Крст, који је неодвојив од Христа и Његовог страдања има велики значај за све хришћане, зато му се Црква обраћа у својим молитвама.
Данас, Православна црква слави подизање, уздизање или како би се то рекло на старом српском језику Воздвижење Часног Крста или у нашем народу познат као Крстовдан. Црква данас слави успомену на један догађај из историје хришћанства. Наиме, једном приликом мајка цара Константина, Јелена, обилазећи Свету земљу у којој је живео Господ Исус Христос, данашњи Израел, хтела је да нађе Крст на којем је разапет Исус. Један старац по имену Јуда, једини је знао место где се налази Крст. И заиста, на Голготи, месту страдања Христовог, нашли су три Крста. Који је крст Христов, то су сазнали када је оживео један мртвац. Пронађен Христов Крст је свечано уздигнут од стране Јерусалимског патријарха пред сабраним народом да га сви виде.
У суботу, 26. септембра 2026. године, на навечерје празника Крстовдан, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије.
Пред крај јутрења када се пева свечано: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни помилуј нас“, Митрополит је узео Часни Крст, украшен босиоком и цвећем, и у свечаној литији га пренео из олтара до средине храма, и подигао га у ваздух са четири стране (јужне, источне, северне и западне), што символише четири крака Крста. Јер Крст Часни преиспуњава свецели космос, сабира свецелу твар љубављу Христовом. Поставивши Часни Крст на постоље насред цркве, Митрополит се заједно са читавим сабором верног народа поклонио Часном Крсту, уз певање молитве:
Крсту Твоме клањамо се, Владико,
И свето Васкрсење Твоје славимо.
На сам дан празника Воздвижења Часног Крста, Високопреосвећни митрополит Јован са свештенством Саборног храма у Крагујевцу и верним народом, служио је Свету Архијерејску Литургију.
У својој беседи после прочитаног јеванђелског зачала, Митрополит Јован је истакао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, да на првом месту заблагодаримо Господу који нас је данас удостојио да дођемо у овај свети храм, да се поклонимо и да са побожношћу и смирењем целивамо Часни Крст, како бисмо од њега добили силу, моћ и укрепљење у свим својим недаћама, слабостима и падовима, и како бисмо Часним Крстом могли да прогонимо и демоне, како се каже у Јеванђељу. А највећа благодарност, и права благодарност, ако могу тако да кажем, јесте управо ова Божанствена Литургија коју ми данас овде служимо. Прилика је данас да се укратко подсетимо да је Крст био и остао знак распознавања, знак коме ми припадамо, али у исто време и вододелница, ако могу тако да кажем, која раздваја хришћане од нехришћана, вернике од неверника. У чему је тајна и духовна снага Крста и вере наше у којој смо крштени, браћо и сестре? Крст је за нас оно дрво живота у Рају чијим су се плодовима први људи хранили и нису умирали, него су били бесмртни. Али првородни грех Адама и Еве одвојио нас је од дрвета живота и тако смо постали смртни. Од те смрти избавио нас је Господ наш Исус Христос другим дрветом, а то је Крст. Јер је Бог тако заволео свет да је и Сина Свога послао у овај свет да се жртвује за нас, како читамо у Светом Јеванђељу. Тако је тајна Крста у исто време и тајна нашега спасења, а Крст је и знамење нашега измирења са Богом и са ближњима.
Зато свако од нас, браћо и сестре, треба све своје поступке, дела, речи, мисли и осећања да мери Крстом Христовим. Крст, као што знамо, има она два крака која су усмерена на све четири стране света, а то символизује да је Христос раширио руке Своје на Крсту и тако загрлио и донео спасење целоме роду људскоме. Чули смо данас из Јеванђеља где Господ каже: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном.“ Пазимо: да узмемо крст свој и да идемо за Христом. Шта то значи, браћо и сестре? Узети свој крст значи победити себе: себе огреховљеног, себе гордељивог, себе острашћеног, себе несмиреног. То, заправо, значи победити оног старог човека у себи и прихватити истину која је у Христу, јер нема друге истине, као што је и Сам Господ рекао: „Ја сам Пут и Истина и Живот.“ Али и поред тога што све ово знамо, ми често, ако смем тако символично да кажем, једном ногом идемо за Христом, а другом бисмо да идемо за правилима, принципима и мерилима овога света. Господ, међутим, тражи да се одрекнемо света, не света као творевине Божије, не човека као иконе Божије, него света у оном јеванђелском, новозаветном смислу те речи — света који у злу лежи.
