У среду 22. октобра 2025. године, када Црква молитвено прославља Светог апостола Јакова и Светог деспота Стефана Српског (Слепог), Његово Високопреосвештенство Архиепископ Крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога великомученика кнеза Лазара у Белошевцу уз саслужење братства храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данас наша Црква слави светитеља који је из нашега рода, а то је свети деспот Стефан Слепи, син деспота Ђурђа Бранковића. Ова породица је заиста дала велики број светитеља и угодника Божијих. Свети Стефан је са својом сестром Маром неко време живео на двору султана Мурата. Но, живот му је био веома тежак — можемо рећи, претежак. Заједно са својим братом Гргуром ослепљен је у Једрену, на самој граници између Бугарске и Турске. Но, овај заиста светитељ и угодник Божији одликовао се једном хришћанском врлином — трпљењем. Он је био човек који је остао веран Богу, својој Цркви и своме народу као деспот српски. И био је веома трпељив, како стоји у његовом житију. На њега се заиста односе речи из Јеванђеља Христовога: „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ И заиста, то трпљење које је показивао деспот Стефан јесте поука свима нама — да схватимо како је то дивна врлина. Онај ко трпи, он је јунак. Српски народ има лепу изреку: „Није јунак онај који удара, него онај који трпи.“ Јер онај који удара једнога, сутра ће и другога; али онај који трпи, он даје пример и ономе који га удари да отрпи и да не шири зло. То је исто као кад почнемо да оговарамо једни друге, па не умемо да станемо, него се још више подстичемо. Човек највише осуђује и оговара другога онда када не познаје себе — или када себе види у другом облику. Такав човек никад није ушао у себе да види себе изнутра. Али зато што не гледа себе, он гледа другога. Њему је стало да другога оцрни, како би рекао наш народ. А зашто? Зато да се тај други не би сетио да оцрни њега. И по оној народној: „Напад је најбоља одбрана.“ Али то је кратко. Све то Господ преокрене. Када је Господ рекао: „Трпљењем својим спасавајте душе своје,“ тим речима нас позива да издржимо све своје невоље које нас у животу сналазе — али како? Само кроз веру. Да верујемо у Бога, да нас Бог неће оставити ако трпимо. Ако верујемо у Бога, имаћемо и наду у Њега, али и љубав Божију. Он ће наградити наше трпљење. Наградиће и нашу издржљивост — наградом Царства Небескога. Зато је речено: „Благо прогоњенима правде ради.“ Ми се обично бунимо кад нас прогоне, не запитамо се да ли нас неко не прогони можда с разлогом, него одмах кажемо: „На правди Бога.“ Но, ако никоме не дамо повода, било да нас руже или хвале, неће нам то чинити. Зато и мисао да ће нам Господ дати Царство Небеско и та жеља треба да нас крепи у овом, можемо рећи, суровом времену. Ово је озбиљно време, време које тражи да свако од нас схвати живот озбиљно. Живот није да га прокоцкамо, већ да га живимо достојно — а достојан живот је само у Богу, по Богу и по Јеванђељу. Када све то учинимо — кад отрпимо, кад имамо наду и молимо се Богу да нас не одбаци — онда ћемо благодарити Богу на сваком кораку. Јер, верујте, много нам више Бог даје него што заслужујемо. А човеку је, нажалост, све мало, јер је празан у себи — нема Бога, нема љубави, нема милосрђа. Као што је празан стомак кад гладује, па човек само мисли где ће да нађе храну. Ако тражи добру храну, сит ће се; ако је похлепан, унесе још већи неред у себе. Тако је и у животу: ако не пазимо на живот, промашићемо га. Живећемо не у љубави него у мржњи, не у слози него у раздору, не у миру него у свађи. Ако не осећамо како нам Бог на сваком месту показује пут, онда смо се удаљили од Њега. Апостол Павле каже: „Угледајте се на Бога, као што се ја угледах на Христа.