ХРАМОВНА СЛАВА У ЈОВАНОВЦУ

Празник Зачећа Светог Јована Крститеља је дан када храм у Јовановцу прославља своју славу. Тим поводом је Његово Високопресвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио Свету Литургију у овоме светоме храму. Митрополиту су саслуживали протојереј Сретко Петковић, протојереј Срећко Зечевић-намесник лепенички, јереј Милош Ђурић,јереј Јован Младеновић и протођакон Иван Гашић.

Чтецирала су господа чтечеви Лазар Коларевић и Урош Петковић, док су за певницом појали протонамесник Слободан Савић, и господа богослови Александар Пејовић, Димитрије Николић, Милан Михаиловић и Јован.

Беседећи на литургијско зачало, митрополит Јован је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, срећан данашњи празник Зачећа Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, коме је овај храм и посвећен. Нека је срећно и благословено наше сабрање у овоме храму, где смо се, као што често говорим, сабрали да се Богу молимо. А Богу се не можемо молити ако се Богу не предамо.

Не можемо се предати Богу ако мислимо само на себе: на свој изглед, на свој положај, на своје звање, на свој чин. Тада се не предајемо у потпуности Богу. Богу се предајемо кроз молитву и кроз смирење.

Као што рекох, ми смо се данас сабрали да се Богу помолимо и да замолимо Светог Јована Крститеља да се он моли Богу за нас. А он ће се молити Богу за нас уколико се ми њему молимо. Велика је улога Светог Јована Крститеља, браћо и сестре, у припреми за долазак Спаситеља света, Господа нашег Исуса Христа.

Заиста, Бог свакога шаље у своје време у овај свет. Бог је послао пророке и праведнике пре Светог Јована, али Бог и нас шаље у своје време. Шаље нас да бисмо својом вером у Бога, љубављу према Богу и ближњима, љубављу према светињи, показали, или боље речено, оправдали своје време у које нас је Бог поставио.

Нас је Бог могао да пошаље у нека друга времена, прошла, садашња или будућа. Али Бог зна зашто тако ради. Сви смо у овоме свету, драги моји, по промислу Божијем. Нико од нас није дошао по својој промисли или по својој жељи, него по промислу Божијем и по благослову Цркве.

Бог је послао Светог Јована Крститеља баш у оно време када је, како се каже, безакоње прелило чашу. Када је старозаветни народ био залутао, али не сви, Бог шаље Светог Јована да их врати са тог заблуделог пута, да их врати на прави пут, на пут Јеванђеља, браћо и сестре.

Зато треба и ми да промислимо, да видимо и проверимо себе: да ли смо на путу Господњем, да ли смо на путу Цркве? Да ли служимо Цркви или мислимо да Црква треба да служи мени, теби, свакоме од нас? Дакле, Бог је послао Светог Јована Крститеља у своје време.

Кроз многе векове Бог је преко својих изабраника припремао човечији род за долазак и примање Месије, то јест Спаситеља света, Господа нашег Исуса Христа, јединог победиоца греха и смрти. Ми не можемо, драги моји, да победимо своје грехе и своју смрт без вере у Бога. Ако верујемо у Бога, он ће нас и васкрснути у своје време. Опет, све је по промислу Божијем.

Многи су пророци јасно и одређено предсказивали долазак Господа Исуса Христа. Неки од тих пророка и праведника прасликовали су га својом личношћу и својим животом, док се најзад није појавио његов Претеча, свети пророк Јован Крститељ, кога данас прослављамо, који је испуњење свакога пророштва. Тако каже за њега пророк Исаија. Он је испуњење пророштва, браћо и сестре.

Његово посланство беше да објави људима да им је већ дошао у походе тај хиљадама година очекивани Спаситељ света, Богочовек, Господ наш Исус Христос. А Господ Исус Христос није само Бог и није само човек. Он је Богочовек. Узео је нашу људску природу на себе, поред божанске коју је поседовао.

Зашто је узео људску природу? Зато, браћо и сестре, да покаже да та људска природа, која је пала, може поново да буде узнесена до престола Господњег. Наша људска природа може да се врати, и враћа се, и да буде узнесена до престола Божијега. Али то не може без нас, без нашег учешћа, без наше молитве, без нашег подвига и смирења, без одрицања од себе.

