
Његово високопреосвештенство Архепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован у суботу, 3. октобра 2026. године, служио је Литургију у манастиру Светог Николаја Мириклијског – Никољу у Шаторњи, уз саслужење свештеника и свештеномонаха Шумадијске епархије.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Високопреосвећени Владика Јован је у бесди верницима рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре. Нека је благословен Бог наш, који нас је данас сабрао на ову Божанствену Литургију, у овом свештеном манастиру Никољу, који, ево, пуних шест векова, сабира народ српски. И шест векова народ српски је долазио у ову светињу, браћо и сестре. И надам се и молим се Богу да ће тако бити до краја света и века.
Свака стопа ове земље, ове порте манастирске, натопљена је молитвама, првенствено оних који су овде живели, монаси, монахиње, а онда и молитвама српскога народа, који је и у најтежим приликама и неприликама својим тражио утеху у Богу, у светињама својим. И зато је, браћо и сестре, нека је благословен, опет кажем, Бог наш, који нас је данас сабрао да заблагодаримо Богу што смо ми, ова генерација, доживела ових шест векова, да се ми данас овде саберемо, али првенствено да се саберемо у себе, да прво погледамо себе у себи, да видимо, браћо и сестре, јесмо ли достојни наших светих предака, оних светих које је Господ прославио, оних светих који су знали да треба да подижу светиње, да зидају светиње, да се у њима, како каже онај песник, и поју литургије овога света, као и онога. И зато треба да заблагодаримо Богу.
А наша основна дужност, да тако кажем, хришћанска дужност и првенствена дужност, јесте благодарење. Да благодаримо Богу што смо, као што често говорим, данас осванули живи. Неко данас није дочекао овај леп, сунчани дан. Али ми да заблагодаримо Богу и да Му кажемо: „Господе, хвала Ти што си ми и овај дан подарио, да га употребим на своје спасење. Што си ми дао овај дан да се сетим да је овај дан моје и твоје спасење, брате и сестро. Баш овај дан.“ Други дан, можда, неће бити. И зато Апостол Павле каже: „Сад је дан спасења, сад.“ И спасење не смемо да одлажемо, драги моји, за сутра. Јер опет, како каже Јеванђеље, доста је сваком дану зла свога.
Дакле, зато ми сваки дан, када устанемо, браћо и сестре, са своје постеље треба да се прекрстимо и да заблагодаримо Богу. Али да заблагодаримо Богу и да замолимо Бога да из нас изађе, ако имамо злобе, пакости, мржње, према било коме. Свети старац Пајсије, наш, тако рећи, савременик, увек је говорио: „Никад“, каже, „нисам легао, а да би имао неку злобу на некога.“ Пазите колико је то велико, браћо и сестре. „Никад нисам легао у постељу, а да сам имао неку злобу на некога.“Јер, ако гајимо злобу у себи, онда не гајимо доброту. Ако гајимо злобу у себи, онда гајимо злобу према сваком човеку. Без обзира што мислимо: „Овога волим, овога не волим.“
Али чим имаш злобе, ти немаш искрености. А то значи, немаш ни поверења ни у Бога, ни у човека, ни у ближњега. Јер за све то, браћо и сестре, да би се могли снаћи у времену у коме живимо, а свако време има своје бреме, што каже наш народ, свако време има свој јарам, и за свако време, Бог шаље људе да својим хришћанским животом потврде да је Бог овај свет створио да буде рај.
И јесте био рај. Све док човек је био са Богом и док је Бога имао у себи, све док га није ухватила гордост и сујета, све док је слушао Бога, па, онда је у њему био рај. Али кад га је ухватила гордост, сујета, обмана и послушао не Бога, него онога нечастивога, што је учинио први човек Адам, толико отишао далеко, браћо и сестре, да га је ђаво наговорио да каже: „Ма, ти можеш да будеш чак и већи од Бога.“ И, наравно, шта је било? Што је имао, изгубио је.
Али ми не смемо да изгубимо Бога. Ми не смемо да изгубимо веру. Ми не смемо да изгубимо љубав. А за све нам то треба жртва. А ако нисмо спремни да се жртвујемо за Бога, онда се не жртвујемо ни за другога. И онда кажемо: „Баш ме брига за овог другога.“ Е, ако те није брига за другога, бојим се да неће бити брига ни Божија за мене, за тебе, за свакога од нас. Зато смо дужни да бринемо за свакога, браћо и сестре. Или како каже она крилатица: „Један за све, сви за једнога.“
Али за све нам то треба мудрост, а Бог нама је дао мудрост. Само питање: у шта смо и на шта смо усмерили мудрост? Господ у Јеванђељу каже: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови.“ Пазите, каква дивна реченица Господа: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови.“ Али, развијати мудрост без доброте човека води у злобу. Да, да. Пуна је историја, нажалост и нашег народа, где су они који су се правили мудри, или који су говорили за себе да су мудри, највећа зла направили.
Али човек не може да направи зло другоме, а да прво није зло учинио себи. Дакле, мудрост да развијамо са добротом, и понављам, а без доброте то води нас у злобу. А опет, доброта без мудрости човека води у глупост. И човек прави глупост, а мисли да чини не знам какву мудрост. Е, о тој мудрости, мудрости не по овоме свету, управо нам тако говори свети апостол Павле, мало пред прочитаним, овде апостол. Он нам говори који су то људи који су мудри по телу.
И он каже, да су то они који сматрају тело извором живота, знања и мудрости. То су они који живе по телу и искључиво ради тела. То су они који прецењују тело на рачун душе, или сматрају душу за производ тела. Дакле, то су они који више поштују твар, како каже свети Јован Златоусти, него Творца. То су они који обожавају све друго осим Бога. Или такви људи признају твар, а одричу се Творца, драги моји.
Таквим људима заиста је тешко да се одрекну тога и признају Христа за Бога. Зато човек много штошта признаје да је Бог. Али му гордост и сујета не даје да призна правога Бога. И зато човек често обожава оно што у ствари ничега божанског у њему нема. Дакле, браћо и сестре, све то значи одрећи се човека као мерила и врховног бића, а прихватити Бога, Бога човека, за Христа, за Спаситеља света.
А ово што каже данас апостол Павле, у данашњем прочитаном апостолу, шта он то подразумева, који су то моћни по телу, о којима нам апостол говори, браћо и сестре? То су управо они који располажу силом и влашћу овога света. А онај који располаже силом својом, не признаје силу Божију. А моја и твоја је сила, иако је, бар имамо, она је од данас до сутра. Таквима је тешко одрећи се тога ради Христа. Више волим славу и богатство овога света него Христа.
А то значи, чим не волиш Христа, не можеш да поднесеш другога поред себе. Тај ти други смета. И дођеш у такво стање да помислиш: „Ја бих био светац да није ових поред мене. Они ми сметају да будем светац.“ Не брани нама нико да будемо светци, и ми смо позвани да будемо светитељи. Хришћанин значи светитељ, браћо и сестре. Потенцијални светитељ.
Али кад утувим, што би рекао наш народ, у главу, да ми сви други сметају, е, онда нешто није у реду са нама. Зашто? Зато што нисмо ушли у себе, а стално желимо да уђемо у другога. Хоћу да видим шта је у срцу тога другога, а за моје срце то не смем ни да помислим. И стварно јесте тако. Такав човек, и кад уђе у своје срце, он има заиста да се избезуми. Јер тек онда ће да види шта је у његовом срцу.
