У суботу, 22. августа 2026. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола Матију и Свете мученике Антонија и Јулијана, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Великој Крсни.
На Светој Литургији нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Сионије (Зорић), архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, протонамесник Ненад Марковић, јереј Милутин Гашевић, јереј Михаило Аврамовић, ђакон Лазар Марјановић и ђакон Младен Марић.
Лепоти богослужења допринели су појци храма Светог Саве из Београда.
У својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:
„У име Oца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре. Сабрали смо се данас овоме светоме храму да на првом месту заблагодаримо Богу, што нас је Бог данас подигао са спостеље и што нас је Бог довео овај храм, браћо и сестре, да започнемо дан благодарењем. А нема бољег благодарења, јаснијег, здравијег, како хоћете, него да почнемо дан са Литургијом. А Литургија је у ствари благодарење. Литургија је, то често говорим, предукус Царства Божијега. И ми Литургију служимо, браћо и сестре, у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Који спомен, који помен? Онај спомен и помен, све што је Господ учинио за нас и за наше спасење. Зато је Литургија, у ствари, и сећање, или, боље речено, и подсећање. Да, стално се подсећамо, браћо и сестре, да је Господ све што је чинио, да је то чинио из љубави. Да се из љубави према роду људском родио, да је из љубави живео међу људима, и преживљавао све оно што обично и ми понеки преживљавамо у своме животу, и радости, и туге, и бола, и патње, али опет све преко тога подносио Господ ради нас и ради нашег спасења. И све што за нас хрићане треба да буде најважније, браћо и сестре, јесте што долазимо у цркву на литургију да се првенствено причестимо, да се сјединимо са Господом Христом и да чујемо речи Јеванђеља.
Наша Црква данас прославља Светог апостола и јеванђелисту Матеја, писца Јеванђеља које носи име Матејево Јеванђеље. Значи Јеванђеље по Матеју. Браћо и сестре, кад кажем Јеванђеље, мислим на цело Свето Писмо. Цело Свето Писмо и зато и неку реч данас бих неко и себи и вама, о значају Светог Писма. Свети оци, браћо и сестре, кажу да је Свето Писмо донекле биографија Бога у овоме свету. Јер у њему, у Јеванђељу, неописиви, Господ је неописив, донекле, браћо и сестре, описао себе. Зашто кажем донекле? Па зато, онолико колико је у ствари, браћо и сестре, нама потребно за спасење. И ми суштину Божију не знамо у потпуности, али је знамо онолико колико је потребно за наше спасење. Човек, кад би могао овде на земљи да схвати у потпуности суштину Божију, да ли би могао да опстане? Јер и како каже се у Старом Завету, не може човек видети лице Божије и остати жив. Толико је Бог узвишен, толико је Бог велики, али није он Бог неки апстрактни, неки тамо, који је далеко, који ће се појавити или коме ћемо се ми појавити у одређено време.
Бог је, браћо и сестре, иако је толико велики и узвишени, несместив, кога не може да смести ни небо ни земља, он је ту, он се спустио међу нас, он је дошао међу нас, да нам каже како треба да живимо, шта треба да чинимо да би се спасили браћо и сестре, и зато, браћо и сестре, Свето Писмо Ново Завета је, другачије речено, то је, браћо и сестре, биографија оваплоћеног Бога. Оваплоћеног Бога, и у овоме свету, који се оваплотио и постао човек, и као човек казао људима, све што је Бог требао да каже, и колко је требао да каже за наше спасење, шта Бог има, све што Бог хоће у овоме свету, и са људима у њему. А шта Бог хоће са нама? Хоће да се спасемо, и да дођемо у познање истине. То Бог хоће, браћо и сестре. Неко ће казати ја, кад би чуо Бога, да ми каже чини Јоване, или то и то, ја ћу то чинити. Па Бог то свакоме од нас говори. Само је питање колико ми осећамо Бога, и колико чујемо Бога, и колико слушамо Бога. Нажалост, данас смо обично окренути само себи, а Бог је ту. А да би Бог био поред мене и поред тебе, браћо и сестре, он треба да буде прво у нама. И ми њега једино можемо у потпуности познати кроз Јеванђеље, кроз Свето Писмо. И зато у Светом Писму Бог је казао, браћо и сестре, шта је свет, шта је свет, откуда је свет, због чега постоји свет, и чему греди, чему иде овај свет, и чиме ће се завршити овај свет. Све нам је то, браћо и сестре, казано у Јеванђељу. Е сад је питање, дали читамо Јеванђеље редовно.
