У дванаесту недељу по Духовима, 23. августа 2026. године, када Црква прославља Светог мученика и архиђакона Лаврентија, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у храму Свете Петке у месту Петка надомак Лазаревца, уз саслуживање умировљеног Епископа канадског Г. Георгија.
Архијерејима су саслуживали: протосинђел Евстатије (Драгојевић), јеромонах Сионије (Зорић), протијереј-ставрофор Мирко Тешић, протонамесник Влада Димитријевић, протођакон Никола Урошевић и ђакон Дејан Јовановић.
За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци из Београда.
Надахнутом беседом митрополит Јован је окупљенима тумачио данашње Јеванђеље:
„Преосвећени и драги Владико Георгије, браћо свештеници, браћо и сестре, помаже Бог!
Нека је благословен живи Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас у овај свети храм, посвећен Преподобној матери Параскеви, да сви заједно служимо највеће, најузвишеније, најчасније и најсветије дело које се може служити на Земљи, Свету Литургију. Литургија је предокус Царства Небеског. Ако нас нема на земаљској Литургији, неће нас бити ни на Небеској. Земаљска Литургија је само икона Небеске. Литургијом се небо своди на земљу, а земља уздиже на небо. Даће Бог да се удостојимо да присуствујемо и учествујемо и на Небеској Литургији. Једно је присуствовати, а друго учествовфати на Литургији. Присуствује се на разним зборовима и скуповима. У Цркви ми учествујемо у Литургији. Учествовати значи причестити се. Литургија се служи искључиво ради Причешћа. Свети оци кажу да Литургију не треба служити тамо где нема причасника. Литургија није приватно дело појединца. Литургија је заједничко дело. На Литургију долазимо да се учимо, да чујемо реч Божију, Јеванђеље. То што нам Господ говори кроз Јеванђеље треба стално да буде у нама. Не смемо заборавити шта нам то Господ поручује у Јеванђељу.
Данас смо чули један поучан одломак из Матејевог Јеванђеља. У њему су дата суштинска питања која човек може поставити Богу. Младић пита Господа о начину на који може да задобије живот вечни? Сви би појединачно дали различите одговоре на ово питање. Свако би одговорио на свој начин, према својим тежњама, према свом расуђивању и још чешће у складу са оним што нас највише оптерећује. Често нисмо ни свесни онога што нас оптерећује. Идемо главом кроз зид безобзирно. Свако од нас има и неку посебну жељу. То је добро. Бог нам то не ускраћује. Али изнад свих жеља, је жеља за спасењем и за уласком у Царство Небеско. Без жеље нећемо бити ни спасени. Бог не ускраћује наше жеље, поготово када су наше жеље усмерене Небу, Богу и ближњима. На прво место треба ставити оно што је најважније. То, шта је најважније, знаћемо, ако живимо јеванђелски и ако Јеванђеље ставимо у центар нашег живота. Нигде се не можемо тако огледати ни видети и спознати себе, као кроз Јеванђеље. Јеванђеље није обична књига, већ књига над књигама. То нису речи обичног човека, већ речи Божије.
У Јеванђељу ћемо наћи себе само ако смо у стању да признамо себи себе. То је тешко. Не признајемо себи оно негативно у нама. То бисмо најрадије некако забашурили. Христос нам у овој јеванђелској причи говори шта човек треба најпре да тражи, а то је Царство Небеско и правда његова. Све остало ће нам се додати. Човек, по свој слабости, жели да се испуњава његова правда, а не Божија. Такав човек је неспокојан и немиран. Када тражимо Царство Небеско, онда смо само на њега усмерени. Хришћанин треба да хода Земљом, а да стално мисли на Царство небеско. У Царство Небеско се не може ући било какао. Каква су правила за улазак у Царство Небеско, описано је у такође у Јеванђељу. Човек усмерен ка Царству небеском, усмерио је своје мисли, душу, биће и своје речи ка Царству. Он све обуздава зарад уласка у Божије царство. Треба знати па се ограничити у својим неделима. Човек који тражи Царство је себе растеретио овоземаљских брига. Ми се оптерећујемо многим беспотребним бригама, без брига постајемо лаки за лет ка Царству Небеском. Одговор на питање шта је најважније у животу, даје нам сам Господ Христос кроз ову јеванђелску причу. Младић пита Христа о томе како да наследи живот вечни, али то чини неискрено. Њему је стало да се оправда пред Христом, мислећи да Исус не препознаје ко је и шта је он. Господ му одговара да ако жели живот вечни мора да држи заповести. Господ набраја заповести понаособ: не убиј, не кради, не сведочи лажно, не чини прељубе, воли Бога и ближњега. Младић у својој упорности каже да он држи све заповести. Покушава да се оправда пред Господом. Пита се шта му још недостаје за Вечни живот. Господ срцезналац, види шта је проблем овог младића. Он је заповести испуњавао формално. Свео је формално и суштину на исто. Господ жели да га дотакне тамо где је најосетљивији. Господ га саветује да ако жели да буде савршен да прода све што има и раздели сиромасима и пође за Господом. Када Господ каже младићу да крене за њим, позива заправо све нас. Христос зна сваког од нас понаособ. Господ опомиње апостоле да се не радују што им се и нечисти дуси покоравају, него што су им имена записана у књигу живота.
