У недељу двадесету по Духовима – Светих Отаца VII Васељенског сабора, када наша црква молитвено прославља Свете мученике Карпа и Папилу, свету мученицу Злату Меглинску, свету мучениицу Босиљку, у храму светих апостола Петра и Павла у Неменикућу, служено је Архијерејска Литургија на којој је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован.
Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су: протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј Марко Стевановић, протонамесник Филип Јовановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.
Након прочитаног јеванђелског зачала, Митрополит шумадијски Господин Јован обратио се сабраном верном народу надахнутом беседом у којој је тумачио јеванђелску причу о васкрсењу сина удовице из Наина, говорећи о вери у Васкрслог Христа и истинском смислу љубави, покајања и заједништва са Богом.
"У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помaже Бог, браћо и сестре. Одељак из данашњег Јеванђеља говори нам како је Господ наш Исус Христос васкрсао јединца сина жене удовице из града Наина.Сама реч Наин значи радост и живот. Радост и живот! А ево, у том граду, у месту радости и живота, налазимо једну драматичну и тужну поворку која прати једног младића, једно дете овога света, и носе га да га сахране — да га одвоје од своје мајке и од оних који су га волели и познавали.
И заиста, браћо и сестре, данашња јеванђељска приповест нас много чега учи и поучава. Рекли смо да је град Наин град радости и живота. И ми имамо тренутке у животу када се заиста радујемо, када нам све иде, што кажу, као по лоју. Весели смо. Али баш тада, када смо најрадоснији и највеселији, најмање обраћамо пажњу на себе, јер нас обузме еуфорија радости и мислимо да она никада неће престати. Међутим, видимо да може. И ова мајка, која је била удовица, сву је своју наду положила на свог сина. С њим се радовала, и никада није ни помислила да ту радост може помутити не било каква туга, већ тешка туга — растанак са бићем које после Бога највише треба да волимо — а то је дете.
Данас нас, браћо и сестре, Јеванђеље поучава да схватимо озбиљно живот. Да време нашег живота није у нашим рукама. Да ми, у ствари, не господаримо животом, у смислу да можемо одредити: „Живећу педесет, сто или двеста година.“ Не, браћо и сестре, то није у нашој моћи, него у моћи Онога који једини даје живот — Господа нашег Исуса Христа.
Да схватимо да од Живота настаје живот, а од мртвога не може настати живот. Зато и стара латинска изрека каже: Omne vivum ex vivo — живо даје живот, мртво не може да да живот.
И заиста, браћо и сестре, када се замислимо и удубимо у овај јеванђељски догађај, можемо само наслутити каква је туга и чемер били исписани на лицима свих људи који су пратили ово дете до гроба. Јер и најокорелији човек не може остати равнодушан када види да се један млад живот гаси. Не може, браћо и сестре. Ако је тако било на лицима свих који су били у тој поворци, колика је тек била мука и бол у лицу и у срцу ове мајке! Свакако, њен бол је био неизмерно већи у души него на лицу. Иако су сви ти људи, као и она сама, живели у граду који се зове радост и живот, реалност у којој су се нашли била је — пролазност.
И ми данас, браћо и сестре, никако да се ослободимо те пролазности. Идемо чак толико далеко да хоћемо пролазност да претворимо у вечност. А у овом животу је све пролазно. Једино је Бог вечан. Све је пролазно — и радост, и туга, и бол, и смрт.
Из овог јеванђељског одломка можемо видети, пре свега, да је Бог истинска љубав. Он, који нас воли и овакве какви јесмо, јесте Бог саосећања. Он саосећа и са нашом радошћу — ако је она искрена. Људи, међутим, умеју да се и лажно радују. Људи умеју и лажну љубав да измишљају. Мисле да само они знају шта је љубав, да само они умеју да воле, а други не. Зашто тако мисле? Зато што себе не стављају у однос са другим, већ себе стављају изнад другога. Све објашњавају собом, а себе не могу да објасне. Бог је, браћо и сестре, љубав. Он саосећа са нама, страда са нама, пати са нама када се суочимо са невољама својим — нарочито када се суочимо са смрћу. Само је питање — да ли ми саосећамо Бога? Или мислимо да Бог мора да мисли као ја, да осећа као ја? Какво безумље, браћо и сестре! Уместо да се прилагодимо Богу и Јеванђељу, ми хоћемо да прилагодимо Бога и Јеванђеље себи. И то је велика обмана човека. Такав човек никад не може бити срећан ни задовољан, јер није задовољан собом. А не може бити задовољан собом када не прилагођава себе Богу, већ Бога себи и својим, како народ каже, „фикс-идејама“. И онда све што није по његовом, све је пропаст. Онај који се не прилагођава мени — он је за мене „мртав“. Тако се поигравамо са људима, лако их одбацујемо, лако се одричемо других, па и своје деце, и онога што нам је Бог дао. Нико од нас неће да призна да се одриче, али поступци говоре више од речи. Човек, уместо да буде стражар самом себи, постаје стражар другога. Уместо да уходи себе — уходи другога. И све му је други крив. А никако да се смири и каже: „Чекај, човече, кад бих ја био бољи, и онај поред мене би био бољи.“ Али не — ја сам мерило, а не онај други. И докле год човек своју сујету, своју гордост и свој „ја“ не замени са „ти“, нема хришћанства. Можеш причати колико хоћеш да верујеш, да идеш у цркву, али ако понижаваш другога, ако си спреман да му напакостиш, да му припишеш све што у ствари јесте у теби — онда не живиш по Богу. Све то долази зато што нећемо да признамо себе себи. Одмах почињемо нападом на другога. А то је у ствари — бекство од себе. И то бекство, браћо и сестре, одводи у пропаст, у коју те више нико не може извући. А ти онда немаш ни снаге, ни вере да затражиш помоћ од Бога. Мислиш — могу сам, све могу сам. Али човек пада и пропада. Па ипак, једно треба да знамо: колико год да паднемо, не смемо изгубити веру — да постоји Бог, да постоји истина и правда, али Божија правда и истина, а не моја и твоја, која је варљива као и људска љубав. Данас волим, сутра мрзим. Због чега? Не знам ни сам. Али ми дошло тако — да мрзим. Да сумњам у другога. А сумња, браћо и сестре, опасна је болест. Болест која разара и душу и тело, док не уништи све у човеку.
Дакле, с једне стране имамо поворку — удовицу која плаче за сином; а с друге стране — Христа, носиоца живота и радости. То је та права радост, о којој апостол Павле каже: „Радујте се у Господу, и опет велим: радујте се!“ А ми радост и љубав сводимо само на земаљско, телесно. Нема праве љубави према човеку ако нема праве љубави према Богу. А кад имаш љубав према Богу, онда ћеш поднети и највећег непријатеља. Зашто? Зато што љубав побеђује све. А мржња, браћо и сестре, уништава човека — његов идентитет и његово име. Али човек никако да стави прст на чело и да каже: „Нећу да тражим кривца у другоме.“ Јер нећеш наћи кривца у другоме док не нађеш кривца у себи. А и кад га нађеш — нећеш да признаш. И то је најстрашније. Тереш по своме. А наш народ каже: „Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш.“
Браћо и сестре, у овом јеванђељу видимо како Господ дарује живот човеку. Он је зауставио поворку, видео бол мајке. Не знамо да ли је мајка веровала, Јеванђеље то не каже, али Господ је видео њену муку и рекао: „Станите.“ И тада, на чуђење свих, рече: „Младићу, теби говорим — устани!“ Вероватно су многи помислили: „Да ли је овај нормалан? Коме говори — мртвацу?“ Али они нису знали да онај који говори — јесте Животодавац. И заиста, браћо и сестре, Христос нам показује да смо сви ми, на неки начин, духовни мртваци. Јер ко је у греху, већ је делимично мртав. Само нећемо да признамо. Погледајте овде — тај мртви младић чује реч Божију и повинјава се. Устаје! Није рекао: „Чекај да видим ко је то што ми говори.“ Не — вера га је обасјала у ономе који је рекао: „Теби говорим, устани.“ Тако и нама, браћо и сестре, Господ данас говори: „Устани, човече!“ Али човек не може устати док се не тргне, док не уђе у себе и не призна себе себи. А док год водимо у себи дијалог — хоћу ли или нећу, послушаћу ли Бога или нећу — ми остајемо у својој духовној смрти.
