У петак 31. јула 2026. године Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу виногради уз саслужење братства овога светога храма.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит шумадијски Г. Јован и рекао је:
„Одељак из Матејевог Јеванђеља који смо сада овде чули говори нам како је Господ једном приликом ушао у Храм Божији у Јерусалиму са надом да ће у храму затећи ред и поредак, што и приличи Храму, нажалост, Христос је тамо затекао неред. Затекао је трговце који су трговали, продавали. И када је Господ ушао у Храм и видео све то, Он им је рекао, мој дом је молитве, а ви, каже од њега, начинисте хајдучку пећину. Човек је Храм Божији. И зато, када човек улази у Храм, улази у Цркву, он првенствено треба да улази са мирном радошћу. Да улази у Храм молитвено, да не улази у Храм са гордошћу, са сујетом, са мржњом. Да улази у Храм, а да не мисли тамо шта је иза њега. Јел он улази у Храм, улази у дом Божији. Иако је свако место погодно за молитву, јер Бог је свуда присутан храм, Црква, као што рекох је, од посебног значаја за молитву. И зато Господ каже, дом мој, дом је молитва. Дакле, и заиста је храм прави дом Божији. И човек је, понављам, храм Божији док има Бога у себи, док има вере у Бога, док има љубави у Богу. Храм је парче неба на земљи. Храм је освећен, Храм по својој архитектури, ако год хоћете, он нас подсећа на небо, он нас подсећа да улазећи у Храм, ми у ствари корачамо ка небу. Јер у храму се свршава најсветија тајна, тајна свете Литургије, тајна Цркве. И зато је Литургија предукус Царства Небескога. Храм је обиталиште Бога. Стога је дом молитве, јер се са Богом општи првенствено молитвом. Уђе ли се у Храм са нечистим мислима, уђе ли се у Храм са некаквим користољубљем, среброљубљем, уђе ли се у храм са жељом, неком другом, а не са жељом да се спасемо не са жељом да чујемо реч Божију, не са жељом да у Храм, у Цркви се причестимо, да се сјединимо са телом и телом Христовим. И ако са било каквом другом мишљу улазимо у Храм, ми, у ствари, храм претварамо у разбојничку пећину. Како то? Чим ниси ушао смирено у Цркву, чим ниси ушао молитве, чим ниси ушао у Цркву са осећањем, да је то храм, дом Божији, и да у њему Бог пребива ти си онда у својој души, у свом храму, а човек је опет понављан Храм Божији, у ствари направио хајдучку пећину. Унео си немир. И као што рекох да је храм дом Божији, то значи да у њему понављан станује Бог, па се зато и Бог прославља у њему.
Ми улазимо у Храм, у дом Божији, са осећањем да је ту Бог. И онда немамо шта да се оптерећујемо, да нам мисли лутају лево-десне. Поготово кад уђемо у храм, она нечастива сила, кад ми смо ушли чистим мислима, она нас подсећа на нешто, што се Бог зна кад догодило. Па нам враћа у мисли, ех! овај ми је човек, или ова ми је особа тада и тада рекла ово и оно, учинила ми ово и оно. И ти у ствари, да се молиш, ти си већ отишао тамо, да се расправљаш у мислима, са неком особом. Човек који је круна стварања, и човек који је круна читаве Васељене, читаве творевине Божије, призван је да свим својим мислима, речима и делима слави и хвали Бога. А не да хвали себе. Не да уздиже себе. Ми преко изградње, кад градимо, на пример, храм, како је рекао онај један мудар човек, кад градимо храм Божији, Цркву Божију, ми, у ствари, градимо себе. Изграђујемо себе. И зато, градећи храмове, ове земаљске, у којима се слави и прославља Бог, служи се Литургија, причешћује, ми, у ствари, изграђујемо горе храм на небесима. Изграђујемо тај невидљиви храм. У храм се улази побожно, како је то казао наш народ. У храм улази измирен човек, човек улази у храм и треба да буде измирен са Богом, са собом, и са ближњима. Ми храм градимо од цигле од камена, од дрвета, овај телесни храм, овај земаљски храм, боље речено, али храм, тај духовни, небески, не градимо од материјала ових, него градимо од врлина, од вере, од љубави, од милосрђа, од наде и тако даље, и тако даље. Сваки градитељ земаљског храма изграђује храм Божији. Зато, храм, односно, Литургија, боље речено, која се служи у храму, она стражи целога човека. Не подељеног човека. Целог човека. А то значи, да кад уђемо у цркву, да се молимо Богу, да и душом, и срцем, и мислима, усредсредимо себе ка Богу. Ако не, нисмо усредсредили своје мисли, онда, ми, управо правимо у себе, правимо ту хајдучку пећину. Разорили смо тај храм, душе наше. Јер смо унели немир.
А кад човек унесе немир у себе, он унесе немир у цркву и у породицу и у друштву и у своју државу. И зато, чујете, сваки почетак Литургије, богослужења почињемо: „У миру Господу се помолимо!“ Да ли мало размишљамо о том позиву у миру Господу се помолимо. Или, ја чујем ту реч свештеника који то нам гласно изговара, а ја сам у немиру. Чујем, али што кажу, не прихватам. Не прихваташ, јер си у немиру. Ниси у миру са Богом. А човек који није ми у миру са Богом, не може да буде у миру са другима. И обрнуто. Ако нисмо у миру са ближњима, не можемо бити у миру са Богом, и немојмо себе заваравати. Па говорити, ја волим Бога, али не волим овога човека поред мене. То је обмана. То је лаж. То је оно што каже један свети отац, кад тако радимо, кад се молимо на такав начин, он каже, не молим се, него лажем ти се, Боже наш. Уместо кажемо, молимо ти се, Боже наш. Зато, црква, храм, литургије, понављам тражи целосног човека.
