Током Светле седмице, литургијске службе имају нарочити поредак, као да је свакога дана недеља. Уместо певања свих песама према једном гласу током читаве седмице, како се то ради уобичајено током године, сада се сваког дана користи нови глас, као да се читава Светла седмица састоји од осам узастопних недеља. У православним храмовима  свакодневно се служи пасхално јутрење и Литургија, каои млитија око цркве и освећивање воде за верне. Цркве су отворене даноноћно, а двери на иконостасу су отворене читаве седмице: То се символизује наш слободан приступ Светињи над Светињама коју је Исус христос, наш првосвештеник. својом Кевљу отворио за нас.

У недељу после Пасхе сећамо се светог апостола Томе. После дана велике радости, морамо да сведочимо васкрсење читавом свету, и онима који верују и онима који не верују, и морамо да одговоримо на сумње које се увек јављају у сумњалачким умовима. Са светим апостолом Томом, ми потврђујемо да је Васкрсење Христово опопиљива материјална стварност.

Пажљиво погледајмо Јеваншеље које се чита тог дана (Јован 20, 19-31). Свака реч у овом јеванђељском читању је бескрајно благо.

Због страха од јеврејских власти ученици Христови замандаљују врата. Васкрсли Господ се појављује међу њима, пролазећи кроз затворена врата, баш као што је прошао претходно и кроз врата смрти и гроба, не сломивши печате којима је гроб био затворен.

или запечаћен гроб

не могаху задржати, Спаситељу,

како би закључана врата могла да те зауставе?

                                                          (Синаксар дана)

Црква у својим молитвама промишља Божију свемоћ која повезује  девствену утробу Богоматерину са запечаћеним гробом, то јест Оваплоћење и Васкрсење. То ссу две крајње и тежишне тачке тајне Хришћанства, несхватљиве уа људски разум. Само на Христова вера и љубав омогућавају да објавимо ову двоједну истину. Свако од нас прима Господа и затворена врата наших душа отвара да би дозволио Господу да уђе:

јер Христос у трећи дан

васкрсе из гроба, као сунце,

И развеја мрачну зиму наших греха.

Певајмо му, јер сав сија славом.

                                      (Прва песма, глас 1)

„Ми вам“ – ово су прве речи које је Исус изговорио када је, први пут након Васкрсења, видео апостоле. То је дар мира који и је обећао за време њиховог последњег обеда:

„Мир вам остављам, мир авој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје“ (Јован 14, 27).

У овом сведочењу о Тајној вечери, апостол Јован нам показује очигледну стпњевитост у Христовим речима. Први израз: „Мир вам остављам – уобичајени је јеврејски поздрав „Шалом“, и то је Учитељев опроштај од својих ученика, да би, потом, био одређенији: „Мир свој дајем вам“, што се односи на мир Божији, који свет не познаје. Јер у историји рода људског мир је само пауза између ратова>

Мир који извире из светитеља (којих има више него што обично мислимо), увек долази од Бога. „Блажени миротворци јер ће бити названи синовима Бођијим“ (Матеј 5, 9). Без Бога, људи не могу донети мир на земљу, без обзира на све добре намере. Без Бога, сваки напор да се постигне мир постаје утопијски, и то објашњава бројне човекове неуспехе у историји. Али, људи добре воље могу да се потруде да Бог  буде присутан међу њима и њиховим ближњима тако што ће да исповедају Творца као Оца, чиме сви постајемо браћа и сестре.

„Мир вам!... Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас.“

Први дар мира су примили лично апостоли, док је други повезан са мисијом коју им Исус поверава, шаљући их да објаве Добру вест – Јеванђеље мира свим народима.

Тома је желео да види да би поверовао. Његова жеља је легитимна, а његов чин дотицања рана Васкрслога Христа, и час, проверавања Христовог тела се показао користан за све нас, јер се тиме, као и у Томином случају, наше неверовање мења у веровање.