Тек ће онда да види: у његовом срцу, уместо љубави, стоји мржња. Уместо доброте, стоји грех. Дакле, такав човек одриче се Спаситеља, који је ради нас и ради нашег спасења све претрпео. И пљување, и гоњење, и називање свакаквим именима. Па људи су Бога назвали ђаволом. Читајте у Светом писму. Јеванђеље каже, Христос у Јеванђељу: „Не можете служити Богу и Мамону, не можете служити Богу и ђаволу.“
Ми смо крштени народ. Ми смо се тим крштењем определили за Христа. Ми смо крштењем определили себе за Царство Небеско. Да ли живимо у том крштенском животу, браћо и сестре? То сваки од нас нека размисли и нека се упита. Дакле, браћо и сестре, шта нам вреде сва богатства овога света? Што не значи да не треба да имамо оно што је потребно за наш живот.
Али човек никад нема меру, него почне да гомила све тамо, ствараш гомилу злата. Христос каже: „Не сабирајте блага у овоме свету где мољац краде и поткопава.“ Мољац не може злато да поједе, али може злато да поједе моју и твоју душу. Ако све гледамо кроз ту призму: „Ја имам злата, ја имам богатства“, ништа немаш. Можеш све да имаш, а да ништа немаш ако немаш Христа. Ако немаш љубави, ако немаш жеље да се спасеш...
Сетимо се да је Онај, а то је Господ наш Исус Христос, ради нас толико осиромашио, да су лисице и птице биле богатије од Њега. Пазите, и лисице и птице. Сетимо се, ако читамо Јеванђеље, да Христос каже: „И лисице имају своју јазбину, и птице имају своја гнезда, а Син човечији, Бог, нема где да главу склони.“ Бог се рађа, браћо и сестре, не у никаквим палатама, солитерима и небодерима, него се рађа у јаслама, у штали, што бисмо ми данас рекли. Дакле, Он је осиромашио, ради чега? Да би нас спасао.
Људи се деле на богате, на сиромашне, на праведнике, на грешнике, људи се деле на неко високо порекло, а Господ Христос је све људе изједначио по телесном пореклу и објавио духовно порекло. За нас, хришћане, важно је и телесно порекло, али духовно порекло нам је много важније, браћо и сестре. А како ћемо да осетимо то духовно порекло ако немамо Духа Божијега у себи? Ако не гајимо Духа Божијега, него гајимо дух овога света?
Ми не смемо да презиремо свет. Свет је Бог створио. Истина, свет у злу лежи, али зато човек се лакше полакоми ка злу неголи ка добру. Лакше човек се повери лажима него истинама. Браћо и сестре, ево нам доказа божанске силе и моћи ове Спаситељеве речи, где Он каже: „Оно што је лудо пред светом“, кад је у питању мудрост овога света, каже Христос, „оно што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре.“
Које мудре? Они који се праве мудри, а нису мудри. Да посрами мудре, и што је, каже, слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке. Јаке, људе некњижевне, неуке, просте, неписмене, галилејске рибаре, сељаке галилејске, Господ претвара у најмудрије учитеље. Е, то је та мудрост која нама треба. То не значи да нам не треба и образовање, и мудрост овога света.
А што ће ми образовање, што ће ми мудрост овога света, ако ме то све не приближава Богу? Ако ме то све не приближава ближњему? А ето, видите, ови прости рибари, неписмени, које је Господ изабрао, браћо и сестре, они су постали учитељи и најславније људе су просветлили светлошћу живота свога. Христос, браћо и сестре, испуњује таквом божанском мудрошћу оне заиста које људи посрамљују, које људе, што кажу, сабијају доле. А Бог такве подиже ако има смирења, ако има вере,.
Зато шта нам вреди,као што рекох, мудрост овога света, ако у њој нема Бога? Нема љубави, нема доброте, нема милосрђа, нема саосећања. А знамо да је Господ наш Исус Христос најсаосећајнији. Он има осећање према нашим мукама, невољама, боловима, болестима. Има осећање, али човек нема осећање према другоме, често.