Зато Господ и каже: „Ко не узме крст свој и не одрекне се себе, не може бити мој ученик.” Чега то Господ тражи да се ми одрекнемо? Да ли да се одрекнемо свог идентитета? Никако, браћо и сестре. Бог тражи да се одрекнемо својих ружних навика, своје гордости, сујете, саможивости и самољубивости.

Када је Бог дошао међу људе, људи су тада заиста били огрезли у најразноврсније грехе и пороке. Многи су почели да губе веру, јер им није било лако да је очувају. Као што није било лако ни нашим прецима да очувају своју православну веру у временима када смо били под влашћу оних који нити признају Бога нити верују у Бога.

Наши преци су много шта губили и трпели: мучења, убијања, одузимање деце и одвођење да се потурче. Губили су куће, децу и родбину, али једно нису изгубили, а то је вера. Вера и Црква одржале су овај народ. Зато имате ону дивну песму: „Манастири и криво гудало, то је српски народ очувало.”

Народ је бежао у цркву, али је у цркву долазио са побожношћу и смирењем. Имате и ону дивну песму где се каже: „Беж’ у цркву, Краљевићу Марко! Зар не видиш да ћеш да погинеш?” Црква је тело Христово, браћо и сестре. Ми који смо крштени сачињавамо ту заједницу Бога и људи.

Зато сваки човек није одговоран само за свој живот и своје грехе него и за свакога ближњега. А ми често долазимо у стање да кажемо: „Баш ме брига за онога тамо.” Да ли је у ранама, да ли је у болестима, да ли је у немаштини, да ли нема ни хлеба да једе - ми кажемо: „Баш ме брига за њега, ја треба себе да испуним.”

Али тада ти себе испуњаваш собом, а не Богом. Сваком човеку који себе испуњава собом све постаје тесно, драги моји. И овај свет му је тесан. Зато ће апостол Павле за такве казати: „Није вама тесно у нама”, као хришћанима, „него је вама тесно у срцима вашим.” Зато човек треба да отвори своје срце да се Бог усели у њега.

Улога Светог Јована је огромна: да отвори наше срце, наш ум и наше биће да се у њега усели Бог. А у наше биће усељава се или Бог или ђаво. Ту немамо дилему, браћо и сестре: Бог или ђаво. Зато не можемо бити мало хришћани, а мало не бити хришћани.

Ко ће се уселити у мене и у тебе зависи од тебе и мене, брате и сестро. Коме ћемо ми дати одобрење, да тако кажем, да се усели у нас? Зашто одобрење? Па ни ђаво не може да се усели у нас ако му ми не дамо пристанак. Када почне да нам слаби вера, онда почне све да нам слаби, бар у ономе што је јеванђелско, драги моји.

Ми, српски народ, заиста треба да будемо благодарни Богу што из нашег народа имамо толико светитеља. То значи да смо од доброг корена. Али корен треба чувати, заливати и неговати да би донео плодове. Не смемо се само ослањати на то и бусати у прса, говорећи: „Ја сам Србин, ја сам православац, ја сам светосавац.”

Да ли живимо онако како су живели наши преци? Да ли смо светосавци по животу Светога Саве? Да ли прихватамо оно чему нас је научио Свети Сава, и не само он него сви угодници Божији до дана данашњега? Од доброг корена добар плод и бива. Има и изузетака, то у животу видимо и сами.

Када су у питању родитељи Светог Јована Крститеља, Захарија и Јелисавета, за њих се каже да „беху праведни пред Богом”. Пазите: пред Богом. Њима није било важно како ће се представити пред људима. Није им било толико важно шта ће људи о њима говорити и мислити. Њима је било важно шта Господ о њима мисли.

То може само онај који није пун себе. Јер онај који је пун себе заиста не може да се одрекне ничега од онога што је научио или на шта је навикао. А пред човеком је дуг процес покајања, браћо и сестре.

Покајање није нешто што ми је сада пало на памет, па кажем: „Опрости ми, Боже”, а онда одмах идем и настављам да живим по своме. Ништа ме није дотакло у томе што сам рекао: „Опрости ми, Боже.” Зашто ме није дотакло? Зато што ме није заболело. Покајање треба да нас заболи и да почне да нас обузима туга што смо се огрешили о онога који нас највише воли.

Хвала Богу, нас воле родитељи, воли нас родбина, воли нас народ. Али ни отац ни мајка не могу нас волети као што нас воли Бог, зато што је Бог љубав. А љубав покрива мноштво грехова. Ко има љубави, тај ће и да се смири пред Богом и пред ближњима.