Јеванђељско место које описује Томино дотицање рана Христовог разапетог и васкрслог тела омогућава нам да схватимо (чак и да дотакнемо својим прстима) стварност Господњег страдања, стварност ожиљака тог страдања. Господњи пролазак кроз смрт, кроз страдање није био привидан, јер Он је васкрсао и још носи на себи трагове мучења, и враћа се, жив, са Крстом. Крст није прошлост, већ остаје занавек нераздвојно везан за васкрсење, због чега га и зовемо Животворним Крстом, јер „Крстом доже радост вему свету“.Сумња може да послужи учвршћењу вере. Тома који је, на тренутак посумњао, чини засењујући скок и први исповеда оно што се други нико није усудио да каже: „Христос је Бог.“.

Свети апостол Тома је у праву, Исус јесте истинити Бог, свемогући Бог, Бог Израиљев, који је постао човек, био разапет и васкрсао из мртвих.

Из запечаћеног гроба

Засијао си живот, Христе Боже,

и кроз двери закључане,

ушао си к апостолима

Ти који си васкрсење свију,

даровавши нам изнова Духа Истине,

по великој милости својој.

                              (Тропар Недеље светог Томе, глас 7)

(Заамовна молитва у Недељу Антипасхе – на Томину недељу)

Ти си нас поставио Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у наша уста победну песму.

Ти си на обрадовао пречистим и свесветим Телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече, из пречистог и животворног ребра Твога, кога видевши, опипавши и поклонивши се, апостол Тома великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој!

И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци у правду свештенике наше, који живе у православној вери. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!

+ + +

Објављујући ову заамовну молитву у часопису „Каленић“ (1992, број 2), Сава, епископ шумадијски, доноси следећу белешку:

„Света „Литургија је толико свештена, Божанствена служба – каже Михаил Скабаланович, један од водећих православних литургичара почетком XX века – да се Православна црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха“. Зато литургичка пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, тропара, кондака, песме које се поју место трисвете песме, прокимена, ирмоса и причесног стиха, као и заамовне молитве.) Заамовна молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била измењива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургичке године славила. До данас нам је познато педесет заамовних молитава, које су изговаране на потпуним Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог.

У свим овим заамовним милитвама – које се више не чују у нашим црквама, јер се данас читају само две молитве, једна на потпуним Литургијама, Василијевој и Златоустовој, а друга на Пређеосвећеној Литургији – открива се на ванредно леп начин ссмисао празника иобјашњава њихов значај у економији нашега спасења.

Архиепископ Аверкије Таушев

Песме дана свете Пасхе, мада не са таквим интензитетом као у Светлој седмици, певају се током читавог осталог периода до оданија празника Васкрса, које се врши у среду шесте седмице после Васкрса, уочи празника Вазнесења Господње, који пада увек у четвртак шесте седмице, односно четрдесетог дана после Васкрса.

Тако до оданија Васкрса свако богослужење, после возгласа свештеника, почиње певањем или читањем трикратног "Христос воскресе", при чему у оним случајевима када богослужење иначе почиње читањем или певањем "Царју небесниј", ту молитву Духу Светоме замењује "Христос воскресе"; у оним случајевима када богослужење починке са "Придите поклонимсја", оно се такође замењује певањем или читањем "Христос воскресе". На јутрењу пре шестопсалмија такође се увек пева "Христос воскресе" три пута, и тек потом се чита шестопсалмије, почев од "Слава в вишњих Богу..." На јутрењу пре канона и у седмичне дане увек се пева: "Воскресеније Христово видјевше", а у недељне дане, после читања Јеванђеља, ова песма се пева чак три пута. На недељном јутрењу се не пева "Честњејшују", али се у седмичне дане пева. У трећу, четврту, пету и шесту недељу после Пасхе на вечерњу после стихире на стиховње певају се "стихире Пасхе": "Пасха свјашченаја", на јутрењу со пева канон Пасхе са његовим тропарима, а њему се додају тропари Богородични и тропари канона тога дана. На Литургией после почетног возгласа свештеник уз отворене Царске двери пева: "Христос воскресе" два и по пута, а затим појци довршавају: "И сушчим во гробјех". Уместо "Видјехом свјет истиниј" пева се "Христос воскресе" једном. Такође пева се задостојник "Ангел вопијашче..." и "Свјетисја, свјетисја..." У отпусту пак, кад јереј каже: "Слава Тебје, Христе Боже", ми одговарамо: "Христос воскресе", и ово само на Литургией. Отпуст је на свим службама до оданија Васкрса и у седмичне дане васкрсан, то јест: "Воскресиј из мертвих Христос истиниј Бог наш..."

У богослужењима недељних дана у периоду Педесетнице има нарочитих спомена догађаја кроз које се открило Божанство Господа, Његова сила и слава, и који још више утврђују у нама веру у непоколебљиву истину Његовог преславног васкрсења из мртвих.

Празновање светог апостола Томе продужава се читаву седмицу, а у суботу је као некакво оданије празника. Овако бива и у све наредне седмице свете Педесетнице: догађај који се спомиње у недељу, празнује се читаве седмице, а у суботу му је оданије.

У другу недељу после Пасхе, то јест у ону која следи након Васкрса и носи назив "Недеља Антипасхе", спомиње се "Додир светог славног апостола Томе". Ту је одмах дата примедба да се "у овој другој недељи Антипасхе не пева васкрсно, него све празника". У тај осми дан по Васкрсењу Господа спомиње се како се Господ јавио Својим ученицима сабраним заједно, овога пута са Томом, и како је дао Томи, који је сумњао у Његово васкрсење, да додирне Његове ране, на шта Га је Тома, поверовавши, исповедно као свог Господа и Бога, док је Господ назвао блаженим оне који нису видели, а поверовали су. "Антипасха" значи "уместо Пасхе", јер је то први недељни дан у читавој години када се поново празнује догађај Васкрсења Христовог. Овај дан се такође назива "Недељом обновљења", "Недељом новом", јер после Васкрса први пут понавља и као да "обнавља" велики празник Васкрсења. Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан васкрсан. Ово као да је поредак једнога од Дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује и са трикратним певањем тропара "Запечатан у гробу, живот от гроба восијал јеси, Христе Боже..." како на вечерњу, тако и на јутрењу. Певају се степена, први антифон 4. гласа, баш као за свих дванаест празника, а након полијелеја следи нарочито величаније: "Величајем Тја, Животодавче Христе, нас ради во ад сшедшаго и с Собоју всја воскресившаго". Канон је посебан, празника, а не пасхални и не васкрсни. Вечерње Томине недеље је велико, са великим прокименом: "Кто Бог велиј..." такође као за велике Господње празнике. Јутрење, почев од Томине недеље па до оданија Пасхе, почиње возгласом "Слава Свјатјеј, и Јединосуштњеј, и Нераздјељњеј Тројицје..." после чега се врло отегнуто пева три пута "Христос воскресе", за време чега јереј обавља кађење читавог храма а затим се одмах чита Шестопсалмије: "Слава в вишњих Богу..." и друго.

За Томину недељу у уторак, а у неким местима (на југозападу Русије) и у понедељак, служи се, не по Типику него по благочестивом обичају, помињање упокојених које се у народу зове "Радоњица". У Типику за тај нису одређене никакве посебне молитве за упокојене, а помињање се обавља зато што се у Томину недељу сећамо, између осталог, силаска Христовог у ад, док од понедељка Томине седмице Типик поново дозвољава служење парастоса упокојенима. Тога дана служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".

Јустин Поповић

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ (Глава двадесет прва)

ЈАВЉАЊЕ ВАСКРСЛОГА ХРИСТА УЧЕНИЦИМА

"Послије тога опет се јави Исус ученицима Својим на мору Тиверијадском. А јави се овако: Бијаху заједно Симон Петар и Тома, звани Близанац, и Натанаило из Кане Галилејске, и синови зеведејеви, и друга двојица од ученика Његових. Рече им Симон Петар: Идем да ловим рибу. Рекоше му: Идемо и ми с тобом. Изиђоше и уђоше одмах у лађу, и оне ноћи не ухватише ништа. А кад већ настаде јутро, стајаше Исус на обали, али ученици не познаше да је то Исус. А Исус им рече: Дјецо, немате ли што за јело? Одговорише Му: Немамо. А Он им рече: Баците мрежу са десне стране лађе, и наћи ћете. Онда бацише, и већ је не могаху извући од мноштва рибе. Онда онај ученик, кога љубљаше Исус, рече Петру: То је Господ! А Симон Петар, када чу да је Господ, опаса се огртачем, јер бјеше наг, и баци се у море. А други ученици стигоше лађицом, јер не бијаху далеко од земље него око двјеста лаката, вукући мрежу са са рибом. Чим пак изиђоше на земљу, видјеше огањ наложен и на њему положену рибу и хљеб."