Ако живимо јеванђелским и крштењским животом, наша ће имена бити записана у књизи живота. Свако на крштењу добија свог анђела чувара, али ту је и онај други анђео. Анђео са неба уписује сва наша добра дела. Онај други уписује наша нечасна дела. Господ нас највише познаје по испуњавању заповести Божијих. Још више нас познаје по љубави коју имамо према Богу и ближњима. Ако волим смо оне који ми подилазе, хвале ме у улагују ми се, такви ми нису пријатељи. Они желе само да се додворе. Треба да волимо оне који нам искрено говоре када грешимо. Тада ћемо се о томе запитати и покајати се. Грех је окреатње леђа Богу. Покајање је када искрено признамо да смо погрешили. Без оправдавања себе. Не сваљујмо своје грехе на друге. Не оптерећујмо се туђим гресима, већ схватимо да смо и сами грешни. Ако испуњавамо заповест о љубави онда ћемо искрено заволети и Бога и ближњега, без обзира какав је тај човек. Бог подједнако воли и грешне и праведне. Али запитаћемо се какав то Бог подједнако воли и једне и друге? Бог воли праведне да би се још више утврдили у љубави. Воли грешне да би се подстакли на љубав. Љубав према Богу и људима нас на прави начин држи у заједници. Данашња прича нам открива како Господ види и добро зна наше унутарње стање, што често заборављамо. Мислимо да речитошћу можемо да се оправдамо пред Богом. Неће нам то помоћи пред Богом. Одговараћемо само са да и не. Све више од овога долази од зла.
Често се оптерећујемо ситним стварима. Проблем је што ситне негативности не сасецамо у корену. Јер каква је клица такав ће бити и род. Какав нам је језик такве су нам речи. Каква нам је мисао таква нам је воља и жеља. Тако је са нашим мислима, речима и делима ако их не контролишемо и не обуздавамо. Тада ћемо свашта желети, рећи и урадити. То може нашкодидити и нама и другима. Не заборавимио да смо одговорни, не само за своје већ и за спасење других. Зато су животни примери важнији од хиљада речи. Господ нам каже да љубимо ближње као себе саме. Овде се најчешће спотичемо и никако да друге ставимо испред себе. Стављамо себе испред свих јер не желимо да нас други заклања. Такав човек долази до тога да му други заклања и Бога. Али Бога не може да нам заклони други, никаква планета, јер је Бог већи од свега. Заклања га само наш непокајани грех и духовно слепило. Нема човека без греха. Има само оних који грех не признају. Човек се батрга оправдавајући своје поступке. Речит је тада, али само млати празну сламу. Не сметају нам други људи да будемо са Богом. Смета нам наш грех. Сами себи сметамо не признајући своју грешност. Где нема Бога ништа нам не вреди, макар испуњавали све заповести. Не вреди испуњавати заповести ако то не чинимо у име Божије. Такви људи све чине формално. Господ младићу каже да ако жели да буде савршен да прода све. Али ко би то сад и од нас овде присутних учинио? Да ли имамо ту веру и љубав према Господу? Или ме увек вуче више земаљско од небеског?
Када нам Господ каже да оставимо све он нас саветује да се растеретимо. Ако имамо невоље и муке, дајмо Господу да их он понесе. Господ је спреман да све наше понесе, само ако га на прави начин замолимо. Ако признамо да смо слаби, да нисмо смирени, да смо горди, сујетни, егоистични. Господ жели да нас растерети. Господ може сваки наш грех да убели да буде бељи од снега. Господ се на празник Преображења преобразио и његово лице је засјало као Сунце а хаљине беље од снега. Бог нас неће спасити ако ми то не желимо. Он не врши насиље над нашом слободом. Он каже да је наше срце тамо где је наше благо. Сваки човек види и чује оно што хоће. Ако хоћемо да видимо добро у човеку, видећемо добро и у највећем злочинцу, јер и у њему има добра. Ако хоћемо да видимо зло у другоме, наћићемо га и у највећем свецу. Видимо што желимо, чујемо што хоћемо. Оно што хоћу, то и тражим. Ако хоћу да чујем Бога, чућу га. Ако хоћу да чујем другога, чућу га, под условом да имам смирења. Младић се на предлог Господњи да све прода веома ражалостио. И ми се ожалостимо када изгубимо неку вредну земаљску ствар. Тада заборавимо на све, па и на Бога. Све можемо да изгубимо, али само да не узгубимо Бога. Ако изгубимо Бога, и то што мислимо да имамо и то није наше. Јер сваки добри дар је одозго, са неба.
Човек је истински слободан само онда када је слободан од греха и ђавола и смрти. Од тога нас не може избавити нико сем Бог. Никакав човек то не може учиниоти. То можемо схватити само ако хрлимо Богу у загрљај. Божије руке су нам увек испружене. Божији загрљај је већи од васионе. Човек мора бити у нечијем загрљају, Божијем или ђавољем. Чим чинимо недела, говоримо што не треба, крадемо ми смо у загрљају нечастивог. Али када то увидимо може бити касно. Нека закон Божији, јеванђеље Христово и љубав буду темељ нашег живота. Јеванђелски позив на лични подвиг значи сагледавање сопствених грехова уместо осуђивања других. Нека нам данашња јеванђелска прича буде стално на уму, да се стално питамо како да задобијемо живот вечни. Одговор на то питање је и у данашњој Литургији. Она нас позива да горе уздигнемо срца и да заблагодаримо Господу. Литургија је предокус Царства Небескога. Она је Божији позив и призив свима нама. Имајмо Бога у себи. Имајмо љубави и смирења да клекнемо пред Бога и ближње и затражимо опроштај. Нека је на здравље и спасење данашње сабрање. Кроз литургију се сједињујемо са Богом. Причешћујемо се зарад опроштаја грехова и за живот вечни.
Нека сте Богом благословени!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Сабрање је завршено трпезом љубави коју су за окупљене вернике приредили петчански свештеници Војислав Одавић и Мирослав Филиповић, са својим породицама и парохијанима.
