У петак, 2. октобра 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа светих мученика Трофима, Саватија и Доримедонта, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре!
У малопре прочитаном Апостолу, који смо сада овде чули, свети апостол Павле нас опомиње да треба да се молимо. И он нам говори и каже да треба да се молимо са сваким умилењем у Духу Светоме. И зато он, између осталог, каже: „Браћо, сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете“, па каже: „И за мене.“ Који су то свети које апостол Павле овде помиње? То су хришћани, браћо и сестре. Имамо у Делима апостолским потврђено како се у Антиохији први пут хришћани помињу као свети, и заиста сваки крштени човек, што бисмо рекли модерним речником, потенцијални је светитељ. Јер сваки онај који је крштен, крштен је у име Христово, а оно што је све у име Христово и оно што је све Христос, то је освећено, то је просвећено, то је свето, браћо и сестре. И заиста, ова поука и порука светог апостола Павла из данашњег Апостола, као што рекох, говори нам да треба да се молимо. А свети оци кажу: треба се молити колико и дисати. Шта то значи — да се молимо колико и дишемо? Јер, ми размишљамо о дисању? Не размишљамо, али дишемо. Е, тако је и онај човек који је усавршио себе у молитви. Он не размишља, он се моли. Његово срце, његова душа, његово биће, његов ум су у молитви. И зато, браћо и сестре, наш добри народ је говорио: „Без молитве ни преко прага.“ И како је то дивно када човек, на пример, устане ноћу са своје постеље и прво што уради — треба да се прекрсти, да се помоли Богу, односно да прво заблагодари Богу. Да заблагодари, јер благодарност, у ствари, иде и пре молитве. Да заблагодаримо Богу који нам је даровао овај дан.
И зато овај дан треба да проведемо у богомислију. Овај дан треба да проведемо у молитви. Неко ће казати: „А немам кад да читам из молитвеника молитве које су предвиђене за јутарње, за вечерње.“ И ако заиста некада немаш времена да и њих прочиташ, можеш научити ону једну најосновнију, али и веома значајну молитву. Ону молитву Господњу, да изговарамо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“ Свети оци означавају ове кратке, али садржајне молитве, па кажу да, када човек то заиста изговори молитвено, са молитвеним расположењем, са молитвеном радошћу, том приликом цео ад, цео пакао задрхти. То значи да призивамо Бога, да нас Господ помилује. А кад призовемо Бога и кад Бога уселимо у себе, нема шта да ради она нечастива сила, браћо и сестре. Нема. Јер тамо где је Господ, тамо нема присуства нечастиве силе. Али тамо где нема Господа, где нема молитве, онда је човек заиста, како бих рекао, изложен. Он је на одстрелу. На каквом одстрелу? Па на оном одстрелу, како је то дивно говорио свети Антоније, када се молио Богу и Бог му открио ђаволска дејства, и Антоније видео ту ђаволску мрежу коју је ђаво распростро по целоме свету. Да, он је ловитељ наших душа. Он баца ту мрежу како би уловио кога, јер, браћо и сестре, ни ђаво неће сам, не може сам. Ако нема места у човеку, он ће да тражи у некој животињи. Сетимо се само оне дивне јеванђелске приче, кад је Господ излечио ону двојицу бесомучника у Гадари, у којима је био легион ђавола, и ђаволи шта су га молили? „Ако нас истерујеш из људи, дај нам да идемо у свиње.“ Ђаволу је и са свињама лакше него да буде сам.
А то све нас хришћане опомиње, браћо и сестре, да никад не смемо да замислимо и да помислимо да смо сами. Јер кад човек мисли да је сам, онда он само мисли о себи. Мисли о своме егу, ухватила га гордост, ухватила га сујета, ухватила га, што често говорим, нарцисоидност. Па је сав усмерен у себе, али није усмерен у себе да би видео себе, него само гледа себе са спољашње стране. А човек није оно што је спољашње, браћо и сестре. Мада је човек по икони Божијој и слици Божијој створен, али он није само оно што је спољашње. Човек је оно што је изнутра. И ако имамо Бога у себи, а Бога не можемо да уселимо у себе без вере, без молитве, без подвига, без љубави, без смирења, браћо и сестре. Зато је молитва најјаче, како бих рекао, оружје против свих искушења која нас налазе у животу. Молитва је све оружје Божије, и хришћанин ће богомудро, како каже један свети отац, употребити и однети победу над свим духовима зла, само ако се буде непрестано молио Богу и стражарио над собом. Е, молитва је тај наш одбрамбени зид, браћо и сестре.