“ Зашто човек не осећа присуство Бога ни ближњега? Зато што је окренут себи, а не Богу. Више смо окренути овоземаљском царству него небеском. Бог не тражи да се одрекнемо онога што нам треба у овом животу, али тражи да имамо меру. Мера је најважнија у животу човека. Кад човек има меру у свему, он је прав човек. Тада неће мерити друге, него ће почети од себе. Свети оци кажу, нарочито свети авва Макарије Велики: када би човек ушао у своје срце и видео какав је мрак у њему, колико је греха у себи, никад се не би усудио да осуди другога. Ми смо, нажалост, више окренути овом свету него Небеском Царству и зато не видимо како тајна добра и зла у свету надмашује све духовне моћи човека. То можемо разумети једино кроз Богочовека Христа. Ако нам је Христос мерило у животу, ако нам је Јеванђеље мера, блажени смо. Нарочито ако се држимо бар једне заповести: „Што не желиш себи, не чини другоме.“ Кад бисмо само по тој заповести живели, не би било потребе за свађама, ратовима и лажима. Ко од нас не жели да други о њему каже лепу реч? Па онда и ми треба да говоримо лепо о другоме. Јер кад нападаш другога, не нападаш њега, него себе — односно Бога у себи. Бог је донео мир, а не рат; љубав, а не мржњу. А видимо докле мржња може да доведе човека — да му изопачи ум, да дође у стање у којем зло сматра добрим. Мржња произлази из сујете и гордости. Човек жели да истакне себе, а не може то без понижавања другога. А зашто понижава? Зато што нема смирења. А смирење је основна хришћанска врлина, из које ничу све остале. Зато нам је потребна помоћ Божија и молитве светих. Српски народ има коме да се обрати — својим светитељима, међу којима је и данас слављени свети деспот Стефан. Замислимо се у положају те двојице браће којима су извађене очи. Јесу ли они осудили онога који им је то учинио? Не. Поступили су као Христос, који се молио за оне што су га разапињали: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“ Имали су и пример светог архиђакона Стефана, који се молио за своје мучитеље говорећи: „Господе, не урачунај им ово у грех.“ То може само јака вера, само јака љубав. И нама је у свако време потребна вера — да не изгубимо прави пут и да се одржимо у свим приликама и неприликама живота. Живот не доноси увек добро, али ни увек зло — све зависи од човека. Он бира: добро или зло. Зато се определимо за добро и чинимо добро, како каже апостол Павле: „Добро чините и не клонимо.“ Нека нас молитве светог деспота Стефана укрепе, да не клонемо. Потребна нам је вера, јер вера човеку даје снагу. Најопасније је стање млакости — кад човек није ни врућ ни хладан, него млак. Тада, како каже апостол, „избљуваћу те из уста својих“. То значи да није опредељен. Ми, хришћани, крштени људи, већ смо се определили — постали смо чланови Цркве, Тела Христовог. Немамо шта да лутамо. Само треба да се загледамо у себе. Кад човек искрено погледа у себе, онда другачије гледа и на ближњег. Кад себе просветли Духом Светим, кога је примио у крштењу, тада га Дух Свети води и руководи — а Дух Свети не води на зло. Али наш дух хоће, ако из себе истиснемо Божиј Дух својим нехришћанским животом. Зато апостол Павле каже: „Духа Божијега не гасите у себи.“ Тај Дух је крепио и ову двојицу браће. Није им било лако — нуђено им је да се одрекну Христа и продужиће им се живот. Али они су радије остали са Христом, знајући да ће тако живети вечно. Јер, ако се човек одрекне Христа, живеће само за овај пролазни свет. А шта је и сто или двеста година према вечности? Ништа. Нека нам Господ помогне и молитве светог деспота Стефана утврде нас да се одржимо као људи. Јер, бити човек — то је достојанство. Не може не човек бити човек. Човек је достојан само када је у Богу и када је Бог са њим.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, а на крају Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
ђакон Немања Стојковић
