У среду 23. септембра 2026. године, када наша Света Црква прославља Свете мученице Минодору, Митродору и Нимфодору, Његово Високопреосвештенство архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски, господин Јован, служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Лазара Косовског у крагујевачком насељу Белошевац.
Високопреосвећеном митрополиту саслуживало је братство овог светог храма.
Након прочитаног зачала Светог јеванђеља по Марку архијереј се обратио окупљеним верницима:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре, драга децо Божија, у малопре прочитаном Апостолу свети апостол Павле нам даје тако дивне примере, даје нам тако дивне поуке. Он, апостол, човек који је био један од најобразованијих људи свога времена — истина, пре него што је постао апостол, био је гонитељ Христов, свестан је својих недостатака, али је у исто време свестан и благодати Божије која га је осенила. Зато себе сматра најмањим међу светима. А светима се називају сви хришћани, крштени хришћани. Зато је сваки крштени хришћанин, да тако кажем, потенцијални светитељ. И зато он каже: „Мени се, као најмањем, даде да проповедам Јеванђеље незнабошцима“, онима којима је он некада припадао. И каже: „Да вам по богатству славе своје даде силу да ојачате Духом Божијим, да се Христос вером усели у вас.“
Свети апостол Павле себе сматра најмањим међу хришћанима. Онда бисмо могли да се запитамо: да ли апостол Павле тиме потцењује себе, када каже да је најмањи? Не, јер човек никада не може довољно потценити себе када упоређује себе са Господом Христом. Чак није ни потребно упоређивати себе са Господом, већ просто гледати себе у светлости Христовој. Гледати себе у светлости Христовој, осветлити себе Христом. Само што не каже апостол Павле: погледај себе Њиме, оцени себе Христом и нећеш имати никаквих проблема. Јер, како будеш процењивао и оцењивао себе Христом, онда ће из тебе изаћи она лоша особина, а то је гордост. Јер човек који се угледа на Христа треба да се угледа и на Његово смирење. Он, Бог, силази са неба, долази међу људе, рађа се међу људима, живи међу људима. Толико се смирава да би кроз то своје смиравање подстакао и друге на смирење. Јер смирење је основна хришћанска врлина на којој се граде све друге хришћанске врлине. Зато за свакога хришћанина Господ Христос треба да буде, како бих рекао, норма. Треба да буде образац, треба да буде идеал, постављени идеал савршеног човека. Човека савршеног, „у мери раста Христовога“, како каже апостол Павле.
Дакле, човека какав треба да буде сваки човек и сви људи који су крштени. Даље нам свети апостол Павле данас такође каже у Апостолу да нам Господ по богатству славе своје даде силу да ојачамо Духом Божијим. Не можемо ми да ојачамо Духом Божијим без божанске силе. Без божанске силе хришћани не могу ни живети јеванђелским животом, ни напредовати у јеванђелском животу. Зато често говорим да огледало у нашем животу треба да буде и Јеванђеље. И ту ћемо најбоље измерити себе и видети себе управо онаквима какви јесмо. Даље нам апостол Павле каже да нам Господ по богатству славе своје даде силу да ојачамо Духом Божијим.
За јеванђелски живот човеку је потребна помоћ Божија. Потребан му је Дух Свети. Дух Свети даје људима те благодатне силе. Даје људима благодатне силе да могу истрајати, живети и јачати у Духу Светоме. У Цркви све бива од Оца, кроз Сина, у Духу Светоме. Дух Свети је тај кога ми призивамо да дође, да се усели у нас и да нас очисти од сваке нечистоте. Без Духа Светога, свети оци кажу, дух човеков се распада. А када се распада? Када човек из себе истера, да тако кажем, Духа Светога и не живи по Духу Светоме, него живи по духу своме. Још боље, живи по духу овога времена. А дух овога времена неће ништа што је свето, неће ништа што је узвишено, неће ништа што је поштено, што је ваљано. Зато нам опет поручује апостол Павле и каже: „Јачајте у Господу и у сили моћи Његове.“ А како се јача у Господу? Како се јача? Јача се тако што се испуњавамо силом Духа Господњега. А сила Господња где се налази? Налази се у светим тајнама и светим врлинама. Сила Духа Светога се првенствено налази у нашем покајању. Али сила Духа Светога се налази, као што рекох, у светим тајнама, првенствено у светом причешћу. Зато се ми и причешћујемо ради опроштаја грехова и ради живота вечнога. И заиста, драги моји, живи ли човек у ономе што је Христово, он онда јача у Господу. А када човек има Бога у себи и носи Га у себи, он има силу. Јер где је Господ, ту онај нечастиви нема посла. Он мора да бежи од силе Христове, од моћи Христове.