Ако имамо молитвени одбрамбени зид, па неко ће тешко да прође кроз тај зид. Али кад попусти вера, онда попусти молитва. Кад попусти вера, попусти молитва, онда човеку све попусти, браћо и сестре. Изгуби ред, изгуби поредак, изгуби зашто ми је Господ дао дан. Па дао ми га је да неко добро дело учиним. Дао ми га је Бог да се сетим оних речи апостола Павла који говори: „Сад је дан спасења.“ Сад, данас је дан спасења. Ми смо господари баш само овога тренутка, нисмо господари ни целога дана. Јер не знамо шта нас чека после пола сата или последњих пет минута. Али кад је човек спреман, кад је себе очистио молитвом, постом, љубављу, опет помињем то смирење, браћо и сестре, е онда се Господ усељава. Па ми сви волимо кад нас неко замоли за нешто, зар не? Некако нам је пријатно. Па ако ћемо да тражимо од некога да нешто добијемо, да ли то био предмет, да ли било шта друго, ми ћемо онда са смирењем приступити њему и казати: „Молим те, брате, човече, сестро, дај.“ И заиста, ако види онај од кога тражимо да то тражимо у смирењу, у понижењу, да се понизимо, даће нам. Али ако дрско наступимо према том човеку, па кажемо: „Мораш да ми даш“, е, баш не морам. Баш кад кажеш да морам — не морам. А откуд мени право да ја кажем другоме: „Мораш да ми даш“? Да ли сам прво требао да се запитам да ли сам заслужио да ми тај човек да кошуљу, на пример. Ако сам заслужио, онда ћу имати смелости да тражим. Али ако нисам заслужио, а тражим, с каквим правом? С каквим правом, браћо и сестре?
Дакле, браћо и сестре, треба да кажем: стражимо над собом, над сваком својом молитвом, како каже свети апостол Павле у данашњем Апостолу, за све свете. Ми не смемо само да се молимо за себе. Хришћанин не сме да буде себичан. Па ни себичан кад је у питању његово спасење, па да каже: „Боже, само спаси мене.“ Или, како ћемо казати, спаси оне што су само око мене, најближе. Не, то није хришћански, браћо и сестре. Хришћански је да се молимо за свакога. Спомињући и овог пута ону дивну молитву светог Владике Николаја нашега, где он, између осталог, каже: „Господе, ако хоћеш само мене да спасеш, а нећеш да спасеш овај народ, немој ни мене, Господе, спасавати.“ Пазите, немој ни мене, јер да сам ја био бољи, онда би и овај народ око мене био бољи. Видите, то је жртва. Он каже: „Немој ни мене да спасеш ако нећеш да спасеш народ овај мој.“ Пазите колико је то, браћо и сестре, како бих рекао, колико је то осећање за другог. Али кад човек само има осећање за себе... То је његово осећање, што би рекао наш народ, краткога даха. А нама је Господ најбоље показао, браћо и сестре, како је Он саосећајан. Како Бог, Господ наш Исус Христос, види наше немоћи, види наше слабости, види наше молитве. И онда, кад види да то ми радимо не по некој наредби, што нам је неко наредио, него да то све радимо из љубави према Богу и ближњима, а Бог је милостив, Бог је сажаљив. Само је питање колико смо ми сажаљиви према другоме.
Дакле, браћо и сестре, молитва, опет, само ћу се ослањати на свете оце, молитва, кажу, држи у будном стању све врлине душе. Значи, не даје да заспимо. Јер док смо будни, ми можемо и да се одбранимо кад видимо да нас непријатељ напада, је ли тако? Овде говорим више о духовном смислу и духовном нападању. Али кад нисмо будни, онда смо ми плен. Војник који је на стражи, ако заспи, оде и оно што чува, али оде и он од непријатеља.
