Библиотека
Лазарева победа
Манастир Раваница, 1389–1939.
Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).
Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.
Свети Трифун је рођен у селу Кампсади у Фригији, родитељи су му били сиромашни. И још од самог детињства на њему је била велика благодат Божја, те је имао дар да исцељује болесне, и да изгони зле духове. У то време владара Римског царства био је цар Гордијан III, чија је ћерка Гордијана напрасно полудела. Сви лекари у царству нису могли да је излече. Тада зли дух из девојке проговори и рече да њега нико не може истерати, осим, угодника Божјег, Трифуна.
Цар нареди да се на двор доведу сви људи из царства који су се звали Трифун. Правог Трифуна су довели у Рим где је исцелио цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић да чува гуске и моли се Богу. Када се зацари христоборни Декије Трајан, у великим прогонима које тада нареди цар и свети Трифун би мучен за Христа. Но, он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га посекоше мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.
Петар I Петровић, свети Петар Цетињски, црногорски митрополит, био је стриц Петра II Петровића Његоша. То су две најзначајније личности црногорске историје. Свети Петар Цетињски рођен је у селу Његуши 1748. у братству Петровића, које је дало пет владика. У монашки чин је ступио у својој дванаестој години, а 1782. је постао митрополит и, уједно, владар Црне Горе. Изабран је на народној скупштини. Сав живот посветио је Богу и свом народу, кога је очински волео, али умео и строго да кори. Мирио је завађена црногорска племена и бранио земљу од нападача. Успео и у једном и у другом. После двоструке победе над скадарским везиром Махмут-пашом ујединио је Црну Гору и Брда. Нарочито се прославио победом над Наполеоновом војском у Далмацији и Боки Которској. Први је у црну Гору увео писане законе. Био је изузетно образован – говорио је седам језика, био је и писац. Пре Његоша и Вукове реформе писао је народним језиком. Иако владар народа, живот је провео у тескобној ћелији, као прост монах. Упокојио се на Лучиндан (Свети Лука), 18. октобра 1830.
Свети Апостоли Петар и Павле прослављају се 29. јуна по старом календару или 12. јула по новом календару.
ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.
Вознеслсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословением. Јако ти јеси Син Божиј, избавитељ. мира.
Вазнео си се у слави Христе, Боже наш, радост учинивши ученицима, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света.
У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). “Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен” (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.
(Професорски рад*)
Предреформација – време промена
Прави задатак историје не би требало да представља пуку фактографију и реконструкцију, како се нешто догодило, већ налажење одговора на питање зашто се догађај минулих дана догодило управо тако како је забележено. Одгонетање механизма развоја историјског процеса представља изазов и истовремено искушење за сваког историчара. Успешност у одгонетању, у претакању сећања у знање представља међу између доброг историчара и оног који представља пуког статистичара минулих људи и датума.
Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Београд у разумевању служби у Цркви
Излагање на међународном симпосиону „Црква, лаици, друштво у Бугарској“ одржаном 2. и 3. новембра 2012. године у Софији.
Abstract: Аутор у раду анализира претераности у разумевању садржаја црквених служби које су се кроз историју најчешће манифестовале као клерикализам као један пол и лаицизам као његова супротност. Почињући од клерикализма указује се на различите облике које је он задобијао током историје, попут политичког, друштвеног и културалног клерикализма. Акценат у анализи аутор ставља на разматрање клерикализма у црквеној заједници видећи његове почетке и узроке у ткз. теорији о посвећењу која се на различите начине испољавала у црквеном животу Западне и Источне Цркве. Прва последица ове теорије је промена термина лаик у смислу члана народа Божијег у мирјанин у смислу онога који је од света. Друга последица је мања или већа пасивизација лаика у црквеном животу. Разрешење проблема аутор види у реактуализацији предањске еклисиологије која поистовећује службу и дарове Духа Светог те тако не раздваја институционалну од харизматске структуре Цркве. У последњем делу се разматрају последице лаицизмана црквени живот као реакције на претерани клерикализам.
Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.
Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.
Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму.
Интервју са протојерејем Леонидом Ципином
Отац Леонид Ципин је свештеник који је током година служења основао седам парохија у Немачкој. У време давања овог интервјуа (1. фебруар 2010. године) био је на челу парохије Свете Тројице у Дортмунду, у Берлинској епархији. Изван Немачке отац Леонид је чувен као оригиналан теолог, познат по књизи Дакле, шта су то дани Стварања?, која је у ствари одломак из његовог фундаменталног дела Васиона, космос, живот – три дана Стварања, објављеног почетком 2009. године. Отац Леонид се упокојио 30. октобра 2010. године.