(21:1-9)

Јављање васкрслог Господа ученицима на мору Тиверијадском показује да је љубав према Христу, христољубље, сила и вид који распознаје васксрслог Господа. Ту "ученик кога љубљаше Исус" први распознаде Васкрслога, и рече Петру "То је Господ". А Петар, пламена вера и у њој пламена љубав, "кад чу да је Господ, запреже се кошуљом, и - скочи у море", да би што пре дошао до Господа, пошто је лађа ишла полако збот мноштва риба. Крај чудесног Господа роје се чудеса као нешто природно, онако као што се зраци роје из сунца. Јер изишавши из лађе на обалу, ученици "видеше огањ наложен, и на њему метнуту рибу, и хлеб".

"Исус им рече: Донесите од рибе што сада ухватисте. А Симон Петар уђе и извуче мрежу на земљу пуну великих риба, сто педесет и три; и од толикога мноштва не продрије се мрежа. Рече им Исус: Ходите, обједујте. А ниједан од ученика не смједе да Га упита: Ко си ти? знајући да је Господ. Тада дође Исус, и узе хљеб и даде им, тако и рибу."

(21:10-13)

А васкрсли Господ с њима општи на један бескрајно природан начин: пеку свеже рибе; заједно сви обедују од благословених хлеба и риба, које им васкрсли даје Својом руком: "Исус узе хлеб, и даде им, тако и рибу". - Васкрсли Господ једе, сигурно не зато што му је потребна храна за одржање бесмртног тела, већ да би и на тај иачин показао својим ученицима како је стварно васкрсао, и има стварно тело.

А та храна, по речима Светог Григорија Паламе, сагоревала је у огњу Христовог Божанства. Као да се огањ хранио њоме.

"Ово се већ трећи пут јави Исус ученицима Својим пошто устаде из мртвих. А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече Му: Да, Господе, Ти знаш да Те волим. Рече Му: Напасај јагањце Моје".

(21:14-15)

Нема сумње, од апостола, Петру је било најнелагодније крај васкрслог Господа. Три пута Га се одрекао, и сам га Господ тужно погледа када је петао запевао, и његово христоиздајсгво свету објавио. Он се истински покајао, али како све то рећи Васкрслом Гошоду? на који начин? Свемилостиви Господ сам спасава Петра тих мука, својим трикратним питањем и Петровим трикратним одговором. "А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме већма него ови?".

На Вечери си се клео и преклињао, па си ме неколико часова после тога издао, три пута се мене одрекао. Клео си се и преклињао као да ме љубиш "већма него ови". Трократним одречењем показао си да ме не љубиш "већма него ови". Штавише, то је знак супротнога. Скрхан горким искуством, Петар се више не хвали, не тврди: "душу ћу своју положити за тебе" (Јн. 13,37), већ покајнички смерно одговара: "Ти знаш да те љубим". А Христа љуби - ко заповести Његове држи, од којих је прва вера. То је основа апостолства.

"Рече му опет други пут: Симоне Јонин, љубиш ли Ме? Рече Му: Да, Господе, Ти знаш да Те волим. Рече Му: Чувај овце Моје. Рече му тећи пут: Симоне јони, волиш ли Ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли Ме? И рече Му: Господе, Ти све знаш, Ти знаш да Те волим. Рече му Исус: Напасај овце Моје. Заиста, заиста ти кажем: Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад останриш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш."

(21:16-18)

"Рече му Исус: паси јагањце моје". А ти си их се, Петре, био одрекао њих одрекавши се Мене пред служавком. Али, изјављујеш да ме љубиш, једанпут - но ти си Ме се и по други пут одрекао. Можеш ли и по други пут изјавити да Ме љубиш: "Рече му опет другом: Симоне Јонин, љубиш ли ме?". Спас изоставља: "већма него ови?" јер је својим смерним одговором првим Петар избегао да то тврди. По други пут загледај у себе, да ли Ме љубиш, или Ме се можеш још који пут одрећи. "Рече му: да, Господе! Ти знаш да те љубим". Зар ништа не додајеш првом одговору, Петре? Значи, осетио си и научио си са горким искуством, да се не треба ослањати на себе, на људску природу, нити имати поверење у њу, у себе. Сазнао си да је вера у Христа - поверење у Христа, а не у себе или у људе око себе. "Рече му Исус: паси овце моје", које си напустио чим си вука угледао. Али, ти си ме се три пута одрекао; загледај још једном у себе да ли ме љубиш истински и да ли верујеш у Мене истински. "Рече му трећом: Симоне Јонин! љубиш ли Ме? А Петар поста жалостан што му рене трећом: љубиш ли Ме? и рече Му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те љубим". Зашто Петар "поста жалостан"? Зато што је осетио сву оштрину божански благог прекора, спасоносног прекора, у Спаситељевом трикратном питању, због његовог трикратног одречења. И још један разлог: Спаситељ се у сва три питања обраћа Петру не као Петру, камену вере, већ као Симону сину Јонином. Значи: Петар се трократним одречењем био одрекао свога апостолства, себе као Петра, и вратио се себи старом, себи - Симону сину Јонином. - И када је и по трећи пут окајао своје трократно одречење од Христа и апостолства, Сггас му вели: "паси овце моје", - и тако васпоставља у апостолство.

"А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: Хајде за Мном! А Петар осврнувши се видје гдје за њима иде ученик кога Исус љубљаше, који се и на вечери наслони на прса Његова и рече: Господе, ко је тај који ће Те издати? Видјевши Петар овога, рече Исусу: Господе, а шта ће овај? Исус му рече: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за Мном."

(21:19-22)

Да је ово трократно питање заиста Петрово васпостављање у апостолство, види се одмах из онога пгго одмах долази за тим. Спас вели Петру: "Хајде за мном". Тако је обично говорио ученицима када их је позивао на апостолство. Још му је Спас показао да апостолство значи: не само живот ради Христа, већ и жртву ради Христа, и смрт за Христа. И још нешто: Спас је апостолу Петру показао да је апостолсгво: идење за Христом васцелим бићем; ту нема освртања натраг, још мање - ударање уназад; оно је стално идење за Христом свим бићем. Зато Спас и по други пут вели Петру: "Ти хајде за мном".

Свети Григорије Палама

(одломак)

 14. Нека буде сасвим очигледно превасходство дана Господњег над осталим празничним данима и због следећег: сваки други дан, обилазећи (пролазећи) годишњи ток, једном годишње са собом доноси празник. Кроз непрекидно периодично последовање током читаве године, Дан Господњи нам доноси празник четири пута месечно, чинећи нам годину уистину "годином отпуштања" и "годином угодном Богу". Установљујући нам да празнујемо тај дан по истеку сваке минуле седмице, Господ се због тога најпре јавио ученицима окупљеним у дому и то у време кад Тома није био са њима. Он им се показао као жив, подарио им мир и кроз Своје удахнуће обновио оно прво (удахнуће) које је Бог дао човеку на почетку света, подарио им је благодат Светога Духа и у њих положио силу да свезују и раздрешују грехе, учинивши их учесницима власти која је на небу, говорећи: ''Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се, а којима задржите, задржани су'' (Јован 20; 22.-23).

15. Ту силу и ту благодат Господ је подарио јавивши се на сами дан Свог васкрсења, односно на Дан Господњи. Затим се, када је истекло још седам дана, или, на Дан Господњи који ми управо данас празнујемо, опет јавио на исти начин, у том истом дому, Сам је обновио његово празновање и сумњичавог Тому привео вери. Сагласно љубљеном Спаситељевом еванђелисти и ученику, ''после осам дана опет бејаху унутра ученици Његови и Тома с њима. Дође Исус кад бејаху врата затворена и стаде на средину и рече: Мир вам'' (Јован 20; 26).

16. Видите ли да се на дан Господњи догодило и сабрање ученика Христових и Господњи долазак код њих? Био је, дакле, Дан Господњи кад им се, окупљенима, Он јавио први пут и опет, после седам, дана, када је био Дан Господњи, Он им се јавља, када су се поново окупили. Црква Христова непрестано изображава ова свештена сабрања, савршавајући богослужења, а посебно на дан васкрсења, када смо заједно с вама и говоримо вам општа начела која се односе на дело спасења, побуђујући вас на побожност и на благочестив живот.

17. Нека зато нико услед нерада или услед свакидашње бриге о земаљском не напусти ова васкрсна (недељна), свештена и од Бога предата сабрања да се не би догодило да, будући праведно од Бога напуштени, доживимо нешто слично Томи, који није дошао у право време. Ако би се једном и догодило да, будући прекомерно заузет, неко тада и не дође, нека касније врати дуг и нека самога себе принесе Цркви Христовој, како не би остао искључен из ње, са душом оболелом од неверја које се пројављује или кроз речи, или кроз дела, не долазећи при том у Христово лечилиште и не допуштајући свештено лечење, као божанствени Тома. Постоје, дакле, не само мисли и речи него и дела која су пројава вере, јер је речено: ''Покажи ми веру од дела твојих'' (види Саборну Јаковљеву посланицу 2; 18). Онај који их нема сигурно је далеко од Цркве Христове и целога себе предао је таштини. Његова вера је мртва или, боље речено, он нема никакву веру, због чега је и сам, услед греха, постао мртвац.

18. Неки су у недоумици на који је начин Христос, будући да је био у телу ушао кроз ''врата затворена''. Такви људи очигледно не знају да се духовно саображава духовном и да се једно другим доказује, као што каже божанствени апостол (види 1. Коринћанима 2; 13). Ако Он није нарушио утробу Дјеве Која Га је родила по телу, ни најмање је не отворивши, него су и у рођењу остала неповређена обележја девствености, иако је Он и тада био обучен у тело које је смртно и подложно страдањима, зашто би нас онда чудило ако је, обесмртивши тело које је примио и сада већ поседујући бесмртно тело, ушао кроз затворена врата? Међутим, како онда да је Он, имајући бесмртно и бестрасно (неподложно страдању) тело истовремено могао да има и ране и пробијена места на рукама и на ребрима? Еванђелиста приповеда да је Господ рекао Томи: ''Пружи прст свој амо и види руке Моје, и пружи руку своју и метни у ребра Моја и не буди неверан неш веран'' (Јован 20; 27). Како, дакле, да је Он имао ране? Смртно и страдално тело не би могло да покаже ране и пробијена места и да истовремено буде читаво и здраво. Он је, међутим, имао моћ да, заједно са бесмртношћу и бестрашћем тела покаже, коме пожели, и ране и повреде које је раније примио и да при том Његово тело не буде ништа мање бесмртно и бестрасно.

19. Из тога такође закључујем да и они који су пострадали за Христа на свом телу носе своје ране као неке вечне украсе. Као што, на пример, прозорски отвори ни најмање не нарушавају чврстину здања и не чине га нескладнијим, и представљају неопходни део куће јер унутра пропуштају светлост и допуштају онима који живе унутра да виде шта се догађа напољу, на исти начин су и страдања на телу која су поднета Христа ради, као и трагови које су она оставила, за оне што су их примили постали нека врста прозора који пропуштају незалазну светлост и, приликом блистања те светлости, они се препознају по божанственој красоти и сјају, и не само да не нарушавају бестрасност, него су радије залог бесмртности.

20. Христово тело је унутар себе имало извор божанствене светлости, одакле је заблистало и просветило сумњичавог Тому, тако да је он у истом тренутку почео савршено да богословствује и узвикнуо: ''Господ мој и Бог мој!''. Господ му је на то рекао: ''Зато што си Ме видео, поверовао си. Блажени су који не видеше а повероваше'' (Јован 20; 29), показујући тиме да они, који су сопственим очима гледали (Његову) славу, немају ништа више од оних који су посредством њих поверовали у Њега. Ако Он није рекао "који ће поверовати" него "који повероваше", то је зато што је то речено са божанственом силом предзнања Онога Који све зна и пре него што се догоди и за Којега је будућност иста као и оно што се већ догодило.