Када се човек обуче у Духа Светога, када јача у Духу Светоме, он заиста постаје божански јак и постаје непобедив. Христос је непобедив. Када се човек потпуно обуче у Христа и живи непрестано Њиме, у Њему и ради Њега, онда осећа ту духовну снагу, онда почиње да више мисли о духовном животу. Зато опет апостол Павле каже: „Све могу у Христу који ми моћ даје.“ Дакле, даје нам праву моћ, снагу и силу. Првенствено да победимо себе — горде, саможиве, себичне. То не можемо без Христа. Зато апостол Павле каже: „Све могу у Христу који ми моћ даје.“ Човек са Христом свако добро може да постигне. Човек без Бога ништа добро не може да постигне. И када се Христос вером усели у срца наша, онда човек напредује у истини, у правди, у љубави, у праведности Божијој. Са вером у Христа увек иде љубав. А љубав је веза савршенства. А љубави нема без жртве. Љубав без жртве, то је само она телесна љубав. Она која је само на устима, али је у срцу нема. Само човек који поседује љубав Божију у себи воли свакога човека. Не само што га воли, него и не помисли да му било шта рђаво каже, а још мање да рђаво учини другоме. Зашто? Зато што љубав покрива мноштво грехова. И човек вреди онолико колико љубави Божије има у себи. И зато се може поставити питање: да ли се човек може назвати човеком без љубави Божије? А онај који је без љубави Божије стално ће у другоме гледати непријатеља. Стално ће у другоме гледати кривца за своје неуспехе, да не набрајам даље. А у ствари не види да је он највећи сиромах без љубави Божије. И човек је сиротан без љубави Божије. А онај који је осетио љубав, који зна шта је љубав, тај зна шта је Бог. И онај који је задобио Бога, задобио је љубав. Опет кажем, зато што је Бог љубав. Са вером у Христа увек иде и љубав у Христу. Јер само су људи велике вере укорењени и утемељени у љубави Божијој. Тамо где нема љубави, тамо је мржња. А мржња је опако зло. Често говорим: мржња, драги моји, толико може да измени човека. Толико да га измени да човек, и када зло чини, мисли да чини добро. Дотле га може изменити да човек, када осуђује другога, мисли да тиме добро чини. А Христос шта каже? „Не судите да вам се не суди.“ И: „Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити.“ Тамо где је утемељена љубав Божија, тамо је утемељена и вера. А шта значи веровати? Значи бити за другога. А права вера, она у ствари на првом месту ослобађа човека од себе. Вера и љубав ослобађају човека од себе, од његове злобе, од пакости, од мржње. Зато да се и ми, попут апостола Павла, молимо Богу да схватимо и кажемо: „Ја сам најмањи, најслабији од свакога другога.“ А не да мислимо: „Ја сам бољи од другога.“ Хришћански је да свакога другога сматрамо бољим од себе. Па чак и оног највећег грешника. Зашто? Или злочинца, свеједно. Па зато што тај грешник може да се поправи, и тај злочинац може да се поправи, да не чини зло више. А да ли ја могу да се поправим, да се изменим, да не осуђујем тога другога човека? У томе ће нам помоћи само вера. Вера у Бога.
Зато вером усељавамо Бога у себе, како то често говорим. И каква нам је вера, такав нам је живот. Човек без вере, понављам, да ли се може назвати човеком? А човек који има веру у Бога, има и поверење у Бога. Али у исто време има и поверење у другога. Па без обзира на то што је он можда најгори. Ја ћу веровати у његово добро. Ја ћу веровати да се он може поправити. А да би се он поправио, треба ја да се поправим и да му покажем. Да му примером покажем да је покајање усавршавање у Христу. Нека нам Господ да свакога добра. Нека нас Господ благослови данашњом светом Литургијом и светим причешћем којим ћемо се причестити, како бисмо спознали да смо грешни. А Бог је љубав. А тамо где је љубав, тамо се све прашта. Јер ономе кога волимо све ћемо опростити. А ономе кога не волимо нећемо да опростимо ништа. Волети значи бити за другога. Давати себе другоме. И величина човекова јесте управо у давању, у дељењу себе са другима. Зато чујете, не само често него увек на богослужењима: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Значи, сами себе, и да помогнемо да и други себе предају Христу.
Зато је пример много важнији и вреднији од хиљаду речи. И примером најбоље учимо себе, и примером показујемо другима да се и они уче на примерима Божијим.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ и ученике верске настава из ОШ "Драгослав Луковић Шпанац" поделивши им иконице.
ђакон Немања Стојковић