Српска Православна Црква
својој духовној деци
о Васкрсу 2012. године
ИРИНЕЈ
по милости Божијој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски,
са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве:
благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога,
уз радосни васкршњи поздрав вечне истине, наде и љубави:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
јереј Драган Поповић
Крагујевац, 21. март 2012. године
Православна Црква свој идентитет (биће, постојање) црпи из Свете Евхаристије. Ништа није очиглединије од тога[1]. Од почетка свога постојања Црква је себе пројављивала сабрана на једном месту око једног догађаја, на Светој Литургији (Дап 2, 1; 2, 41-47). Упориште за ову тврдњу можемо наћи у целокупном светоотачком предању. Обраћајући се хришћанима у Коринту Свети Апостол Павле поистовећује њихово сабирање у Цркву са сабрањем ради приношења Свете Евхаристије (1Кор 11, 18-33). На овоме инсистира и целокупна светотајинска, односно Литургијска реалност Цркве. Доктринарно учење (догмати), мисија, етос, проповеди, харитативно и исцелитељско деловање и томе слично, свакако је значајно и одређујуће за Цркву, међутим, ништа од овога нема способност њене идентификације у свој њеној пуноћи и истини. Овим елементима се више мање могу похвалити и друге религијске заједнице, наравно са битним или мање битним међусобним, као и разликама у односу на православну Цркву, међутим, оно што је за њу јединствено и аутентично јесте Света Литургија[2].
Иконоборство (726-780 г.)
Да би своје дело на опорављењу државе извели до краја, Лав III и Константин V покушаше да изврше велики верски преображај. Они укинуше иконе, прогонише калуђере који су их бранили, и према озбиљном сукобу који су изазвали и који доби име иконоборство сачуваше у историји назив иконоборци.
УЗМИМО ОЗБИЉНО...
Морамо поставити једно питање: Како ми Христово учење о Великом посту примјењујемо у нашем животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живјели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живјело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свијету. Ритам човјековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убјеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свијет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако «уочљив» као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално: како ми можемо увођењем једне или двије «символике» - промјене у наш свакодневни живот - одржавати Велики пост?
(Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године)
Драге и уважене колеге вероучитељи,
Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру.
Јован Претеча, који је крстио Христа у реци Јордану, живео је у пустињи као испосник. Хранио се пустињским биљем и дивљим медом. Како је он завршио свој живот? Пошто је Јован Крститељ прекорео цара Ирода за женидбу са својом снахом, царица Иродијада га је мрзела и наговорила је цара да одсече главу светом Јовану. То је он и учинио, погубивши овог највећег човека рођеног од жене, како за њега каже сам Спаситељ, и највећег пророка. Његове мученичке смрти ми се сећамо на дан Усековања главе светог Јована Криститеља (29. августа по старом, 11. септембра по новом календару). Из великог поштовања према строгом испоснику и мученику Јовану Претечи, тога дана сви православни строго посте.
Шта је рекао Свети Јован Крститељ кад је први пут видео Господа Христа? Рекао је пророчке речи: "Гле, Јагње Божје које носи грехе целога света."
КРШТЕЊЕ (грч: Βάπτισμα или Χριστιανισμός) односно Света Тајна Крштења јесте једини начин да се уђе у Цркву Христову, заједницу народа Божијег коме је глава Христос. У одељку из Светог Јеванђеља које се чита у току чина Крштења, између осталог, налазимо и заповест Христову: "Идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи у име Оца и Сина и Светога Духа." (Мт 28,19)
Рађање за нови живот могућ је само у Крштењу, јер "ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег." (Јн 3,3) Када је народ после Педесетнице чуо проповед Св. Петра упитао је: "Шта да чинимо? Α Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога." (Дап 2,37-38)
Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је врло важан аспект Цркве, који при том није напред осигуран. С обзиром да смо сведоци да су неке хришћанске цркве живот у историји започеле истинским идентитетом, а завршиле тако што су промениле свој идентитет, те се с правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно захтева велику опрезност.
И за нас православне ово је опомена коју треба да узмемо са озбиљношћу. Јер, чињеница је да у свеукупној нашој активности, која чини да понекад осећамо самозадовољство, постоји и за нас велика опасност да одступимо од идентитета Цркве, те да више у суштини не будемо Црква, већ нешто друго, то јест једно другачије тело.