Кад га читамо, питање још веће, како га читамо? Да ли Јеванђеље читамо као неку обичну књигу или обичан роман, да тако кажемо? Не, браћо и сестре. Јеванђеље није обична книга. То је књига над књигама, јер њу није писао обичан човек, да тако кажем. Писао је Бог, браћо и сестре. Зато је свака реч у Јеванђељу Бог. Дакле, браћо и сестре, такође, даље нам је речено, шта је човек у Јеванђељу? Шта је човек? И ми мислимо да ми знамо шта је човек. Не можемо спознати ни човека, ни Бога, без Јеванђеља, браћо и сестре. А да би све то спознали, треба да имамо веру. Да верујемо да је свака реч у Јеванђељу Божија реч, да тако кажем. Да то није људска реч, браћо и сестре. Дакле, ту је казано, кажем, откуда је човек, где иде човек. Из чега је Бог створио човека. Ради чега је и чиме ће се завршити и овај свет, и човек, људи. Такође, нам Свето Писмо каже, браћо и сестре, шта је добро. А добар је само Бог, браћо и сестре. Само је Бог добар. Хвала Богу. И они људи који гледају на Бога, који живе Богом, који Бога носе у себи, и они су добри. И у ствари, човек у правом смислу речи добар, не може да буде без Бога.
Свето Писмо нам је рекло шта је добро, откуда је, и чему води, и како се то добро стиче. Оно се стиче Богом, браћо и сестре. Исто тако Свето Писмо нам говори шта је зло, како постоји и чиме ће се завршити зло. Добро ће победити, зло ће бити побеђено. Али то, опет, говорим и себи и вама, то може да нам открије вера у Бога, иако вером живимо, иако веру претварамо у живот, браћо и сестре. Дакле, још нам Свето Писмо каже шта су праведници, а шта су грешници, и како се од грешника постаје праведан, браћо и сестре. Сетите се само Марије Египћанке, највећа грешница онога света. Али, кад се дотакла Христа, кад се Христос дотакао ње, она је оставила свој грешни живот, и сагледала сву своју пропаст тим грешним животом, јер је имала испред себе извор живота. А извор живота, браћо и сестре, је Господ наш, Исус Христос. Дакле, браћо и сестре, уопште Бог је у Светом Писму казао све шта је људима требало казати, то понављам, и још у Светом писму се налази биографија човека. Јел то могуће? Па јесте, браћо и сестре. Нигде не можемо себе да сагледамо, као што је једино можемо себе видети у Јеванђељу и кроз Јеванђеље. Дакле, браћо и сестре, у Светом Писму сваки од нас може наћи себе и то подробно, онаквим какав он у истини јесте. Јер ћеш кад читаш Свето Писмо, а читаш га са вером, са побожношћу, са страхопоштовањем, па ти ћеш онда да видиш да ли се подудара мој живот и твој са Јеванђељем. Па ћеш тек онда видети колико се то разликује, браћо и сестре.
Значи да ћемо кроз Свето писмо видети све своје врлине, али ћемо видети своје мане. У оној мери колика нам је вера и видећемо своје мане у оној мери колико имамо смирења. Дакле, браћо и сестре, у Светом Писму наћи ћемо путеве којима душа иде, како каже Свети Јован Златоусти, од греха до безгрешности. Од греха до безгрешности. И сам пут, браћо и сестре, од човека до Бога. У Светом Писму такође ћемо наћи начине како да се ослободимо греха. И не само греха, него и грешности. Ако смо тужни, у Светом Писму ћемо наћи радост. Наћи ћемо утеху, у жалости, прогањању, наћи ћемо радост, у гневу, а знамо да се гневимо, сваки од нас, неко више, неко мање, у гневу. Зато је речено, благо, кроткима, јер ће бити помиловани. Не они који себе истичу, не они који се бусају у прса, што би смо рекли, него они који су кротки. А не, најбољи пример кротости, браћо и сестре, јесте опет Господ наш Исус Христос. Дакле, у њему ћемо наћи лек за све своје грехове, за све своје пороке, за све своје мане и недостатке. Дакле, речју у Светом Писму наћи ћемо одговоре за све што нас мучи и што нас налази. А ми, обично, хоћемо да тражимо ван Јеванђеља, кад нас спопадне мука, невоље, у Јеванђељу, завири у Јеванђеље, читај Јеванђеље, слушај Јеванђеље.