Дакле, Христос је рекао: „Док сам у свету, видело сам свету.“ Шта би ово требало да значи? Ово значи, браћо и сестре, док је Христос у твојој и мојој души, дотле знамо у ствари ради чега и због чега живимо. Без Христа нема правог човека. Човек без Христа је ко љуштура, како каже апостол Павле. Има облик човека, али унутра је празно. Овако најлепши споља, и ми мислимо да има унутра оно што треба да поједемо, а оно празно.
Е, то је страшно ако је човек празан. А човек је празан без Бога, без љубави, без доброте, без милосрђа, без саосећања, као што рекох. Дакле, без Бога не може бити правде, то да знамо. Не може бити ни истине. Ако је око, браћо и сестре, знамо да је око најблагодарнији део нашег трошног тела. И ту Богу треба да захвалимо што нам је дао телесни вид да видимо творевину Божју.
Да се дивимо. Али дао нам Бог и телесни вид да видимо лице један другога. То је важно. Да не скрећемо поглед са другога, а скрећемо зато што га не волим, што га мрзим. Замислите да Бог скрене поглед са нас, овакви какви јесмо, бар ја на првом месту. Дакле, јесте око најблагодарнији део нашег трошног тела.
И оно доноси радост што видимо другога. И зато свети оци кажу, драги моји: „Видех лице брата. Видех лице Бога.“ Не видиш ли и нећеш да видиш лице другога, нећеш видети ни лице Божије. Јер Бог, верујте ми, ништа од нас не тражи више да према Њему чинимо него што треба да чинимо једни према другима. А не можемо чинити ако немамо осећања.
Немамо сећања, према никоме идем по својој вољи. Тражим неког другога да буде поред мене, не онога којега ми је Бог одредио да буде поред мене. Дакле, браћо и сестре, страшно је кад човек има само спољашњи вид, а духовно, унутрашњи вид, духовни вид — духовним видом је слепац. А тај духовни вид, он много више и даље види од телесних очију.
Па да нису имали тај духовни вид наши преци, зар би имали данас манастир Никоље? Да ли би имали данас Студеницу, Жичу, Хиландар? Па они су напред имали духовни вид и градили светиње да се у светињама људи сабирају на шта? Првенствено на Литургију, а то значи на Причешће, драги моји. Браћо и сестре, Христос каже: „Ја сам светлост, дођох у свет, да ниједан човек који верује у мене не остане у тами.“ Бог је ту. Ако имамо духовног вида, видећемо Га, осетићемо Га, а Бога види сваки онолико колико Га осећа у себи или, боље речено, колико Га носи у себи.
Дакле, значи, треба нам вера, а то је тај духовни вид, браћо и сестре. Јел вером усељавамо Бога у себе, што често говорим, али поред тог духовног ока нама је потребно да имамо још нешто, а то је да имамо чисто срце. Јер, како каже Јеванђеље, само они који имају чисто срце, они Бога виде. Дакле, браћо и сестре, они Бога гледају.
Срце је средиште бића човековог. Јесте тај мали орган, али без њега може ли да живи човек? Не може. Тај мали орган постаје већи од васељене, од неба и од земље, кад се у њега усели Бог. Е, сад је питање, кога ти и ја, браћо и сестро, усељавамо у своје срце?
Да ли имамо послушност и да ли испуњавамо послушност, оно која нам је дата? Да испунимо, да извршимо послушност, или: „Нећу да послушам, хоћу да радим по својој вољи.“ Е, кад радимо по својој вољи, браћо и сестре, онда кратак нам је пут. Наилази тама, наилази мрак.
Али ево, шест векова ова светиња постоји, и само ова светиња, ове фреске, ови зидови, кад би могли сада да проговоре, па да нам кажу како је тај српски народ долазио у светињу, па ту, пред невидљивим Богом, али зна, вером да осећа да је ту, да је Он ту, пред невидљивим Богом, исказивао оно што није смео да повери ни оцу, ни мајци. Али поверава се Богу.