НОВО
Верско добротворно старатељство Епархије шумадијске
СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ
ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА
Изабрани радови Др Зоран Крстић
- ЦРКВА У СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ
- МОГУЋНОСТИ ХРИШЋАНСКОГ ТЕОЛОШКОГ МИШЉЕЊА У ПОСТМОДЕРНОСТИ
- ЕУТАНАЗИЈА КАО ДРУШТВЕНО, БИОЕТИЧКО И ХРИШЋАНСКО ПИТАЊЕ
- ВЕРА КАО УСЛОВ ЗА СТУПАЊЕ У КЛИР
- ВЕРСКА ТОЛЕРАНЦИЈА У ВРЕМЕ ЦАРА КОНСТАНТИНА И ДАНАС
- ЉУДСКА СВЕТОСТ КАО ОБЈАВА СВЕТОСТИ БОЖИЈЕ
- ПРАВА КТИТОРА КАО ИЗАЗОВ ЦРКВЕНОМ ПОРЕТКУ
- МИСИОНАРСКА ДЕЛАТНОСТ У ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ
- СТАВОВИ ЦРКВЕ О ЧЕДОМОРСТВУ (АБОРТУСУ) У МЕДИЈИМА
- PERCEPTION SOLIDARITY...
- TRADITIONAL BELIEVERS...
- IL NUOVO INCONTRO ...
- HOW TO PRESERVE AND...
- IMPACT OF THE ECONOMICAL CRISIS...
- POLITICAL ASPECTS OF RELIGION...
- КЛЕРИКАЛИЗАМ И ЛАИЦИЗАМ — ДВЕ КРАЈЊОСТИ
- ВЕРОНАУКА У СЛУЖБИ ВАСПИТАЊА ЗА ВРЕДНОСТИ
- ТРАДИЦИОНАЛНИ ВЕРНИЦИ КАО ПАСТИРСКИ ПРОБЛЕМ И ИЗАЗОВ
- МОГУЋНОСТИ ТЕОЛОШКЕ УПОТРЕБЕ ПОЈМА СОЛИДАРНОСТ У СРПСКОЈ ТЕОЛОГИЈИ
- СПАСЕЊЕ У СУСРЕТУ
- ВОЛОНТЕРСТВО КАО ИЗРАЗ АУТЕНТИЧНОСТИ ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ
- ПАСТИРСКА ЦРТИЦА О ТОМЕ ГДЕ ЗЛО ОБИТАВА
- СОЛИДАРНОСТ КАО ТЕОЛОШКИ ПОЈАМ У СОЦИЈАЛНИМ ДОКУМЕНТИМА РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ
- ПРАВОСЛАВЉЕ И МОДЕРНОСТ – СУКОБ ИЛИ САРАДЊА ?
- ЦРКВА ИЗМЕЂУ ЈАВНОГ И ПРИВАТНОГ ДРУШТВЕНОГ СЕКТОРА
- ЦРКВЕНА ДИСЦИПЛИНА ПОД ПРИЗМОМ КАНОНСКОГ ПРЕДАЊА
- АКТУЕЛНИ ЦРКВЕНИ УСТАВ И ПРОЦЕС СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ
- ДРУШТВЕНА ПРАВДА У СВЕТЛОСТИ ПРЕДАЊА
- ЕКОНОМИЈА – НОВА ВАВИЛОНСКА КУЛА
- HISTORIA MAGISTRA VITAE EST
- НЕКИ АСПЕКТИ АКТУЕЛНОСТИ КАНОНА ПРВОДРУГОГ ПОМЕСНОГ САБОРА У КОНСТАНТИНОПОЉУ
- ПАЛАДИЈЕВ ЛАВСАИК И ДУХ ИНДИВИДУАЛИЗМА
- “МАЛИ ЧОВЕК” У ЈЕВАНЂЕЉУ И У УНИВЕРЗАЛНОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА
- ПРАВОСЛАВНИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ И МОДЕРНА
- ОСНОВА СОЦИЈАЛНЕ КОНЦЕПЦИЈЕ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
- СОЦИЈАЛНО УЧЕЊЕ У ПРАВОСЛАВНОЈ ТЕОЛОГИЈИ
- СЕБЕДАРНА, ДЕЛОТВОРНА ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ
