У суботу, 22. августа 2026. године, у послеподневним часовима, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован посетио је манастир Никоље Рудничко у месту Шаторња недалеко од Тополе. Повод за ову посету био је годишњи помен схи–монахињи Ирине (Недић). Владика Јован се заједно са монаштвом, свештенством опленачког намесништва и верним народом помолио Богу да мати Ирини подари Царство Небеско и опроштај грехова.
После отпуста владика се у краткој беседи обратио сабраном народу:
„Драга браћо и сестре, послужисмо годишњи помен раби Божијој, монахињи Ирини, и помолисмо се Богу да Бог душу њену настани тамо где нема ни бола, ни туге, ни патње, него где је све радост.
Годину дана није међу нама монахиња Ирина, али верујем да смо је сви имали у својим молитвама кроз читаву ову годину. Поготово смо је имали у оној литургијској молитви која сабира и небо и земљу, и прошлост и садашњост, и све претвара у будућност.
Познавајући монахињу Ирину, верујте ми, када сам год долазио овде, а ево сада је већ година дана, и данас осећам, осећа се њен дах у овоме манастиру. Она је са својом сестром, уз благодат Божију, уз помоћ Божију и уз помоћ добрих и честитих људи, из ничега, из праха, тако рећи, створила ово што сада постоји.
Она јесте, Ирина, прешла у живот вечни, тамо где, као што рекох, нема ни бола, ни туге, ни патње, али њен дух и даље живи овде, у овој манастирској порти.
И њен дух нас стално подсећа да се молимо за њу. Није ни њој, ни игуманији, ни другима било лако, али радили су то у славу Божију, а не у славу своју. Помагао им је Свети Николај, коме је ова светиња посвећена. Зато себи говорим, а говорим и вама, да не буде по оној народној: „Завршила се година“, па да заборавимо наше покојнике.
Наше покојнике не смемо никада заборавити, јер ако заборавимо наше покојнике, брзо ће заборавити и нас они који долазе после нас. А да их не бисмо заборавили, та једина спона, једина веза између нас живих и њих који су се преселили у Господу јесте молитва.
А молитва има чудесно дејство. Она продире, како кажу Свети Оци, испод земље, иде изнад небеса, испод вода и гора. И када би нам сада сестра Ирина могла да каже нешто да ми чујемо, а можемо и да чујемо, она би нам једино рекла: „Молите се за мене.“
Ми да се молимо за њу, за спасење њене душе, а њу да замолимо да се она моли за нас. Да је замолимо да нам опрости ако смо је било у чему повредили или увредили. И да молимо, браћо и сестре, да се она моли за нас.
Нека јој је вечан спомен међу нама и Бог да јој душу прости.
Сабрање је настављено у манастирској трепезарији ручком које су мати Евдокија и монахиња Јована припремиле за покој душе мати Ирине.
Стеван Илић, ђакон