Зато је главна тема живота сваког човека: како устати из мртвих. А одговор је једноставан — вером. Христос каже: „Онај који верује, ако и умре — живеће.“ Када нам ослаби вера у Бога, све у нама слаби. Онда нам слаби поверење у другога, па почињемо да сумњамо, па онда другога осуђујемо: „Он је крив, а не ја.“ Све док то „ја“ не замениш, човече, брате, сестро, са „ти“, нема напредка. Нема ти напретка, драги моји.
Дакле, браћо и сестре, питање је данас: како од овог пролазног живота који волимо, живота којим дишемо пуним плућима, учинити да он постане место присуства Христа у нама? Али Христос ће бити у нама само онда када ми себе испразнимо од себе. Док год си пун себе – нема места за Христа. Ти си та брана. Зашто? Зато што нас је Бог створио са слободом. Хоћемо ли Бога или нећемо Бога – све може. Хоћемо ли љубав или мржњу – то сами бирамо, браћо и сестре. Али то што имамо слободу, носи са собом и одговорност. Ми људи најчешће избегавамо одговорност. Све мислимо – други треба да буде одговоран, а не ја. Опет понављам, драги моји: док не почнемо од себе, нећемо осетити радост присуства другог човека, друге особе поред себе. А да бисмо осетили ту другу особу, морамо да испразнимо себе, да направимо места за њу. Док си год „стеснут“, опростите на изразу, у свом егу, гордости, сујети – кога ти тражиш да буде с тобом? И ко може да буде са таквом особом? Може неко бити месец, два, три, пет година, али шта је то у односу на вечност?
Браћо и сестре, треба да схватимо да смо ми један корак, једна етапа у вечном трајању. Бог нас није створио за пролазност, него за вечност. И то нам најбоље сведочи ова данашња јеванђелска прича – када је Господ васкрсао и показао да је Он Живот, Господар и живота и смрти. Телесна смрт, браћо и сестре, заиста је тужна. Одвајамо се од онога кога највише волимо. Али, верујте, много је тежа духовна смрт – кад човек остане без осећања за другога. Или када има осећање само за једну особу, али и њу прима само ако је „по његовој мери“. Ако та особа не мисли као он, одмах каже: „Ниси ми пријатељ, не требаш ми.“ Тако се, нажалост, односимо према људима – као према чарапи или кошуљи. Обучемо, па кад нам се не свиђа – бацимо. Човече, човек није ствар! Човек је живо биће, икона Божија, слика Божија. И чим тако поступаш са другим, ти уствари тако поступаш и са Богом. Зато је важно да разумемо себе. Али не својим разумом, него разумом Христовим. Јер ако се ослањамо на свој разум, увек ћемо за себе рећи: „Ја сам најбољи, најпаметнији, најпоштенији, најчистији.“ А они који тако говоре – верујте – у дубини душе говоре управо оно што немају у себи. Говоре о љубави, а љубави немају. И то унутрашње незадовољство их гони, али га не умеју изразити на хришћански начин, него опет по своме.
