У понедељак 28. септембра 2026. године, када прослављамо Светог мученика Никиту и Светог Јосифа Темишварског, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Бранислав Матић, јереј Александар Ђорђевић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци овога храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом верном народу обратио се Митрополит Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, мислим да нема човека у овом земаљском животу кога не сналазе разна искушења, разне невоље, разне патње, разне болести, разна нападања, како од самих људи, тако и од демона, браћо и сестре. И заиста, у свим тим таквим стањима, да ли може човек да се спасе, браћо и сестре? Може. И о томе нам управо данас говори ово Јеванђеље, одломак из Јеванђеља Матејевог, које је Господ рекао својим ученицима, својим апостолима, али и преко њих и нама данас. И Он каже: „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове.” Пазите, као овце међу вукове. Хришћани су увек били овце међу вуковима. „Будите”, каже, „мудри као змије, а безазлени као голубови.” Међу вуковима, браћо и сестре, опстати као овца је тешко. Али није немогуће. Да. Није немогуће да овца остане међу вуковима читава. Како може да опстане? Тако што нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је, како рече данашње Јеванђеље: „Будите”, каже, „мудри”, понављам, „као змије, а безазлени као голубови.”
Шта нам хоће Господ кроз ову реченицу да каже? Хоће да нам каже, браћо и сестре: мудрост ће вас сачувати да не постанете плен. Значи, човек не сме да иде у искушење, да срља у искушење, у невоље, али зато треба да има веру да и када искушења дођу на њега, да се он суочи са искушењима. Јер нама Бог и искушења понекад шаље — не због тога што нас не воли, управо што нас воли. Шаље нам искушења да види Он колико ми имамо вере у Њега, колико имамо поверења у Њега, браћо и сестре. Зато нам треба мудрост, да не постанете плен, да нас ти вукови не растргну. И што је најважније, да нас ти наши непријатељи — да нас они, браћо и сестре, не онемогуће да ми идемо за Христом. Човек мисли да има много непријатеља, а у ствари нема много непријатеља. Наш непријатељ је грех, ђаво и смрт. И најчешће ми смо сами себи непријатељи. И зато нам Господ каже да нам треба безазленост. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми, као овце Христове, да ми не постанемо вукови. Зато она изрека каже: „Човек је човеку вук.” И заиста, скоро да ни звер не може човеку да нанесе толико зла, него што може човек човеку да нанесе, браћо и сестре. Дакле, треба да се чувамо да ми не постанемо вукови.
И данас, и кроз векове, драги моји, колико је пута долазила мисао многима да се међу вуковима не може опстати другачије него да се постане вук. Да би овца постала вук, она мора оне папке да претвори у оне шапе да гребе.Али, нажалост, људи често мисле да се међу вуковима мора постати вук. Или, како каже наш народ: „Међу Турцима не можеш опстати ако не постанеш Турчин.” Дакле, браћо и сестре, било је таквих и у роду нашем, да су постали они јасни. И зато наш народ каже: „Потурица је већи од Турчина.” Дакле, браћо и сестре, зато су се поједини и потурчили у историји рода нашег, и то тешкој историји. Нико се није потурчио, што кажу, од масних колача, него што им је Турчин, да би га придобио за себе, он му давао све и свашта, само да га придобије за себе. А када га придобије, онда од њега прави Турчина. Прво га одвоји од вере, онда га одвоји од Бога, онда га одвоји од своје породице, од својих пријатеља и тако даље, и тако даље. Дакле, али они други наши преци, е, они се нису потурчили. Они су, браћо и сестре, остали верни Христу, верни Цркви својој и верни својој вери.
Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам говори да треба да имамо мудрост, а развијати мудрост коју нам је Бог дао — ту мудрост треба све више и више развијати, а паралелно са мудрошћу треба, браћо и сестре, да развијамо доброту. Јер мудрост без доброте човека води у злобу, а доброта без мудрости човека води у глупост. Да, баш у глупост. Зато нам за све треба мудрост. А да би имали мудрост, треба да имамо нешто — оно што каже премудри Соломон: „Почетак мудрости је страх Божији.” То је страх, не онај физички страх. Често говорим, немамо ми због чега да се плашимо Бога. Бог је љубав. Значи, Он воли. Али да се плашимо тога да се не огрешимо о ту божанску љубав. Онако као и дете што се плаши да се не огреши о свог родитеља.
Да будемо мудри као змије, како каже Христос у данашњем Јеванђељу. Зашто каже Господ: „Будите мудри као змије”? Па зато што змија — дозволиће да је туку свуда, само не по глави. Ако рецимо отприлике видиш змију, можеш је сећи до главе, она ће и даље да иде. Значи, главу чува. А то значи, браћо и сестре, тако и ми треба да чувамо главу — то јест Господа нашега Исуса Христа. Кад чувамо главу Христову, имамо веру, онда ћемо, браћо и сестре, сачувати и своју главу.
Мудрост нам неће дозволити да правимо глупости. Значи, браћо и сестре, опет да се поучимо од змије. Као што се змија провлачи кроз оне уске рупе тамо, знате зашто? Да би свукла своју кожу, јер се оне обнављају у својим кожама. И ми тако треба, ходећи уским путем који води у Царство Небеско, да свлачимо са себе старога човека, огреховљеног човека, да се облачимо у новога човека, а то је Господ наш Исус Христос. И зато је Он рекао: „Ево, ја све ново стварам.” И кад је Бог у човеку, Христос у човеку, браћо и сестре, човек увек постаје нов. Он се обнавља, он са себе свлачи старог Адама, али се облачи у новог Адама, у Христа. А ко је са Христом, нема ту шта ни нечастива сила да може таквом човеку, Христовом човеку, наудити.
Дакле, браћо и сестре, ми знамо да је змија отровна, је л’ тако? Зато нам Господ заповеда да будемо безазлени, то јест простодушни, да будемо незлобиви као голубови и да никоме не наносимо зло. Јер морамо знати, ако некоме нанесемо зло, морамо знати да ће нам се то кад-тад вратити. Што оно кажу, она пословица: као бумеранг. Али човек не може да нанесе зло другоме а да прво није нанео себи зло. А себи наноси зло баш зато што је само помислио да другоме треба да учини зло. А чим си помислио, а ниси помисао сасекао у корену, онда ћеш ти зло и да учиниш, браћо и сестре, другоме. Али, понављам, не можемо учинити никакво зло другоме а да прво себи нисмо учинили зло. Дакле, браћо и сестре, овај живот је, како кажу свети оци, духовно војевање. Овај наш живот је као ратиште, где се човек стално бори између добра и зла. Ако победиш у добру, ти ћеш победити све, али ако зло тебе победи, онда ћеш бити побеђен злим, браћо и сестре. Дакле, победити или поражен бити, то је живот наш. Или победити, или поражен бити. Или бити са Христом, или бити победник у свим приликама и неприликама. Или бити без Христа, а то онда значи бити побеђен од зла. Ако победимо у добру, онда ћемо, браћо и сестре, уживати плодове победе, и то кроз сву вечност. Не само у овом свету, него кроз сву вечност. Ако ли будемо поражени, е онда ћемо, браћо и сестре, трпети ужасе целог века. Зашто? Зато што онда нећемо бити у Царству Небеском. Нећемо бити у Царству светлости, какво јесте Царство Небеско. А где је Христос, ту је светлост, браћо и сестре. Зато се каже: „Светлост Христова светли свакоме човеку који долази на свет.”
Живот је овај двобој између човека и свега противбожанског. Овај свет се бори против Бога. И зато овај свет у злу лежи, како каже Христос у Јеванђељу. Но Бог је, браћо и сестре, свемоћан. Он је, како бих рекао, Он је савезник... Бог је савезник свакога онога који са Њим сарађује кроз молитву, кроз пост, кроз добра дела, кроз љубав, кроз врлине, браћо и сестре. Дакле, Бог је свемоћан и савезник свакога ко га искрено призива. Зато је наш народ то лепо рекао: „Без Бога ни преко прага.”