И зато, браћо и сестре, да се поверимо Богу, да се молимо Богу, да се молимо Мајци Божијој, да се молимо светитељима Божјим и нашим светитељима из рода нашега, и да кажемо: „Благодаримо вам, светитељи наши и преци наши, што сте нам оставили свој биљег.“
Народ ниједан неће се прославити због солитера и небодера, али ће се сваки народ прославити ако је градио светиње да се у њима поју Литургије овог света и онога.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Литургијског сабрања за верни народ рудничког краја млади полазници фолклорних дружина извели су песме и игре из овог краја. Учесницима овог молитвеног скупа представљен је и недавно одштампани Зборник радова са научног скупа „Манастир Никоље и руднички крај кроз историју“ који одржан пре годину дана у овом манастиру поводом шестсто година од његовог заснивања. Тако су централна тема данашњег скупа у овој светињи били разговори њеном шестовековном трајању, али и подсећање на његову обнову пре тридесет пет година.
У разговору поводом објављивања Зборника „Манастир Никоље и руднички крај кроз историју“ учествовали су аутори радова, односно уредници који су га приредили за штампу др Немања Девић, Негослав Јованчевић, Борисав Челиковић и Владан Миливојевић. Јединствена порука је да ова публикација на одговарајући, научно валидан начин представља све оно што је битно из шестовековне историје Никоља.
У Зборнику су објављени следећи радови:
- Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Јован, СВЕ ШТО ЈЕ ЉУБАВЉУ И С БЛАГОСЛОВОМ САЗДАНО ЈЕ ВЕЧНО
- Негослав Јованчевић, ВРЕМЕ ПОДИЗАЊА МАНАСТИРА НИКОЉА У ШАТОРЊИ И ЊЕГОВ КТИТОР – ИСТРАЖИВАЧКЕ НЕДОУМИЦЕ
- Милош Ивановић, ВЛАСТЕЛА РУДНИЧКОГ КРАЈА У ДРЖАВИ СРПСКИХ ДЕСПОТА
- Дејан Радичевић, Владан Миливојевић, Срђан Катић, СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ ГОРЊЕ ЈАСЕНИЦЕ У СВЕТЛУ АРХЕОЛОГИЈЕ
- Радомир Петровић, НОВООТКРИВЕНЕ ФРЕСКЕ И МЕРМЕРНИ КТИТОРСКИ НАТПИС
- У ЦРКВИ СВЕТОГ НИКОЛЕ У ГОРЊОЈ ШАТОРЊИ
- Срђан Катић, СЕЛА ДОЊА И ГОРЊА ШАТОРЊА И МАНАСТИРИ СВЕТИ НИКОЛА (НИКОЉЕ РУДНИЧКО) И СВЕТИ АРХАНЂЕЛ
- Урош С. Шешум, УЛОГА КНЕЗОВА У ОБНОВИ ХРАМОВА НА ПРОСТОРУ БЕОГРАДСКОГ ПАШАЛУКА ИЗМЕЂУ СВИШТОВСКОГ МИРА И ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА
- Борисав Челиковић АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСТРАЖИВАЊА КАО ИЗВОР ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ПОРЕКЛА СТАНОВНИШТВА ШУМАДИЈЕ
- Немања Девић, ДОЊА ШАТОРЊА: ПРИЛОЗИ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ШУМАДИЈСКОГ СЕЛА У ХХ ВЕКУ
- Ана Ранковић, СЛИКАРСТВО ЖИВКА ПАВЛОВИЋА У ЦРКВИ МАНАСТИРА НИКОЉА У ГОРЊОЈ ШАТОРЊИ: ИКОНОСТАС И ЖИВОПИС ИЗ 1850. ГОДИНЕ
- Александар Ћеклић, КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ СРПСКИХ ПОВЕЗА КЊИГА СА ОСВРТОМ НА ЗБИРКУ МАНАСТИРА НИКОЉА РУДНИЧКОГ
- Јована Милованчевић, СВЕТИЊЕ РУДНИЧКОГ КРАЈА У УСМЕНОЈ И ПИСАНОЈ КУЛТУРИ