Дакле, браћо и сестре, треба да разумемо себе, да откријемо шта је то што је наша најдубља потреба, коју често не знамо да решимо. А пошто не знамо, ми бежимо од решавања. Нећу да решим проблем ако решење није по моме. Хоћу да причам, али слушам само себе, не и тебе. Па како ћеш онда да решиш проблем? Док си пун себе – нема разговора. А само тамо где има разговора, има и решења. Али разговора у којем човек слуша другога више него себе. Чим мислимо да треба само себе да слушамо, а другога не, нема ту решења, браћо и сестре. Бежимо од суочавања са својим проблемима и мислимо: „Решићу то сам, по своме уму.“ А знате како је то? Као грудва снега. Сви смо као деца ваљали грудву и пуштали низбрдо – она све више снега на себе хвата, док не постане огромна. Тако је и са човеком: ако не решава проблеме, него их гура под тепих, они расту, и постају огромни. Зато, човек треба да се суочи са собом и каже: „Ја сам крив.“ И тек кад то признаш, Господ ће помиловати и тебе, и другога, и трећега.
Браћо и сестре, молимо се Богу да нам да мудрости, да све проблеме решавамо мудрошћу Божијом. Нема проблема који се не може решити – само ако имамо жеље и воље. Али опет ће неко рећи: „Имам ја вољу, али онај други нема.“ Е, чим тако мислиш – немој ни да почињеш решавање. Јер не приступаш разговору са намером да решиш, него са ставом: „Ако не прихвати мој савет, готово.“ А ко је паметан за све? Знате ко? Онај горд човек, сујетан човек – у ствари, умно болестан човек, опростите на речи. Онај који о себи мисли високо, а друге потцењује. Зато, браћо и сестре, треба да се молимо Богу. И ми, и овај младић, и читава она тужна поворка из данашњег Јеванђеља која је ишла за Христом – сви очекујемо једну реч, ону благу, умилну, радосну реч Христову. А то је реч љубави Божије.
Где има љубави – све се може решити. Али праве љубави, не оне од данас до сутра.
Дакле, ми очекујемо реч Христове љубави и Његову благодат. Очекујемо да свакоме од нас Господ говори "Устани човече. Устани и уѕми Крст свој и пођи за Христом". А када пођеш за Христом и слушаш Христа онда ћеш видети да немаш ни једног непријатеља и да су ти сви пријатељи, јер љубав покрива мноштво грехова. Ми треба да се молимо да нам Господ да да Његова реч допре до нашег срца и ума, до нашег унутрашњег бића, и тада ће цело наше биће да уздрма, да се пробуди, и онда ћемо видети своје грешке и своје грешке сагледавати, а не грешке другога. Нека други одговара за своје грешке, а ти одговарај за своје грешке. Али ми стално оправдавамо своје поступке, а чим си почео да оправдаваш своје поступке то значи да си почео да осуђујеш другога. молимо се Богу да Његова реч допре до нашег срца, наших душа, до нас самих, као што је допрла до овог младића који је мртав телом, али послушан, и као мртав слуша Реч Божију, допрла је до Њега реч "Синко, теби говорим, устани"! Нека би дао Господ, браћо и сестре, да и ми чујемо тај позив Христов. Ево данас служимо Литургију и чујемо речи "Горе имајмо срца". Да ли се на тај позив тргнемо и ли и даље срце држимо у дну земље, а заборавимо да треба да срце уздигнемо горе. Господ је милостив, сажаљив, саосећајан и осетљив. Будимо и ми осетљиви према Богу и једни према другима. Нека наше мерило буде Христос, нека наше мерило буде љубав, али љубав која је спремна и највећег непријатеља да смести у своје срце, у своју душу, у своје биће."
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије, благословом Митрополита шумадисјког Г. Јована, због ревности за славу Божију и старању за Цркву коју су указали својом несебичном љубављу и пажњом храму светих апостола Петра и Павла у Неменикућу, уручене су Архијерејске грамате признања: Господину Жељку Живковићу из Ковачевца, Господину Бојану Радакаовићу из Калуђерице, Господину Љубомиру Жујовићу из Неменикућа, Господину Ненаду Жујовићу из Неменикућа, Господину Милиши Сарићу из Неменикућа, а Архијерејском захвалницом одликована је Госпођица Марија Шоргић из Неменикућа.
Заједничарење на је настављено трпезом љубави коју је припремио старешина храма протојереј новак Илић са својом породицом.
ђакон Бојан Миленовић