Ако мислимо: „Ја треба да се смирим пред Богом, а не треба да се смирим пред својим ближњим”, опет је то заблуда, драги моји. Захарија и Јелисавета, родитељи Светог Јована Крститеља, били су праведни у очима Господњим. То је важно.

А ми често мислимо: „Мени је важно шта ће други о мени да говоре. Како ће мене други да схвати? Да ли ме схвата из оног мога ега или ме схвата на један другачији начин?” Њима је било важно да не обмањују Бога. Када човек дође до тога да схвати да не треба да обмањује Бога, одмах ће схватити да не треба да обмањује ни другога, односно да не треба да лаже другога.

Лагати је огроман грех. О том пороку српски народ је знао да каже: „У лажи су кратке ноге.” Кад-тад се све обелодани. А ми мислимо: „Сакрио сам од овога, сакрио сам од онога, то је мени важно.” Али ниси сакрио од онога од кога не можеш да сакријеш, а то је Бог, који је свуда присутан и који је свезнајући.

Да се вратимо Јелисавети и Захарији: њихова праведност била је последица извршавања закона Божијега, јер живљаху, како се каже, по заповестима и уредбама Господњим. И ми имамо закон Божији, имамо заповести Божије, имамо Јеванђеље. Да ли живимо по Јеванђељу?

Неко ће казати: „Па не могу ја, то је недостижно, то је толико високо.” Чим тако кажеш, у ствари немаш јаку веру. Господ ништа није рекао и ништа од нас не тражи што ми не можемо да испунимо. Зато је он Бог и човек. Зато он најбоље познаје нас.

Он од нас не тражи да према њему чинимо више него што треба да чинимо заједници, то јест Цркви као телу Христовом, као што рекох. До праведности се може доспети једино кроз извршавање заповести Божијих. Ради тога се и сам закон Божији назива праведним.

Свети Јован Претеча велики је пред Богом. Тако и рече данашње Јеванђеље које смо овде чули. Наравно, не по свом обичном спољашњем положају у друштву, већ по томе што је савршено извршавао вољу Божију, а не своју. Зато, ако се не одрекнемо своје воље, не можемо вршити вољу Божију. А воља Божија је да се сви спасу.

Свети Јован био је укорењен, како кажу свети оци и свети пророци пре њега, у сваком Божијем добру, у свакој врлини, у светости и правди. Да, у правди Божијој. Ако тражимо да се врши наша правда, нећемо, што каже наш народ, далеко стићи. Треба да се потрудимо да живимо тако да се у нама извршује правда Божија и да се у нама врши воља Божија.

Све то испуњавао је Свети Јован Крститељ и зато га је Господ назвао анђелом у телу. Пазите, Господ га је назвао анђелом у телу. Тако и ти и ја можемо да будемо анђели. И треба да будемо анђели, бар да тежимо томе. А да бисмо томе тежили, морамо то стално имати у свом уму. Не да се сетимо Бога од мене до уштапа, како каже наш народ.

За Светог Јована је речено да он треба да обрати срца отаца ка деци. Пазите, дивне речи: срца отаца ка деци. У томе и јесте деловање Светог Јована Крститеља, како је за њега предсказао и сам пророк Малахија, толико векова пре него што ће се Свети Јован родити.

Свети Јован имао је да припреми људе за долазак Спаситеља света. Али не само то: морао је да објасни народу у чему се састоји спасење. То је и данас дужност нас свештеника, браћо и сестре, да објаснимо народу у чему се састоји спасење. Али како ћу ја то да објасним вама ако сам не знам шта је спасење, ако се сам не трудим да га задобијем?

Спасење се састоји у потпуном ослобођењу човечијег бића од греха и у његовом сједињењу са Богом. Ако се не сјединимо са Богом, сјединићемо се са оним другим. А тај други не жели наше спасење. Није желео спасење ни првом човеку, Адаму, већ га је одвратио од Бога и улио му гордост, говорећи: „Шта ти слушаш Бога? Ти можеш да будеш не само Бог него и већи од Бога ако послушаш мене.”

Пазите докле ђаво иде, браћо и сестре. Све то чини да би нас обмануо, драги моји, да би нам одвратио поглед од Бога и скренуо наш ум. А чиме је Свети Јован припремао народ за долазак Спаситеља? Покајањем. Зато је своју проповед, своју прву беседу, почео речима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.”

Није само Свети Јован почео своју проповед речима: „Покајте се”, него је и његов Учитељ и наш Спаситељ, Господ Исус Христос, своју прву беседу почео истим речима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” Покајање је темељ духовног живота. Оно значи преумљење, промену.

