Село Мајур код Јагодине било је централно место богослужења Шумадијске епархије 29. августа 2026. године. Повод за то била је слава цркве овога села - Преподобни Роман Ђуниски, који је прослављен у попразништву Успења Пресвете Богородице.
Село је имало ту част да поред Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског Господина Јована, угости и Његово Високопреосвештенство Архиепископа задарско-шибеничког и Митрополита далматинског Господина Никодима. Велики број верног народа окупио се да поздрави Архијереје и учествује у евхаристијском слављу. Међу верницима било је и оних одликованих високим црквеним одликовањима.
Господи Архијерејима саслуживали су високопреподобни: архимандрити Евтимије Јутреша, Онуфрије Вранић и протосинђел Пајсије Илић, затим високопречасни протојереји: Александар Гајић - архијерејски намесник белички, Малиша Миловановић и Срђан Кандић, те пречасни протођакон Иван Гашић и часни ђакон Далибор Нићифоровић.
Чтецирали су овом приликом господа: вероучитељ Бојан Тодоровић, апсолвент богословља Јован Ивановић и чтец Милош Вељковић из Баточине, те ученик верске наставе Лука Станимировић.
Мушки појачки састав "Парусија" из Јагодине је улепшао службу својим радосним појањем.
Митрополит Јован је поздравио и упутио му речи добродошлице:
“Браћо и сестре, нема већег, узвишенијег, Светијег и радоснијег дела на земљи од Свете Литругије. Зато је Литругија не само предукус Царства Небескога, као што знате, него је управо Литургија и само Царство Небеско. И зато је Литругија радост. Оно што је говорио често блажене успомене Преподобни Јустин Ћелијски: „Не могу да схватим тужног човека тамо где се служи Литургија“.
Данашњу нашу радост ове Лутургије је управо увеличао Његово Високопреосвештенство Архиепископ задарско-шибенички и Митрополит далматински Господин Никодим. Зато у име свештенства, у име вас и своје име, драги, од срца ти хвала што си данас у име свих нас служио Божанствену Литругију и што си призвао благодат Духа Светога. Хвала ти што нам доносиш благослове твоје мученичке и страдалне Епархије, твојих светиња, манастира и предивног Далматинског Косова. Зато те молим да из своје богате ризнице епископске службе и монашке, свештеничке, да кажеш неку реч и да поучиш овај мој благочестиви народ. Добро дошао, Владико Свети!”
Након поздрава добродошлице, Митрополит Никодим произнео је надахнуту и емотивну беседу:
“Хвала вам велико, Високопреосвећени Владико! Драга браћо и сестре, ја сам захвалан на првоме месту Владици Јовану што ми је још јуче дозволио и дао благослов да одслужим Свету Литругију на велики празник Успења Пресвете Богородице у манастиру Денковцу, а и врло радо сам се одазвао његовом позиву да данас будем овде са вама, поготово када сам чуо да идемо у ово место које се налази близу Јагодине. Ја да вам будем искрен сам мало под утиском и под емоцијама зато што сам провео своје детињство недалеко одавде, тако да не могу много да говорим можда из те слабе и слабашне моје епископске и монашке службе које сам имао. Није богата како је Владика рекао, иако сам му захвалан на тим речима. Он има много богатију ту ризницу и много веће и дуже искуство него што ја имам. Али ја бих да вам искажем ту моју радост што се данас налазим овде са вама. Зато што сам ја одрастао у селу Шуљковцу, а после и у самој Јагодини од '91. године па све до 2000. године, када сам се вратио у моју милу Далмацију, како је то говорио Свети Владика Никодим Милаш. Али увек ми је у срцу остала и Шумадија. Чак сам на почетку када сам се вратио у Дамлацију с почетка 2000-их година говорио да сам више Шумадинац, него Далматинац.