21. Управо ми је дошла мисао коју ћу открити и вашој љубави. Видевши да је Тома, за време свог одсуствовања, још увек био неверан, и да, после састанка с онима што су поверовали, ни најмање није погрешио у вери, дошло ми је на ум да ни грешан човек, само ако би се клонио дружења с рђавим људима и обратио се праведнима, никада не би сагрешио у праведности и, благодарећи њој, ни у делу спасења своје душе. Мислим да управо то хоће да каже и Псалмопојац-Пророк, величајући онога који не седи на ''већу безбожничком'' и не сусреће се с рђавим људима. О томе говори и други пророк: ''Не говори много с онима чије су намере зле'' (Према Књизи премудрости Исуса сина Сирахива 16; 7), као и писац Прича: ''На збориштима грешних распламсава се огањ; иди с премудрима и премудар ћеш бити'' (Приче Соломонове 13; 21).

22. Због тога ћемо се, браћо, често састајмо и предајмо се Цркви Божијој, јер ће се сваки, ко је уистину благочестив, ревносно њој предати и непоколебио обитавати у њој. Нека свако од нас, ушавши у њу, као пример узме побожнијег од себе, а они се могу препознати и по самом свом изгледу, јер су ћутке усредсређени на молитву. Нека, дакле, свако обрати пажњу на пример побожнијих и оних који се, много више од осталих, боје Господа. Нека им се повери и нека заједно с њима стоји пред Богом, нека се њих придржава. Када пак изађе после отпуста - и ако је то дан Господњи када је слободан од сваког овоземаљког делања, ради Господа, по Којем је овај дан и назван - нека брижљиво тражи има ли некога ко подражава апостоле који су, иако потпуно затворени, живели у ишчекивању Господа - кроз молитву у тишини, и псалмопојање и кроз другачији, томе одговарајући начин живота. Нека се придружи таквом човеку и нека с вером уђе у његову келију као на неко небеско место унутар којег се налази освештавајућа сила Духа. Нека седи поред њеног житеља и нека остане с њим колико год је могуће. Нека с њим беседи о Богу и божанственим стварима, распитујући се и смирено се поучавајући, молитвено призивајући помоћ. Поуздано знам да ће му, уколико тако тражи, невидљиво приступити Христос и подарити унутрашњи мир човеку који размишља на тај начин, да ће га привезати за веру и дати му непоколебивост и да ће га у своје време сјединити и са изабранима у Царство небеско,

23. што нека сви ми задобијемо у ради нас умрлом и васкрслом Цару векова Христу Који ће опет доћи, јер Њему доликује слава у векове. Амин.

(Беседа на Томину недељу)

 „Ако не видим на Његовим рукама ране од клинова и не ставим прст свој у ране од клинова, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати“ Тако је Тома одговорио Спаситељевим ученицима, који су га обавестили да су видели васкрслог Господа (Јован 20, 25).

„Ако не видим, нећу поверовати“. Тако често нама, верујућима, одговарају људи који од нас траже логичке, спознајне доказе хришћанске вере. Али таквих доказа нема и не може их бити, јер је хришћанска вера иза граница разумног схватања, она је изнадрационална. У хришћанству се ништа не може доказати логички – ни постојање Бога, ни  васкрсење Христово, нити друге истине које се могу једино

примити или не примити вером.

„Бога нико никада није видео“, говори апостол Јован Богослов (Јован 1, 18). Ни постојање Бога нико никада није доказао. Ни Христово васкрсење нико није никада посведочио на тај начин да би оно постало очигледна чињеница за читаво човечанство. Ипак, без обзира на привидну недоказивост хришћанске вере, милиони људи су прилазили, прилазе и прилазиће Христу; веровали су, верују и вероваће у Христово васкрсење; признавали су, признају и признаваће Божије постојање. Зашто? Зато што су сусрели Бога на своме путу, и никакви додатни докази им нису потребни.