Да би слушао Јеванђеље, треба да слушаш Цркву. Цркву као Тело Христово, браћо и сестре. Јер Христос није само рекао благо онима ко научи цело Јеванђеље напамет, него благо ономе ко научи и испуни. Џаба ми је да цело Свето Писмо, цело Јеванђеље знам напамет, а живим контра, да тако кажем, Јеванђељу. Дакле, браћо и сестре, у Јеванђељу, то често говорим, има више одговора за све наше невоље и добро и зло, него што цело човечанство може да постави питања. У Јеванђељу има више одговора, али опет да би чули одговоре, морамо да будемо смирени, морамо имати веру, морамо слушати управо оне речи које су се чуле на Гори Тавору, ево Преображење, још увек прослављамо – ово је Син мој, љубљени, Њега слушајте. Онај човек, који не уме да слуша Бога, верујте, он не уме да саслуша ни другога човека, или ће га саслушати на свој начин. Дакле, браћо и сестре, што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге. Налази разлога, или разлоге, како ће да га непрекидно чита. Кад читаш Јеванђеље, а као што рекох, рекао сам како треба да га читамо, ми ћемо онда осетити сласт. То је оно, као кад смо жедни, па почнемо да пијемо воду, па што више пијемо, све више имамо жеље да се, што више напијемо воде. Треба да осетимо глад за Христом, за Јеванђељем, да осетимо глад за добрим.
Свето писмо, по речима Светог Јована Златоустог, који каже да је Свето Писмо мирисави корен. Пазите, мирисави корен, који све више мирише, што се више таре. Узмимо ружу, ако ћемо да осетимо у потпуности њен мирис, морамо је протрљати, и што више је трљамо, то више мирис излази. Што више волимо Христа, све ће нам се више волети, браћо и сестре. Дакле, за слушање и изучавање Светог Писма, Свети Оци препоручују, браћо и сестре, озбиљну припрему. Озбиљну припрему, а која се састоји у ствари, најпре у молитви. Ја се сећам старих људи, браћо и сестре. Није хтео да узме Свето Писма без да се прекрсти. Није било у то време једне куће која нема Свето Писмо. Сећам се покојног оца. Никад није хтео да узме у руке Свето Писмо, док се није прекрстио, док се није поклонио и док није пољубио Јеванђеље. Па је тек онда, браћо и сестре, почео да га чита. Значи, прво се молио. И ми, браћо и сестре, кад хоћемо нешто да добијемо од другога, што тражимо, па шта радимо? Па молимо. Хоћемо ли добити нешто од другога, ако изађемо пред нега са неком императивом, па кажем, мораш ми дати? Е, не сигурно. Али кад замолиш, даће ти. Е, тако и Бог, браћо и сестре, од нас тражи да га замолимо. Не што Богу требају наше молитве, него што нама требају молитве. Што ми, молитвом, браћо и сестре, просто, како да кажем, просто привољевамо Бога да нам помогне и да нам да оно што у молитвама ишћемо.
У молитви треба да се молимо да нам Бог, браћо и сестре, кад читамо Свето Писмо, просвети ум да разумемо речи Светог Писма и да нам облагодати срце, да осетимо истину тих речи, јер су то, као што рекох, речи Божије. Речи Божије које нам Он лично говори, браћо и сестре. Зато треба да читамо Свето Писмо са страхопоштовањем. Јер у свакој речи је вечна истина. Свето Писмо, као што рекох, није књига, но живот. То је књига која се чита животом, односно практиковањем, да тако кажем. Зато не би смео хришћанин, крштени човек, да пропусти ни један дан, а да бар нешто мало не прочита из Светог Писма. Читајући Свето Писмо, ми у себе уносимо тај, како кажу Свети Оци, квасац у тесто наше душе, које се шири и узраста. Као кад домаћица стави квасац у тесто, тесто узраста, је ли тако? Тако је и са Светим Писмом. Зато ниједна кућа, као што рекох, православна, ниједан хришћанин не би смео браћо и сестре, ниједна кућа да буде без Светог Писма. Данас је то бар лако. Некада у моје време, кад сам био млад, прогонили су оне који имају Јеванђеље у кући. Данас нас нико не прогони Само је питање моје и твоје лењости и моје и твоје ревности. Да ли желимо да имамо Свето Писмо у кући и да ли га читамо браћо и сестре? Јеванђеље Христово треба, браћо и сестре, да буде центар нашег живота.