Али ми Далматинци имамо мало тешку природу. Сад сам да знате употребио еуфемизам, нисам употребио оно право – знамо бити тешки, намћори знамо да будемо. Тако да је та природа више одрадила после него што је могла питома Шумадија да је поправи. И дан данас сам више под утицајем Динаре и под утицајем уствари моје Далмације. Али увек се радо сећам времена када сам провео овде, поготово што се још увек налазе и гробови мојих родитеља у Шуљковцу. И знам с времена на време када пролазим овуда да свратим, али у мојим молитвама се увек налазе људи које сам познавао из тог периода када сам се играо и у радости проводио детињство у овим прелепим крајевима. И тако сам рекао у мојој приступној беседи – да сам одрастао и у „Српској Тоскани“. После сам кроз живот имао прилику и да живим у правој Тоскани. И могу да вам кажем, иако ми је то био један од најлепших периода живота које сам имао, могу да вам кажем да ништа та Тоскана није много лепша него што су крајеви којима је вас Бог благословио да живите у њима. Бог вас је благословио да живите у једном од најлепших крајева у коме живи Српски народ.
Моја Далмација је другачија, не знам да ли је неко од вас био. Потпуно је другачија, она је кршевита. Из тог разлога смо ми мало и дивљи. Ево да кажем сада како и знам да говорим управо мојим Далматинцима. Мало смо другачији. Али овде је све питомо, куд год се окренете све је питомо и све је разиграно. Све је лепо, све је радосно – ово управо што је Владика рекао. А без те радости ми – ако је немамо нисмо хришћани. Јер Господ након Васкрсења једна од првих речи коју је изговорио је била и „Радујте се“. Ако немамо радости, онда нисмо истински ученици Његови, нити можемо да будемо они који истински сведоче веру у Господа Исуса Христа, који сведоче да су људи Васкрсења, да су они који следе све оно што нам је оставио Господ, преко Апостола, преко наследника Апостола, преко епископа и свих оних који су ширили хришћанство диљем васељене, па и све до данашњега дана, преко наших славних предака који су се кроз историју молили Господу окупљајући се код Светих цркава наших, код храмова и код Светих манастира. И ми када дођемо, ја иначе волим у мојој Далмацији често да причам против мобилних телефона, па кад видим тако да људи се муче да држе мобилне телефоне, буде ми онако драго некако да их укорим, да вам будем искрен око тога. Зато што смо се ми окупили овде да се молимо Господу. Да заборавимо на све, да заборавимо на сваку животну бригу – што смо чули данас кад се певала она песма Иже херувими. И још да идем и даље, у јучерашњем Јеванђељу смо чули да је Господ рекао: „Марта, Марта, бринеш се за много а само је мало потребно“. А нама је потребно поготово у овом свету који у злу лежи, како то каже се у Јеванђељу, и који је одувек у злу лежао. И који је на свом пропутовању, на свом ходочашћу ка Царству Небескоме.
Нама је потребно то мало, а то мало је уствари оно што је много, што нам је дато, што нам је сам Господ дао – а то је да можемо да постанемо, како је говорио Свети Атанасије Велики – да можемо и ми да постанемо богови по благодати. Не можемо по природи, али можемо да постанемо богови по благодати. Јер исто данас смо чули у једној молитви да се каже да је Господ толико заволео овај свет да свако ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Нико ко верује у Господа, ко поштује све и држи оно што је заповеђено у Јеванђељу, што и даље наша Црква заповеда, тај једино што може то је да наследи Царство Небеско држећи то све. Али постоји један предуслов за то, а то је да будемо, како је говорио наш велики Патријарх Павле, да будемо људи, тј. да будемо и проповедници љубави и они који ће волети свакога. Не само наше сроднике, не само наше пријатеље, него да волимо свакога. Јер Господ на једноме месту каже: „Каква вам је награда?“ То је нормално, то је логично да волите своје сроднике. Него нам каже и даље – а ја сам то искусио у овоме свом кратком животу живећи у крајевима у којима живим да на првоме месту морамо да волимо и љубимо оне који су нам зло чинили, јер то нам заповеда Јеванђеље – да волимо и непријатеље своје, да се молимо Богу.
