У четвртак 3. септембра 2026. године Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Верном народу беседом се обратио Високопреосвећени Митрополит шумадијски Г. Јован рекавши:
„Одељак из данашњег Јеванђеља који смо сада чули, веома је потресан, а у исто време и веома је поучан. Потресан је из тог разлога, како видимо и како нам објашњава св. Апостол Марко, како изгледа човек који је запоседнут нечистим духовима. Како је овај човек из Гадаре мучио не само себе, него цело село, цели крај. Није он, него демони који су били у њему. И када је Христос исцелио овога човека из Гадаре и питао га како му је име, он је одговорио Легион. Толико је мноштво демона било у ове човеку. А с друге стране видимо како је у данашње Јеванђеље веома поучно када се обратимо Богу за исцељење, за оздрављење, а у исто време како треба да живимо после оздрављења и духовног, и телесног. Понављам, одељак данашњег Јеванђеља је потресан. На ово данашње Јеванђеље свети старац Јустин Ћелијски каже да ђаво није био у свету. Бог не би сишао овај свет. Да ђаво није, каже, био у човеку, Бог не би постао човек. Заиста, дубоке мисли. И све ово Бог је учинио из превелике љубави, своје према човеку, према великом милосрђу свом, према роду људском. Јер је Господ дошао да спасе свет, а не да погуби свет. Зато у молитви Крштења, верујем да се сви сећамо, читамо, како каже Бог, Бог није могао гледати где ђаво мучи људски род, већ је дошао и спасио нас. Није Бог могао да гледа. Тако је било и са овим бесом мучеником в Гадаринским да је тако из данашњег Јеванђеља, видимо, драги моји, да није само, као што рекох, страдао овај мученик, овај болесник, него од њега није било, од демона који су били у њему, није било мирно ни у кући, ни у селу, јер и он, како описује данашњи Јеванђеље ишао по гробљима, пресретао људе, гађао људе, а то су чинили, понављам, демони из њега. А како демони уђу у нас у човека? Када? Онда, када у човеку ослаби вера. Онда, када човек буде опседнут гордошћу. А гордост је од ђавола. И ђаво хоће да нам стално говори, горди се, човече, ти си вреднији од свих других. И зато ово страдање овог човека, подсећа нас и треба да нас подсети да се стално молимо Господу да нам дометне вере. Да се стално молимо Господу да нас нечастиве силе не запоседну. А да нас не би запоселе нечастиве силе, треба да будемо стално у Богу и да Бог буде у нама. И онда човек тада каже, ја сам најмоћнији, ја сам најздравији, ја сам најсилнији. То ђаво хоће да каже да нема Бога. А онај наш народ српски лепо каже, ко се Бога не боји и људи не стиди, он ради све што не треба. Нема Бога, нема потребе да се боји, а што да се стиди људи, када он себе сматра да је он бољи, већи, узвишенији од свих других. Страдање овога човека било страшно, опет понављам, казује нам то данашње Јеванђеље.
Христу је пришао, видимо овај бесомучник, исповедио га као Сина Божијега. Пазите, ђаво из њега говори, али исповеда њега као Сина Божијега, што хоће да каже да и ђаво зна да се служи понекад истином, да би човека опхрвао, да би запоседао човека. Дакле, ово нам говори, кажем, да и ђаволи знају да ће Господ доћи. Зато ђаволи говоре што си дошао овамо пре времена да нас мучиш? Значи, ђаво зна да ће Господ доћи. Да ли ми размишљамо и да ли ми стално се распитујемо, да ли заиста верујемо да ће Господ доћи? Или мислимо, неће то још доћи, неће он још доћи. Гледамо смрт сваки дан, смрт, па све мислимо, то је смрт онога другога, мени неће још доћи. Е, кад се не надаш, тако каже Јеванђеље тада ће Господ доћи. А све нам ово говори, драги моји, да не смемо да изгубимо веру у Бога и поверење у Бога. Да не смемо да изгубимо наду, већ треба да се стално надамо, да ишчекујемо долазак Христов и зато се у ствари и молимо оном молитвом, дођи Господе, дођи господе. Дакле бесомучник је живео, као што рече данашње Јеванђеље у гробовима, јер је желео да у људима пробуди лажно веровање, да душе умрлих остају демони. То ђаво хоће да нас научи, у шта никако не треба веровати. Душа је благо које нам је Бог дао. И то благо већ је од свакога блага овога света, баш онако како Христос каже, шта човеку вреди, да цео свет задобије, а душу своју