Дакле, браћо и сестре, опет понављам: молитва држи, кажу, у будном стању све врлине душе и не да да малакшу та стања душе, да клону, да задремају. А ми знамо, кад и задремамо овако од умора, изгубимо онда осећај да се бринемо о себи, је ли тако? Дакле, браћо и сестре, молитва је и стражар и будитељ. Молитва нас буди на молитву. Зато је она будитељ, браћо и сестре, и чувар сваке врлине. Не можемо ниједну врлину, и ако је задобијемо, да је задржимо у себи ако се не молимо. Зато Господ каже: „Молите се да не паднете у искушење.“ Ето нам дивног примера, браћо и сестре, да не паднемо у искушења. Искушења су на сваком кораку, али Господ нам опет каже, који све зна: „Молите се да не паднете у искушење.“ Па и ако паднемо у искушење, не смемо да заборавимо молитву. Она ће нас пробудити, она ће нас раздрмати, како бих рекао. Она нам неће дати да се успавамо, него ће нас, просто да тако кажем, терати на молитву. И зато свети Макарије Велики каже да је човек дужан, браћо и сестре, да приморава себе на молитву. И ако се не оградимо молитвом, ми онда нисмо заштићени од нечастивих сила. Али ако се оградимо, онда смо ми сигурни. На пример, свети Јован Златоусти, кад говори шта је Црква, као Тело Христово, он каже: Црква је као онај одбрамбени зид. Док си унутра у зиду, могу тамо иза зида да чевкају и да урлају најкрволочније животиње. Не могу ти ништа, јер је зид. Заштитио си себе молитвом, вером. Али ако промолиш главу иза тог зида, онда сам себе излажеш невољама, управо, а око зидова су увек те животиње и крволочници итд.
Браћо и сестре, имајући непрекидну молитву у срцу, хришћанин никад неће у борби са гресима и искушењима пасти, односно никад неће пропасти. Па и ако паднемо — људски је, погрешимо. Али дај, брате мили, дај мало да се сетимо: погрешио сам. И реци себи: „Јеси, човече, Јоване, погрешио си.“ Па врлина је у признању, а није врлина у изговарању. Дакле, браћо и сестре, зато свети оци кажу да је молитва побожан разговор душе човекове са Богом. Молитва је, у ствари, побожно управљање душе човекове Богу или беседа срца са Богом. „Ја спавам, а срце је моје будно“, тако је речено још у Старом завету, браћо и сестре. Дакле, беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Пазите, она је уздизање ума и срца Богу. Њоме човек, улазећи у хорове анђела, постаје учесник њиховог блаженства. Зато, опет, свети оци кажу: молитва је хоровођа у хору анђела.
Молитва је тамјан, најпријатнији онај мирис Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења и таласа животних. А човек је стално на таласима, он је стално на бури, у ствари, стално је на мору, боље речено, духовно. А на мору плови брод, онда све видимо да је у реду, ми смо опуштени, али никад не знамо када ће тај ветар да нанесе ону буру. Па ћемо се уплашити, па кад видимо буру, изгубићемо и молитву. Онда губимо молитву, онда губимо и веру. Сетите се само оног јеванђелског догађаја кад је Христос ишао по мору као по суху, по земљи. Апостоли се уплашили од буре и виде да страдају. И Господ каже: „Не бојте се, ја сам.“ И каже, запрети бури. И она се умири. А људи се запитају: „Ко је овај да га слушају и море, и ветрови, и воде?“ И сад, кад је апостол Петар видео да је то Господ, иако су мислили у почетку да је то утвара некаква, он каже: „Господе, ако си ти, кажи и мени, хоћу ја да пођем по води.“ Хоће Петар да испита своју веру и своју молитву, браћо и сестре. Је ли му јака вера, је ли му јака молитва. И шта му Христос каже? „Хајде.“ И он, док је гледао у лице Божије, ништа није приметио шта се око њега збива, јер је гледао у Спаситеља. Али кад је сметнуо поглед са Христа, тек је видео буру и он се уплашио. И почео да тоне, јер је ишао по води, је ли тако? И шта је он радио? Па упутио молитву. Упутио молитву Господу и каже: „Господе, спаси ме, погибох, утопих се.“ Он га хвата за руку и каже: „Маловерни, зашто си посумњао?“
Дакле, и када се у животу топимо, не заборавимо молитву и не заборавимо тражити, браћо и сестре, руку Божију. А рука Божија, руке Божије, стално су испружене. Управо зато да нас чува, да не можемо изговорити, да кажемо: „Потонуо сам.“ Па што си потонуо, а имао си руку Божију испружену? Ниси се ухватио за руку Божију, него си се ухватио за руку своју или за руку онога нечастивога. Јер си помислио: „Могу ја да се спасем“, па иако тонем, знам ја да испливам. Шта ми знамо, браћо и сестре? Толико је наше мало знање. Наше знање треба да буде знање о нашем спасењу. Наше знање треба да буде о нашем хришћанском животу. То је најбоље знање, браћо и сестре. И зато треба да се стално молимо, а молитва је мати свих добрих дела и чуварка чистоте и душе и дела.