Често ми кажу: „Владико, лако је то што ти причаш, теби је лако да причаш, али то изнети није тако лако“. Никоме од нас није то тако лако изнети. Јер кад се свесни тога да се налазите, ја такво искуство имам, да се налазите у крајевима који према вама нису пријатељски расположени, где сте грађанин трећег реда, где када дођете овако као што сам ја данас дошао међу вас и кад видите ову дечицу како су обучена, што ме је подсетило опет на период када сам овде одрастао, када сам био овде, какве су биле народне ношње, јер су другачије него у мојој Далмацији, кад смо били у Шуљковцу, онда осетите радост, осетите се другачије. Није да је немамо ни ми тамо, имамо је. Нама је, који живимо и пребивамо у тим крајевима, једно што нам је остало то је радост и лудост. Јер да нисмо луди не бисмо ни били тамо где јесмо, то је једино што могу да кажем. Али да знате само да ми који смо хришћани смо луди за овај свет. То се исто каже у Светоме писму. Ми никада нећемо бити прихваћени од овога света. Ми смо со овоме свету. Ми смо оно што освећује овај свет, али исто тако нисмо прихваћени од овога света и овај свет ће нас мрзети како то Господ каже. И само тада и можемо да будемо они који су достојни наследници свих оних који су и пре нас живели Христом, али и оних који су деца и наследници Светлости како се то каже у Светој тајни крштења. Мој претходник на трону Епархије далматинске Владика Фотије, он је обично говорио три пута: „Да не дужим“, па је сваки пут још говорио по пола сата скоро између та три пута. Па ја, ево, рећи ћу барем једанпут – да не дужим.
Захваљујем се Владици Јовану још једанпут што сам имао благослов да пребивам у мени милој Шумадији, што сам имао благослов и да одслужим Литругију, да се помолим Господу, да се вратим не само више у сећањима, него, ево, да се вратим заједно са вама на многе начине у на период који сам провео и када сам пребивао у овим крајевима. Желим да се захвалим и вама, драга браћо и сестре, јер вам видим радост на лицу. А то је оно што сам рекао ја и што је Владика Јован говорио – то је једино што и морамо да имамо. Желим вам све најбоље. Могу да вас замолим да се молите Господу за нас који смо у оним крајевима далеко и близу мора, да нама није ништа друго ни остало него да молимо и иштемо да се људи моле Господу за нас.
И ми када људи долазе код нас, осећамо се не само да нисмо заборављени од људи, него знамо да нисмо ни од Бога заборављени. А ти крајеви где ја пребивам, где живим, одакле сам и пореклом, одакле су моји, где су и наши гробови, су нажалост прецртани, заборављени и остављени. И једино од Цркве нису остављени. Зато и ви треба да долазите у Цркву, да се окупљате ту и да знате да једину утеху можете да нађете у Господу, да нађете кроз Цркву Његову. Да долазите на Литургију и да држите све што нам је заповеђено – да држите постове, да се исповедате и да се молите Богу. Да се молите Богу како за себе, тако за своје ближње, али и за те непријатеље. А ево на крају да вас замолим још једанпут да се молите Господу и за мене да издржим до краја и да ми сви заједно – ја се барем тако надам и молим, и то говорим мојим Далматинцима – да ћемо се заједно гледати и да ћемо се гледати лицем к лицу када будемо у Царству Небескоме и наставити радовати једни другима.
Бог вас благосовио и свако вам добро даровао и срећан данашњи празник и срећна вам слава!”
Након причешћа и благодарствених молитава, литија око храма завршена је узношењем славских дарова које је припремио колачар г-ђа Славица Васић из Мајура са својим домом, за који се усрдно помолила цела заједница.
Након Свете архијерејске Литургије уследио је културно-уметнички програм у извођењу сеоског КУД-а "Бранко Ћопић" , а затим и свечани ручак у сали парохијског дома на коме се надлежни парох протонамесник Немања Стефановић захвалио свима присутнима који су дошли да поделе славску радост храма Светог Романа, а нарочито господи Архијерејима на молитвама и радости коју су донели у ову богомчувану парохију.
У наставку дана Митрополит шумадијски је посетио и храм Светог Пророка Илије у Бунару код Јагодине. Овом приликом он је обишао радове на обнови храма, похвалио мештане који се труде око своје цркве и поделио архијерејске грамате захвалности најзаслужнијима: Владиславу Станковићу из Бунара, Вукашину Буквићу из Бунара, Живадину Митићу из Бунара, Милану Митићу из Бунара, Радовану Јанићијевићу из Шантаровца, Бобану Павловићу из Шантаровца, Драгану Михајловићу из Јагодине, Слађану Јеремићу из Белице и Александру Јовановићу из Бунара. Владика је након пријатног разговора са верним народом, поделио архијерејске благослове за даљи наставак радова на обнови храма.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
