У понедељак 24. августа 2026. године, када прослављамо Светог мученика и архиђакона Евпла, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су Архијерејски намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Иван Антонијевић, јеромонах Јован Прокин, јерођакон Петар Ђоковић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци овога храма са верним народом. По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом обратио се Митрополит Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, чули смо из данашњег прочитаног Апостола како се свети апостол Павле обраћа хришћанима у Коринту, па између осталог каже им: „Јер ако има ко добру вољу, мио је по ономе што има, а не по ономе што нема.” Дакле, браћо и сестре, Коринћани су имали добру вољу, и хтење, и добру вољу да чине милосрђе другима, то је оно што похваљује апостол Павле, то је да чине оно што је јеванђелско, а када човек чини оно што је јеванђелско, онда му Бог даје благодат на благодат, како се то каже, и зато апостол саветује управо коринтским хришћанима да истрају у јеванђелској делатности.
И заиста, браћо и сестре, ако у нашем животу није Јеванђеље центар живота, онда је наш живот промашен. Јер, зато апостол Павле и каже Коринћанима: „Јер ако ко има добру вољу, он је мио.” Чиме је, у ствари, човек мио Богу, своме Спаситељу, браћо и сестре? Добром вољом и ревношћу за оно што је јеванђелско. И зато, имамо ли и ми ту добру вољу, имамо ли ревност да ревнујемо по Јеванђељу, онда ћемо и ми бити мили Богу.
Немамо ли ревност? Него, чим наиђе нека мала препрека, ми се одмах повлачимо, више немам ни вољу, немам више жељу. Не могу ништа да чиним добро, зато што ми је нешто рекао, повредио ме, увредио ме. И онда све остављамо оно што је јеванђелско, и сконцентришемо се на оно што је неко рекао или је неко нешто учинио. А када ревнујемо у јеванђелском, браћо и сестре, онда све ово што се догађа са нама негативно, нећемо ни приметити. Нећемо ни приметити шта нам је то други казао, шта нам је други учинио. Јер ми ревнујемо по Јеванђељу, а Јеванђеље нам каже: „Волите и непријатеље своје.
Да ли смо спремни? И да ли заиста имамо таку веру? Да волимо и непријатеља свога. Да волимо и онога који ми зло чини. Да волимо и онога који зло говори о мени. Да ли имам такву веру? Е, ако имаш, онда ревнујеш по Јеванђељу. Дакле, браћо и сестре, нема ли човек добру вољу за оно што је јеванђелско, он је сигурно има за оно што је нејеванђелско. А шта је нејеванђелско, браћо и сестре? Свако зло, сваки грех, свака смрт, свака злоба, свака пакост — све је то, браћо и сестре, нејеванђелско, јер Јеванђеље нам каже: „Добро чините да вам се не досади.”
И кад учинимо нешто добро, ми се одмах на томе и зауставимо, па кажемо: „Е, сад сам учинио то мало добро, и то је добро.” Добра никада много, али зла — једнако га је много, браћо и сестре. Дакле, такав човек, који чини зло, који чини грех, никад не може бити мио Христу Господу. Јер Њему никада није мио грех, Христу никада није мио грех, браћо и сестре, и оно што увек за грехом иде.
А за грехом иде отуђеност. Отуђеност од Бога, отуђеност од себе, отуђеност од ближњега свога. Дакле, браћо и сестре, истина, човекољубиви Господ, који је сав љубав, Он, као непогрешив, Он зна, браћо и сестре, да развоји грех од човека. Да развоји грех од човека, или од грешника, како хоћете, и Он спасава грешника, али осуђује грех. И осуђује зло.
И у томе је наш проблем, чини ми се, што ми не умемо то да разликујемо. Него са грехом, некога који знамо да га је учинио, и човека уништавамо. Али ту треба да разликујемо. Човек је од Бога, грех је од ђавола. И то нам је проста рачуница, да тако кажем, да ли смо са Богом, или са оним другим. Нико од нас неће да каже да сарађује са оним нечастивим. Али чим чиниш зло, чим мислиш зло, чим говориш зло, па ти не сарађујеш са Богом. Него са оним другим, који те стално гура да не чиниш добро.
Ђаво неће добро, браћо и сестре. Ђаво неће мир, доста често говорим. Ђаво хоће немир. Ђаво неће љубав. Он хоће мржњу. И управо ту човек, кад прихвати ту мржњу, онда он заиста, скоро да нема ништа јеванђелског. Зашто? Зато што мржња толико изопачи ум човеков. До те мере да човек и када зло чини, он мисли да чини добро. И зато и Христос каже у Јеванђељу: „Доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине.” Значи, кад зло чинимо, такав човек, коме је мржња обузела ум и разум, он мисли да чини добро.
Дакле, браћо и сестре, Христос спасава грешника, а осуђује грех и, као што рекох, осуђује зло. Али, изједначи ли човек себе добровољно са злом и свесно и упорно остаје у злу, онда га Господ препушта да га зло и води. Сад ћемо: „Како то, Бог је љубав, а да препушта да нас зло води?” Па, зато што имаш слободну вољу, да се сам опредељујеш хоћеш ли чинити добро или чинити зло, Бог и једно и друго, одобрава нашу намеру. Али, зато ми, дао нам је Бог разум, браћо и сестре, да треба да знамо да разликујемо шта је добро, а шта је зло.