Дакле, браћо и сестре, један свети отац каже да је молитва печат девојаштва. Пазите, печат девствености, печат чистоте, печат љубави, печат вере. Дакле, браћо и сестре, молитва је, у ствари, као што већ рекох, ограда наша. Ђаво се плаши молитве, браћо и сестре. Нама није баш неки пут ни лако да се молимо. Ту нас ђаво и највише напада. Јер кад се молимо, ми испуњавамо оне речи Божије које каже Господ: „Молите се непрестано.“ Дакле, браћо и сестре, ако се молимо, онда ћемо бити избављени од лукавства, од непријатеља, од свакога ђавола. Па зато, браћо и сестре, да имамо на уму стално ове речи апостола Павла који каже да треба да се молимо у Духу Светоме. Да се молимо попут апостола, браћо и сестре, који су, као што често говорим, са Христом били. Па Христос се повлачио, колико пута видимо из Јеванђеља, насамо да се моли. Да ли је Христу била потребна молитва? Није. Он је Бог. Али тиме нам је показао пример. Ако се ја молим као Бог, онда ти, човече, сестро, треба да се молиш и више.
Дакле, све су то апостоли гледали у Христа, али су и даље говорили и молили Христа: „Господе, научи нас да се молимо.“ Ми мислимо да знамо да се молимо. Можда неко зна. Ја, искрено да вам кажем, ја се још увек учим молити. Ја још увек нисам научио да се молим. Али се молим Богу да ми Бог просвети разум, да знам како треба да се молим. Е, то је важно, како се молимо, браћо и сестре. Богу, у ствари, не треба наша молитва. Али треба нама, браћо и сестре. Нама. Јер кад иштете Царство небеско, па шта је то друго иштити него молити се, другим речима. Нама требају молитве, јер кад се молимо, онда се смиравамо, браћо и сестре. Онда не мислим на свој его. Не мислим онда да ли сам се удворио народу или сам се удворио Богу. Зато, браћо и сестре, и ова Литургија коју служимо, а то је молитва. И то је јединствена молитва. Ако могу рећи, јединствена молитва — то је Литургија.
И Господ се моли пред своје страдање Богу Оцу: „Господе, ако може да ме мимоиђе чаша страдања.“ То је људска природа, јер Он је људску природу примио на себе. Управо да би нас разумео боље, браћо и сестре. И Он је био гладан и жедан, што кажу, и го и бос. И Њему је требало сна, и Њему је требало по тој људској природи. Али Он је ту људску природу која је пала, када је први човек престао да слуша Бога, Он је ту људску природу узео поново на себе и толико је узвисио и узнео до престола на небесима. Ми смо пали. Он нам каже: „Пао си, признај да си пао и устани.“ И овог пута ћу споменути: имате у дивном Старечнику светих отаца како је један човек долазио код свог духовника да се исповеда сваки дан. И стално је само говорио: „Оче, пао сам.“ Овај му је дао савет, али он није слушао савет. Него опет, по навици својој, сутрадан опет дође: „Пао сам, оче.“ Овај је престао да му даје савете, него само каже: „Шта си? Пао? Јеси? Устани.“ Онда дође други, трећи, пети, десети, стоти дан и стално виче: „Пао сам“, а овај каже: „Устани.“ И овај се сад и нервирао, што бисмо ми рекли, па каже: „Оче, шта то значи? Ја ти кажем да сам пао, ти кажеш мени: устани.“ Па да, јеси пао, али устани, пожели да устанеш.
Пружи руку да се ухватиш за руку Божију која ће те подићи. Али човек некако себичан, па неће ни да да руку. Некад треба да га други спасе. Него све му се чини нешто ће отпасти од њега ако нешто некоме другоме да. А човек је, браћо и сестре, велики онолико колико се даје, а не онолико колико је сам себе обзидао. Нека нам Господ помогне да се молимо.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