И заиста, свет неће Бога. А често ни човек неће Бога. Човек хоће да буде сам себи господар, хоће да каже: ја сам господар свега, ја не могу да имам другога изнад себе. А шта то значи? Значи да смо постали горди и да немамо смирења, да се смиримо пред Оним који је највећи узор смирења, а то је Господ наш Исус Христос. Он је из љубави према роду људскоме и у Своме смирењу узео Крст, који је у исто време био и наш крст, и понео га на Голготу где је био разапет. И заиста, човек не може да мисли о спасењу ако нема смирења и ако се не разапиње на своме крсту, на оном свакодневном крсту који Господ тражи од нас да носимо. Зато је Крст Христов, како смо чули у данашњем Апостолу, Јеврејима саблазан, а Јелинима лудост. Апостол Павле каже да је реч о Крсту лудост онима који гину, а сила Божија онима који се спасавају. Зашто је лудост онима који гину? Зато што одбацивање Крста Христовог, одбацивање Јеванђеља и одбацивање Самога Христа није ништа друго него смрт. А Крст Христов је само једна станица, како кажу Свети Оци, на путу ка Васкрсењу. Са Крста је Господ сишао у гроб, али је и васкрсао.
Дакле, Крстом и преко Крста ми се разликујемо од оних који Крст не признају. А онај који не признаје Крст Христов, у ствари не признаје ни Христа који је на Крсту победио и смрт, и грех, и ђавола. Ко се одриче Крста, одриче се и Христа. Не можемо ићи за Христом, а не носити свој крст, нити можемо носити свој крст ако не идемо за Христом. Онај који се одриче Христа, одриче се и спасења и свега онога што је Христос Крстом и Васкрсењем учинио за нас. Човек који не верује у победу Крста, не верује ни у победу Христову. Зато ми у Цркви певамо да је Крст сила, Крст знамење, Крст красота и украс Цркве Христове. Све Свете Тајне свршавају се благодаћу Светога Духа, али се печате Часним и Животворним Крстом. Зато је наш благочестиви народ говорио, а Богу хвала и данас говори: „Без Крста и без Христа ни преко прага.“
Када знамо да је у Крсту сила и моћ Божија, и када Крст целивамо са смирењем, са страхопоштовањем и љубављу, знајући да је Христос на њему пролио Своју Крв за нас, онда ћемо заиста осетити силу Крста. Тамо где се човек осењује крсним знаком нема шта да тражи нечастива сила. Али када у нама ослаби вера у Крст, слаби нам вера и у Христа, а када ослаби вера, онда нечастива сила тражи ту празнину у човеку. Носити Крст значи ићи за Христом. Не носити Крст значи ићи за самим собом. А човек који иде само за собом не може да нађе пут Христов и да дође до Христа, јер је замислио свој пут, своје мерило и себе као средиште свега.
Нека би нам зато Господ дао да са смирењем, молитвом и скрушеним срцем понесемо сваки свој крст, како бисмо били ученици Христови. Јер Сам Господ каже: „Ко не носи крста свога, не може бити мој ученик.“ Човек је или ученик Христов, или ученик онога који га наговара да себе стави изнад свакога другога. Зато да носимо свој крст достојно крстоносног имена хришћанског. А свеблаги Господ наш Исус Христос, Који је љубав, помоћи ће нам да носимо свој крст. Не тражи Господ од нас да носимо Његов Крст, јер је Његов Крст за све нас, него да свако носи свој крст: своју свакодневну радост, тугу, страдање и немоћ, јер је све то својствено човеку. Али ни тај свој мали крст не можемо носити ако не тражимо помоћ Божију, ако не тражимо од Бога снагу и силу.
И зато, када се осењујемо крсним знаком, да размишљамо о томе шта чинимо и да то не чинимо механички. Када се прекрстимо, да знамо да је Христос разапет ради мене, ради тебе, ради свакога од нас, да би нас спасао. Нека нам Он буде непресушни извор помоћи и утехе, нека нам буде радост у тугама нашим, у слабостима и болестима нашим, а поготово нека нам помогне да се избавимо од гордости. Помоћи ће нам Господ, бодриће нас и укрепљивати, али ако тражимо укрепљење од Њега. Не можемо бити спасени ако не тражимо спасење и ако не радимо на своме спасењу.
На том путу ка Царству Небескоме да достојно носимо свој Крст и да знамо да је Крст наше опредељење, знак коме ми припадамо. Ако не припадамо Христу и Његовом Крсту, онда не припадамо ни Христу. Нека би нам Господ помогао и нека нас данашњи празник, Крстовдан, укрепи да стално носимо Крст у себи. Често сам говорио, и сада ћу поновити, да сам једном приликом, као млад калуђер, био у Светој Гори, па сам питао једнога нашег оца: „Оче, како да носим свој крст?“ А он ми је рекао: „Ако се смириш, онда ће ти Господ помоћи да носиш свој крст. Све док се не смириш, твој крст ће ти бити терет и осећаћеш га не као спасење него као бреме које те притиска.“
Зато нека нам и данашњи празник помогне да заволимо Крст Христов, да заволимо и свој крст и да се молимо. Јер тамо где је Крст Христов и где се он призива, ђаво бежи од Крста, како и наш народ каже: „Бежи као ђаво од Крста.“ Зато се увек осењујмо крсним знаком, али са поштовањем и смирењем, знајући да је Господ на њему Себе принео ради нас и ради нашега спасења. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Срећко Зечевић, протојереј