Треба да се мењамо, али набоље, драги моји. Да не останемо у својој затворености, гордости, самоуверености и самоумишљености, него да се отворимо пред Богом. Човек је биће које се, нажалост, на све навикава. Добро је када се навикавамо на добро, али лоше је када се навикавамо на зло.

Човек се навикава и на своје грехе и на своје страсти, премда осећа да се налази у ненормалном и нелагодном животу. Али не види, не примећује. Зар није сваки од нас доживео да осети: „Јој, што ми је данас нешто тешко, а не знам шта ми је”? Сваки од нас осетио је тако нешто. Тешко ти је зато што си се мало удаљио од Бога, од поштовања Бога и поштовања другога.

Уза све то, такав човек нема одлучности да каже: „Ако сам до данас крао, од данас нећу да крадем. Ако сам до данас псовао, нећу више да псујем. Ако сам до данас био горд, молићу се Богу да ми да смирења.”

Све су то људски греси, али шта су људски греси пред Богом? Ништа. Бог може све наше грехе да убели, како каже цар Давид, да буду бељи од снега, али само уз наш пристанак и на нашу молбу. А пристанка и молбе нема без вере и без смирења, драга браћо и сестре.

Треба да започнемо борбу у себи против свега онога што није достојно човека. Бити човек - то је достојанство. Нечовек је лако бити. Бог нас је створио да будемо достојни, јер нас је створио по својој слици и прилици. Зато је човек икона Божија.

Свети Макарије Велики каже: „Не можеш да победиш себе док не уђеш у себе, у своје срце, и почнеш ту да водиш рат између добра и зла.” А у срцу су и добро и зло. Шта ће да победи? Оно што ти и ја негујемо.

Често наводим један пример светих отаца: у сваком човеку бораве дивља и питома животиња. Која ће да победи у њему? Она којој ти и ја служимо, браћо и сестре. Ако служимо доброј и племенитој, она ће победити.

Али шта је проблем? Не признајемо своје грехе, него стално тражимо оправдање. И не само што их не признајемо него стално другога окривљујемо: „Други ми је крив што сам ја данас учинио грех.” Па зашто ти је други крив? Да си био јак, да си био добар човек, поштен, честит и ваљан, да си био јак у вери, нико не би могао да те поколеба.

А човека са слабом вером свако може да преведе, како каже наш народ, жедног преко воде. Покајање несумњиво представља темељ духовног живота, као што рекох. Без покајања не можемо да се приближимо Богу.Али покајање,браћо и сестре, то није тренутно стање. То је процес који траје од рођења нашега па до наше телесне смрти. То је покајање. Како каже Јеванђеље, човек не може да живи ни један сат, ниједан час на свету а да не греши. А како ћемо да видимо, да осетимо да грешимо, ако не признамо тај грех. А - признање - у томе је величина,а не да оправдавамо и да заводимо сами себе и онога другога.

Не гледајмо на грехе другога,гледајмо на добро у човеку. А када нас нађу искушења да ту себе видимо колико смо јаки у свакој добродетељи. Зато нека је срећна слава овога светога храма,нека сте срећни и благословени ви који припадате овоме храму. Долазите у њега, драги моји, молите се,јер Господ нам је сам рекао -Молите се да не паднете у искушење. Човек који се моли неће га лако снаћи искушење. Молитва тражи целога човека, сабраног, а не расејаног. Горд човек је увек расејан.он је расејан највише што га мучи шта други о мени мисли, шта други о мени каже. Немој се тиме оптерећивати, ти чини добро и добро ће победити. Победиће Бог и нааше грехе ако имамо покајања. Зато имајмо на уму ову беседу Светог Јована Крститеља-Покајте се, јер се пиближило Царство Небеско. Е то Царство Небеско је данас овде међу нама. То је Литургија, то је предукус Царства небеског. И ако ми који смо дошли не осећамо као да смо закорачили у Царство небеско, онда ћемо само бити тело у цркви и на Литургији, а ум је ко зна где и шта чини. Али Бог је милостив, Бог је љубав, али зато и ми треба да будемо и љубав и све остало.

Бог вас благоловио."

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије и опхода око храма, освећени су славски дарови и пресечен славски колач.

Трудом данашњих колачара уприличен је славски ручак у сали месне заједнице јовановачке.

Свештеник Александар Цветковић