Али како настаје сусрет човека са Богом? За сваког на различит начин. За једне то је искуство изненадног откривења, прогледавања, када људи одједном сазнају да је Бог заједно са њима, да је Он – овде, да их види и чује, а они виде и чују Њега. За друге је то искуство произрастања у њима присуства Божијег, искуство постепеног упознавања Христа васкрслог. Бива да Христос сусреће човека, али човек или то не схвата или тек касније почиње да схвата да је то био сусрет са Господом. Управо се то догодило са двојицом ученика који  су се враћали из Јерусалима у Емаус, који у путнику који им се приближио нису познали Исуса, зато што се Његов спољашњи облик након васкрсења изменио. Господ је разговарао са њима током читавог пута, ушао заједно са њима у дом, и тек када је преломио хлеб они су Га познали, али он је истог тренутка постао невидљив. И онда су рекли: „Није ли горело срце наше док нам је говорио на путу“ (Лука 24, 32) И са радошћу су пошли и обавестили ученике о свом сусрету са васкрслим Учитељем.

Поражавајуће је да ученици нису познали Христа када је био са њима; телесне очи им нису помогле да распознају васкрслог Бога. Али унутрашњим очима душе, они су познали Господа. И само што су Га познали, постао је невидљив за њих, јер телесни вид није потребан, када се срце запламти вером.

То се дешавало и дешава се са хришћанима који нису видекли Бога, али су поверовали у Њега, зато што им се срце разгорело љубављу према њему. Управо за њих говори Христос: „Блажени који невидеше, а вероваше“ (Јован 20;29). Блажени зато што нису тражили логичке доказе, већ онај огањ који Бог убацује у срца човечја. И ми верујемо у Христово васкрсење, не зато што нас је неко убедио у то, већ зато што смо ми сами, својим унутрашњим искуством познали Васкрслог. Ми нисмо поверовали зато што смо видели Бога, већ зато што смо осетили Његово живо присуство у нашем срцу.

Скептички разум савременог човека говори: „Не видим – не верујем“, а ми говорим. „Верујем, премда и не видим“. Ако би у религији све било видљиво, спознајно, доказиво због чега и у шта би требало веровати? Ако у религији не би постојале тајне, чиме би се она разликовала од осталог што нас окружује у земаљском животу?

Ступајући на хришћански пут ми изазивамо свет који нас окружује, који од нас тражи логично оправдање наше вере. Више од тога, ми изазивамо сопствени разум који често сумња у постојање Бога...  Кренувши на пловидбу лађом хришћанске вере ми много ризикујемо. Немамо гаранцију за то да ћемо достићи циљ, не претрпевши „бродолом у вери“ (1.Тимотеју 1, 19): Нама у овом животу није обећан такав сусрет са Христом лицем лицу,. Којега се удостојио Тома, дотакавши се рана на Спаситељевом телу и добивши опипљив доказ Христовог васкрсења. Свакако, у будућем веку видећемо Христа лицем лицу, али ето, и у то треба веровати! Сада нам је дан једино унутрашње искуство Христа васкрслог – искуство које је јаче од свих логичких доказа, од сваког телесног „виђења“.

Због чега нам је дато ово искуство? Да би га поделили са другима. Треба да схватимо да све дотле док не поверујемо у Христово васкрсење, све дотле док васкрсли Христос не постане искуство сваког човека, неће се завршити Христова мисија на земљи. И као што су апостоли након Христовог васкрсења пошли да проповедају Христа, тако смо и ми позвани да читав свој живот, не само речима, већ и делима – проповедамо Христа васкрслога.

Зашто се у пасхалне дане богослужење не савршава само унутар храма већ и ван његових зидина? Зашто се на задовољавамо уобичајеним поретком службе, него сматрамо за неопходно да са крстовима иконама и  хоругвама излазимо на улицу? Управо зато што наша мисија није да се наслађујемо Христовом близином овде, у храму, већ и да сведочимо о Васкрсломе тамо, на улици, где свет живи својим животом.

Сетимо се да смо позвани да продужимо дела апостола, који нису видели Христово васкрсење телесним очима, али су га видели очима душе. Сетимо се да нису само њима, него и нама упућене Спаситељеве речи: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа, учећи их да сачувају све што Сам вам заповедио; и ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Мтеј 28, 20).

                                                                                                                                                                                        (1998)

Страну у Светлој седмици и Недељи Антипасхе (Томиној) припремила Информативна служба Шумадијске епархије