И зато свети апостол Павле каже, не знате ли да сте храм Божији, и да дух Божији обитава у вама. А један дух мора обитавати у нама. Или дух Божији, или дух ђавољи. Ако ју нама дух ђавољи нећемо осетити никакву радост, и кад дођемо у цркву, и да се причестимо, нећемо да осетимо ту радост. Јер нисмо припремили себе, да се прво измиримо са собом, са Богом, са ближњима, нисмо припремили себе за примање светиње, за примање самога Бога. Причешће је наше сједињење са Богом. А како да се сјединимо са Богом, кад сам ја раздељен сам са собом и у себи зато што мислим за ово, мислим за оно, како ћу да се обогатим, како ћу да саградим куће, како ћу да спремим, да опремим децу са факултетима, са колима, са... Све је то спољашње. И то не може да задовољи унутрашњег човека. То не значи да ми не треба да се трудимо и да саградимо кућу и себе и својима. Али, треба градити у себи дом Божији. А он се гради молитвом, вером, надом, љубављу, милосрђем. Кад човек живи Богом када долази у храм, у цркву, да долазимо, као што рекох да се потрудимо са што чистијим мислима. Јер, ако не чистимо мисли своје, а мисли су, како свети оци кажу, као ветар. Можемо ли ветар да зауставимо? Не може. Али, ако то не сасечемо све у себе, те ружне мисли, очас мисли, прелазе у речи, а онда речи прелазе у дела. И зато треба да знамо, да имамо тај осећај, кад смо у храму, да је Бог са нама. И Он јесте са нама. А да ли ми себе проверавамо, јесмо ли ми са Богом? Није само довољно да кажем ја идем у цркву, ја идем на Литургију, а не живим Литургијским животом, не живим црквеним животом, не живим у љубави са Богом и не живим љубави са ближњима, онда немамо много користи када, тако долазимо у храм. Дакле, ако улазимо у храм са немиром, ми у тај храм не уносимо мир, него уносимо немир. А човек, чим је немиран у себе, све око њега је немирно. Јел је он у немиру? Он нема мира са Богом, нема мира са собом, нема мира са ближњима. Дакле да завршим, човек је призван да буде, као што рекох живи храм. Зато Апостол Павле каже, узиђавајте се у храм Божије, као живо камење, не хладно камење. А хладно је камење, оно кад је у теби и у мени хладно срце. А на камену, шта може да узрасте? Не може ништа. Шта може да роди на камену? Па не може, зато што је хладно. И зато, ако је наше срце хладно, према Богу, према Цркви, према богослужењу, према ближњима, онда смо ми залеђени људи. Онда смо залеђени људи и зато човек је позван да буде жива светиња Божија. Човек је светиња Божија. Човек је круна творевине Божије. Зато, нека би нам дао Господ снаге да живимо тако, да читаво, како бих рекао, наше биће и наша душа и наше тело, се трудили да постане храм Божије. Ви чујете на сваком завршетку литургије оне речи, у миру изиђимо. Шта то значи? Ако си примио мир Божији у себе, ако си га осетио кроз учешће твоје и моје у цркви, кроз причешће, онда идеш, ова се Литургија Божанска завршила, у тим речима, у миру изиђимо, а то значи, идимо и преносимо тај мир Литургијски првенствено на дом наш, на чељад нашу, а онда ћемо пренети и на ближње своје. Човек, ако не постане храм Божији, он не ће осетити светињу ни овог храма, у коме смо и ми данас.
Да се замолимо Богу, да се у нас усели та благодатна сила Божија, да, када завршимо Литургију, да нам остану упечатљиве оне речи које певамо, каже, примисмо Духа Светога, видесмо светлост, неприступну. Да, примисмо! Јесмо ли примили? Али ако изађемо из цркве и после свете Литургије и наставимо свој живот да живимо не хришћански, да живимо у оговарању, да живимо у клеветању, у осуђивању, па ти онда навраћаш суд сам себе. Дакле, да се молимо Богу, да се усели у нас благодатна сила Духа Светога, да будемо истинити удови тела Христовога, да славимо Бога, да прослављамо Бога, да би Бог прославио нас. Немојмо од себе, од свог тела правити разбојничку пећину, као што су то радили ови трговци, као што рече данас светој Јеванђеље. Гледајмо да чистимо себе. Зато храм, црква, она треба да буде огледало не само духовне чистоте, али, наравно, духовне чистоте на првом месту. А да буде пример и чистоте ове телесне. Зато наш народ је говорио треба и кућа буде чиста, као црква. А не ће нам бити чиста ни душа, ни тело, ни срце ако не улазимо у храм са миром. Ако не улазимо у храм са осећањем, као што реко, да сам ја дошао у храм, да чујем реч Божију и да се сретнем са Христом. И не само да се сретнем са Христом, него да се сјединим са Христом. А то је значи можемо једино у Литургији. То је значи да се сретнемо са Христом, да се сретнемо, да се причешћујемо. И да имамо тај осећај светиње, причешћа. И ако имамо тај осећај шта је причешће која је то светиња, онда ће нам и храм постати светиња. А онда ћемо и ми постати храм Божији и заиста, онда ћемо веровати у речи Апостола Павла који каже Ви сте храм Божији. Не знате ли да сте Ви храм Божији. И немојмо од себе правити разбојничку пећину. Него гледајмо да живимо животом и да понашамо се у животу као што се понашамо у храму како што се понашамо на светој Литургији, понашамо се онако и живимо онако, како доликује Богу. А њему доликује слава и хвала. Све доликује Богу. А кад ми дамо оно што смо дужни да дамо Богу, онда ће Бог нама дати све оно што и добро желимо.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадјског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