Дакле, браћо и сестре, кад човек чини зло, онда га зло и води у злу. Када у своје царство зла, зло води човека. Зло води човека у пакао. А добро, добра воља, добра жеља, човека води у рај, браћо и сестре. И то је оно важно, што треба да имамо вољу и жељу. Да имам вољу да се спасем, да имам жељу и да радим на тој доброј вољи и на тој доброј жељи, да се спасавам, да желим, а Бог, као што рекох, дометне нам благодат. Дометне нам, браћо и сестре, своју силу.
Јер зашто Бог одобрава моје и твоје зло? Зато што неће да нас ограничава у нашој слободи. А човек највише на Бога личи, браћо и сестре, управо по слободној вољи, по својој слободи. И неће Бог насилно да нас спасава. Он нас опомиње, он нам говори, он нас тражи да се вратимо са пута, ако смо пошли погрешним путем, да се вратимо. Зове, позива, али не врши насиље. Неће насиље. Бог није насиље, Бог је љубав.
И зато, баш управо из те љубави Божије треба да видимо, браћо и сестре, и да схватимо колико треба да заволимо Бога. Управо зато што је Бог заволео нас пре него што смо ми заволели Њега.
Дакле, браћо и сестре, понављам, Господ неће насилно да нас спасе. Оно све што у животу тражимо, а и јеванђелско је, то ће нам Бог дати. Ако имамо молитву, ако имамо подвиг, ако имамо смирења, ако имамо љубави, браћо и сестре, ако имамо поста у себи, а пост није само и једино уздржавање од мрсне хране, мада je и то сигурно, него је пост да се уздржимо од зла. Да, ако нам се укаже прилика да учинимо зло, да кажемо себи: „Па ја сам хришћанин, ја ревнујем за Јеванђеље, ја нећу да чиним зло.”
Е, кад кажемо то ђаволу: „Нећу!”, е, он нема моћи да нас примора, браћо и сестре. Јер ни ђаво не може да нас натера на грех и на зло, све док ми њему не дамо на било који начин пристанак. Ђаво има моћ, али нема свемоћ. Свемоћ је, браћо и сестре, у Господу.
Дакле, браћо и сестре, Господ од нас тражи ту добру вољу, као што рекох, а за то нам даје, даје нам спасење, даје нам освећење, да се осветимо, даје нам обожење, даје нам охристовљење, и даје нам, браћо и сестре, блаженство и вечни живот у Царству Небескоме. А кад нам то даје, зашто бисмо даље узели? Јесмо слаби, јесмо, падамо. Али признај, човече: пао си, пао сам. Не можемо увек да тражимо оправдање за свој пад или за свој грех. А грех управо то хоће, да се стално оправдавамо. А човек, чим почне да оправдава себе, он значи, прво је пошао да осуђује другога.
Дакле, браћо и сестре, од нас се тражи тако мало, а даје нам се тако много. И дато нам је тако много. Дат нам је Бог, дат нам је Христос, дата нам је Црква. И опет ћу споменути, негде сам скоро и говорио, каже апостол Павле: „Човече, хришћанинe, шта се жалиш да ниси примио, када си све примио?” Е, само то што си примио, да ли чуваш? Да ли живиш у томе што си примио? А од Бога смо и можемо само да примимо добро, браћо и сестре.
Дакле, кажем, Бог од нас тражи тако мало, а даје нам много. Дао нам је себе, дао нам је Цркву, дао нам је Јеванђеље, дао нам је свете тајне, дао нам је Литургију, да можемо кроз свету тајну причешћа да се сјединимо са Богом. А ако се сјединимо са Богом и сједињујемо са вером, нема шта ђаво да чини насиље над тобом и нада мном, браћо и сестре. Али то сједињење треба да осетимо кроз веру, да заиста, када се причешћујемо, да се заиста сједињујемо са Христом, да у ствари примамо Христа у себе.
И ако смо га примили, а јесмо, да га носимо, браћо и сестре, да би Христос носио нас. Дакле, браћо и сестре, да се помолимо Господу, да нам Господ помогне, да имамо управо ту добру вољу и да добро чинимо, да добро мислимо, да добро говоримо, браћо и сестре. Понављам, да добро мислимо. Јер ако мисли које наиђу рђаве, не боримо се против њих и не обратимо те рђаве мисли у добро, све нам иде наопако. Јер од мисли све почиње. А ми мислимо: па није важно што сам помислио некоме зло. Како да није важно, човече? Значи ти си се саживео са мислима. А чим се саживимо са мислима, ми одмах почињемо да се саживимо и са речима. Па после почнемо да причамо и што треба и што не треба, што би се рекло.
А кад се изједначимо са речима, онда ми прелазимо на дело. Да ли су нам речи од Бога? Да ли у речима тражимо спасење? Или тражимо неку своју удобност? Хајде да тако кажемо. Тражимо ми Бога, драги моји. И кад Бога нађемо, и кад Бога сместимо у нас, у нама, све ће нам Бог дати. Бог ће нам онда показати пут. И то не било који пут, него Његов пут. Зато Он једини може да каже: „Ја сам пут, истина и живот.”
Нека би нам Господ Бог помогао, да имамо добру вољу, да имамо добру жељу, да чинимо добро. Опет да поновим речи апостола Павла: „Добро чините да вам се не досади. Бог вас благословио.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
ђакон Дејан Јовановић