изгуби. Да ли мало размишљамо о души својој? То треба да се питам и ја, и ти, и свако од нас. За демоне је мучење када изађу из човека, па зато каже, демони кажу, не мучи нас. Или, ако нас изгониш из човека, пошаљи нас, идемо у свиње. Ту је, каже пасло, велико крдо свиња. И Господ им дозвољава. Улазе демони у свиње, а свиње не могу да издрже, него се бацају у море. Свиње нису могли да издрже демона у себи, а видите како јадан човек, када бива запоседнут нечастивим силама, како он издржи. Дакле, они кажу, не мучи ме, не мучи нас, то јесте, не мој нас истеривати из човека који је наше обиталиште. Да, ђаволу је најлепше у човеку. Ђаволи су помисли да је дошао крај њима, али још Господ није дошао. Али им је показао да је он Господ, да је он свемоћан, да је он господар и над демонима. Из свега овога видимо да ђаволи како не штеде свиње, а не штеде ни човека. Да, заиста демони су наши непријатељи. И за час би нас уништили када нас Бог не би чувао. А да би нас Бог сачувао, оно што је рекао треба да будемо са Богом, браће и сестре. Да мислимо на Бога. Да се не сећамо само Бога кад нам падне невоља или нека мука. Зато нам је потребно да увек осећамо присуство Бога, јер тамо где је Бог, тамо демонима нема присуства. Нико као човек велике вере не осећа тако силно присуство Бога у свету и присуство ђавола. Што мање вере има човек, то све мање осећа, верујте ми, и Бога и ђавола.
Ђаволи постоје, то нас учи Свето Писмо. Ви ћете данас учити о неких да нема ђавола, не постоје ђаволи. А негирају Свето Писмо кад тако нешто кажу. Дакле, не само што то људи тако мисе да нема ђавола, него то је омиљена мисао, опростите што ћу рећи, модерних безбожника. Јер када људи држе да ђаво не постоји, они се неће ни чувати од њега. Што да се чувам? Јер не сећам се, мислим да га нема. Они се неће ни чувати од њега, као што рекао, ни бранити, ни сматрати ђаволе за своје непријатеље. Човек може да оболи од разних болести и обољева, али ниједна болест није тако страшна, није тако тешка, него та душевна болест. А неко ће казати, па ја душевно нисам болестан. Јесмо сви. Јесмо сви јер сви имамо грех. А шта је грех него душевна болест. Сви смо болести, али ми знамо да имамо лекара. То је Господ наш, Исус Христос. И коме ћемо се обратити у болестима? Када се разболимо, идемо код ово земаљских лекара, је ли тако? И то је Бог, све благословио. Да и они покажу, и њима је дао Бог дарове, као што се сећате са светим бесребреницима и другима, да лече, и не само да лече од болести телесне, него и душевне болести. Али, треба да знамо, драги моји, и да се, јесте и треба да се обраћамо овим лекарима земаљским, али треба првенствено да се обратимо Лекару свих лекара. То је Господ наш, Исус Христос. И зато наш народ има ону лепу изреку кад каже лекар лечи, а Бог оздрављује. Нека нам Господ помогне да оздравимо у вери, на првоме. Да оздравимо у љубави, Боже. А оздравићемо и у вери и љубави, ако имамо смер. Ако сматрамо сваког другога да је боље од мене, а не обрнуто. Човек каже, ма нисам ја као она. Ти њега мериш по спољашности. А Бог не мери човека по спољашности. Бог човека мери по срцу. То јесте, ко је у срцу његова? И шта је тај ко је у срцу његова, шта он чини? Ако је Бог у срцу нама, у нашем срцима, онда је Бог у целом нашем бићу. Онда смо ми заштићени, браће и сестре. Сме ли демо да приђе Христу? Не сме. Не сме. Зато имајмо Бога у себи. Али да би имали Бога у себи, треба ставно да мислимо на Бога. Не да се сећамо од времена до време. Треба стално да вапијемо и да кажемо Господе помози нам, Господе помози ми, Господе спаси ме, Господе сачувај ме. Сачуваће нас Господ и оздравити и од душевне и телесне болести, по мери вере наше. Зато Апостол Павле каже испитујте веру. И како стојите у вери. И он каже, стојте чврсто, мушки се држите. Значи храбро. Јер онај ко има вере, њему је све могуће. Не смемо дозволити да та клица, то зрно горушичино вере, како каже Господ у Јеванђељу, да закржља у нама. Него треба да то семе вере заливамо, плевимо, да се молимо, да постимо, да чинимо добро и да желимо другоме добро. Бог вас благословио!“.
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