Опросите што вас задржавам. Центар нашег живота треба да буде огледало живота, како бисмо себе најбоље видели. Али, и ово огледало које имамо, ако га не чистимо, него дозволимо да падне прашина, видећемо себе као сенку. Е, зато и човек треба да се чисти. А чистиће се онај који је свестан грехова. Који признаје да греши. Једино је Бог безгрешан, браћо и сестре. Ако нисмо у Јеванђељу наш је живот, браћо и сестре, промашен. И у овом животу, и оном вечном, непролазном. А, ако наш живот није у Јеванђељу, онда је наш ум помрачен. Опет тако каже један Свети Отац. Наш је ум, браћо и сестре, помрачен. А помрачен ум ствара код човека утисак да су Христове заповести, да је Јеванђеље Христово, да су окови, да спутавају. Не да ми Јеванђеље да будем слободан. А Јеванђеље ти управо каже, буди слободан. Али, ко је слободан? У правом смислу те речи.
Онај који је без греха. Онај који се бори против греха. Онај који, браћо и сестре, иде ка покајању.
Јеванђеље нас, како бих рекао, приводи у загрљај Божији. А човек мора бити у нечијем загрљају. У Божијем или у оном нечастивом. Зато, нека Закон Божији, браћо и сестре, Јеванђеље Христово и реч љубави, буду темељ нашега живота. Јеванђеље Христово је темељ и живи израз воље Божије, а не застарела књига, како то и данас поједини нама кажу, да смо ми хришћани застарели, да је Црква застарела и да не набрајам даље. Не, Црква је нова. Христос, Он је сам рекао за себе, кад је дошао у овај свет – гле, све ново стварам. Гле, све ново чиним. И заиста, ако смо стално у Христу, и ако је Христос са нама, ми себе стално чинимо новим, браћо и сестре, али чинимо тако, што више Христа усељавамо у себе.
Нека би нам ова Света Литургија, коју данас овде, сви заједно служимо, драги моји, нека нам Свето причешће којим ћемо се причесити, буде управо оно зашто се причешћујемо и за живот вечни. Ови што вам причају, не ваља се често причешћивати. Ти нису Божији, који вам тако говоре. Да ли треба често или ретко да се причешћујемо? Увек се држим речи Светог Јована Златоустог, кога су питали верници: Владико, шта је, каже, добро? Причешћивати се често или причешћивати се ретко? А Свети Јован им каже: Није добро ни једно ни друго. Ако си спреман, сваки дан, ако ниси, немој. Али човек треба да се припреми. А не може човек никад да буде спреман у потпуности да се причешћује. Нико и никад. Али се причешћујемо и верујемо у благодат Божију, која се усељава у нас. Која нас чисти. Која нас очишћује и која нас припрема да се сједињујемо са Богом. Е, зато је Господ рекао, ко једе моје Тело и пије моју Крв, тај има живот вечни. А ко не једе, нема живота у себи. И заиста, браћо и сестре, опет ће неко рећи – а шта они тамо, неки се не причешћују никада, а живе. Еј, какав је тај живот, кад би могли да уђу у саме себе, у своје срце, па виде.
Дакле, браћо и сестре, нека је благословена данашња Литургија, коју овде служимо. Нека је благословен овај Госпојински пост, који постимо, браћо и сестре, у спомен Пресвете Богородице. Оне, која је родила Безгрешнога. Која је родилаО, који је већи од неба и од земље. И да се молимо, Мајци Божијој, да нас подржи, да нас подржи, да нас научи, како да се молимо њеном и нашем Господу. Ово, кад кажем, да нас научи, ми често мислимо да знамо да се молимо. Ево, ја исповедам пред вама. Ја се још увек учим како да се молим. Зато, нека је срећан данашњи дан и наше сабрање, нека је благословено и да нас Господ и Мајка Божија подрже, да доживимо њен велики празник, Велику Госпојину, како то у народу кажемо.
Бог вас благословио!“, закључио је наш Архијереј.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након причешћа верног народа приступило се трпези љубави, коју је са љубављу припремио надлежни парох протојереј Живан Жујовић.
протонамесник Марко Јефтић