Свети Јован Кронштатски на једном месту каже, кад је у питању живот, он каже: „Овај живот није шала ни играчка, но људи га обраћају у шалу и играчку.” Не смемо се играти животом. А живот је дар Божији. А ми треба за тај дар, што каже наш народ, да узвратимо уздарје. Ми себи нисмо дали живот. Бог нам је дао живот преко родитеља. И зато тај живот треба да чувамо, да га не проћердамо, како често говорим, да га не преспавамо, да нам никако не дође у мисао оно: „Дај ми данас да једем и пијем, сутра ми ништа не треба.” Дакле, браћо и сестре, живот, као што каже Свети Јован Кронштатски, није играчка и не смемо лакомислено да се играмо са временом које нам је Бог дао. Да искористимо време за добро. Зато ће Апостол Павле казати: „Сад је време спасења, сад је дан спасења.” Сад, овај — и не само овај дан, него овај тренутак у коме се ми тренутно налазимо. Јер у другом тренутку... не значи да ћемо доживети тај други тренутак. Зато човек треба стално да буде као на стражи, да стражари над собом, да се моли, да не паднемо у искушење, како читамо у „Оче наш”, браћо и сестре. И зато Христос каже: „И мене су гонили, и вас ће гонити.” Ништа није чудно и када нас гоне и прогоне, браћо и сестре. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при томе, и у таквим приликама, и када нас гоне, да останемо онако како треба, онако, браћо и сестре, како су живели наши свети преци.
Не можемо се само позивати на свете предке наше, а не живети, не угледати се на њих. То што ћемо ми да се бусамо у прса, да кажемо: „Ја сам Србин, ја сам Православац, ја сам Светосавац”, а да ли живимо православно? Да ли живимо онако како нас је научио наш Свети Сава? То што ћемо се само позивати, а делима својим не доказивати да заиста јесам Светосавац...
Дакле, браћо и сестре, наши су свети преци били људи Божији, били народ Божији. И њих је Господ очувао у свим приликама и неприликама. Пазите, колико смо векова били робови туђинаца! И то оних који не знају ни за веру ни за Бога — веру Православну, наравно. Али наши су преци тражили помоћ од Бога. У Бога су се уздали, а не у себе и у неку своју моћ, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, да се уздамо у Бога и онда када дође крај живота нашега, ући ћемо, како каже Господ: „Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господа свога.” Браћо и сестре, радости праве нема без Бога. Све ове друге наше радости које ми имамо — и хвала Богу што их имамо — али оне су можда од данас до сутра или од тренутка до тренутка. Дође тренутак, па се зарадујемо, али одмах дође онај други тренутак, па се разжалостимо. Али да бисмо живели у радости, да бисмо живели у Богу, треба, браћо и сестре, да волимо Бога и да волимо човека. Али докле год будемо са Богом, непријатељи Божији ће нас нападати. Али Господ нас управо теши овим завршетком данашњег Јеванђеља, када каже: „Који претрпи до краја, тај ће бити спасен.” А то је наш српски народ, ову реченицу Христову, тако претворио у свој начин, да каже: „Трпљен — спасен.” Е, величина је да отрпимо и кад нас нападају, и кад нас гоне, и кад нас руже. „Блажени сте ако вас гоне правде ради.” Правде, али које правде? Не због људи, браћо и сестре, него због правде Божије. Е, каже, за то, каже Господ, да ћемо добити награду и у вечном животу.
Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да се очувамо у овом времену тешком и претешком — а времена су увек тешка — да се очувамо као народ Божији. Да се очувамо, да очувамо своје достојанство. А бити човек, али Христов човек — е, то је највеће достојанство. Не само овако бити човек, него бити човек — то значи бити Христов човек. Нека нам Господ помогне да ми будемо Христови. Бог вас благословио.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
ђакон Дејан Јовановић
