СЛАВА МАНАСТИРА ПРЕРАДОВАЦ

У среду, 7. октобра 2026. године, када наша Света Црква слави преподобног Симона монаха, свету првомученицу Теклу, краља Владислава и преподобног Давида Српског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Г. Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије шумадијске у манастиру Прерадовац, а поводом манастирске славе.

Након прочитаног Јеванђеља, Митрополит се верном народу обратио следећим речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!

Срећан данашњи празник, Светог Симона монаха, првог краља српскога, срећна слава овом манастиру, Игуманији и сестринству, срећна слава целом српском народу, који данас прославља овог заиста, смиреног и кротког владара, какав је био Свети Симон монах. Био је владар, имао је разлога да буде и горд, да буде и сујетан, да буде много штошта, али он је изабрао кротост. И то смо чули у данашњем његовом тропару. Он је изабрао кротост, он је одабрао Христа. Јер се угледао на Христа, њему је Христос био образац кротости и смирења. Зато нека је браћо и сестре, сртећно и благословено наше сабрање данас у овоме манастиру. Ми смо управо данас благословени Благословом Божијим, јер служимо Божанствену Литургију, благословени смо и Благословом Светог Симона, благословени смо данас овде, понављам, највише зато што служимо Божанствену Литургију. А Она је како нас уче Свети Оци, предукус Царства Небескога.

Другим речима, Литургија је ова управо Царство Небеско, и ми зато треба да се радујемо што смо на Литургији, што смо у Царству Небеском. Сваки од нас треба да прво погледа себе, и да видимо да ли смо достојни за то Царство Небеско.

Дакле, браћо и сестре, Литургија без народа, није Литургија. Она се служи због народа хришћанскога, и Она се служи због Причешћа. Зато Свети Оци и кажу: “Тамо где нема Причешћа, не треба да се служи Литургија”. Неко ће опет говорити, неки духовници, како нисмо достојни да се причешћујемо свакодневно. У некоме имају право. Али браћо и сестре, нико уствари није достојан у потпуности да се причести. Али ми који смо крштени, ми имамо веру, ми верујуемо у Благодат Духа Светога, који нас очишћава да се можемо причестити. Али ни Дух Свети, ни Бог, браћо и сестре, не врши над нама насиље. Па да морамо. Нема императива у Светоме Јеванђељу. Господ нам све каже “Ако хоћеш”.

Дакле, Свети Симон, монах, кога данас прослављамо, његов је живот уствари био Литургијски. Понављам, био је владар, али он није владао народом много кроз законе и прописе, он је владао народом тако што је народу служио. Величина је брате и сестро у послушности. Он је такође и чувао веру и православље, чувао је аманет и завет свога оца Светог Симеона, који је управо и пренео то својим синовима, да чувају ћирилицу. А да ли ми данас чувамо ћирилицу? Па не брате и сестро, ено у целом Крагујевцу, сви натписи исписани на латиници. У срцу Шумадије. Браћо и сестре, док будемо чували писмо, док будемо служили Свету Литургију, дотле ћемо и да постојимо. Многи су непријатељи прошли кроз нашу земљу, са циљем да избришу сваки траг о нама, и да буде избрисано и наше име, и ми избрисани, било је тога и тада, али и данас се историја понавља, и данас многи, многи желе да избришу. Понављам, док се служи Света Литургија, дотле ћемо и ми да постојимо, дотле ће свет да постоји. Уствари, човек без Литургије не постоји као духовно биће, јер његова се духовност односи управо на његов Литургијски живот. Дакле, браћо и сестре, многи су непријатељи и Бога и вере православне прошли кроз нашу земљу, да избришу сваки траг о нама, и да буде избрисано и наше име, да будемо и ми избрисани. Али, ми имамо богато духовно наслеђе, имамо наше цркве, и Бога и Светитеље, имамо Свету Литургију, имамо Светога Саву који нам је дао веру православну, који нас је научио вери православној. Сви су тако мислили, и данас многи мисле да ће уништити српски народ, не може, ми можемо само сами себе да уништимо. Благослов Божји је другачији, браћо и сестре.

Често сам говорио, и поновићу и сада, како један велики византијски цар, када је хтео да објасни у чему се састоји величина једнога народа, он каже: “Величина једног народа не састоји се у његовом пространству, колико тај народ заузима земље, његова величина не састоји се ни у броју људи, величина једнога народа састоји се у томе колико је тај народ успео да кроз историју изроди светитеља”. Погледајте наш календар, и то само један мали број наших светитеља који се налазе у календару. Много је више оних којих нема у календару. Зато је на нама да чувамо то семе Божје, које Господ стално сеје, да га чувамо у себи, да га гајимо, и да не дозволимо да га коров угуши. А ви знате, да ако се коров не плеви, он брже расте од пшенице. Зато треба, браћо и сестре, да га гајимо, да га гајимо и да не дозволимо да нас пороци, да нас гордост, да нас сујета, саможивост, самољубивост не угасе. Зато би, браћо и сестре, Јеванђеље у нашем животу, требало да буде огледало нашег живота. А Јеванђеље управо јесте најбоља наша смотра, ако читамо Јеванђеље са вером, са смиреношћу, са побожношћу, са молитвеношћу, онда ћемо стварно видети себе као у огледалу. Заиста, видећемо. А када видимо себе, треба да признамо себи себе. Али некако тешко признајемо своје грешке, тешко признајемо своје погрешке, него све то товаримо на другога. Јесам погрешио али ми је други крив. Како ти може бити други крив? Ако си постојан у вери, ако си постојан у љубави према Богу и ближњима, како ти може бити други крив.

Дакле, браћо и сестре, ако све будемо мерили Јеванђељем, а не собом, понављам, не собом, онда ће нам све бити боље. Онда на првом месту нећемо осуђивати друге. Али често нас трује та зависност. И зато не можемо да пожелимо другоме да буде срећан, да буде спокојан, да буде успешан. Јеванђеље треба да нам буде центар живота.

А Свети Симон је тако живео, и Бог га је заиста прославио. Не само тиме што га је Црква уврстила у ред светитеља, него што је Бог и његово тело прославио. Ево седам и више векова, његово је тело нетрулежно, Силом Духа Светога његово тело чудотвори. Али чудо се догађа само тамо где има вере. И све нам бива по мери наше вере, и исцељење, и оздрављење и душе и тела, браћо и сестре, бива по мери наше вере. Каква нам је вера, такав нам је живот. Зато треба да чувамо веру, онако како су је чували наши Свети Преци, како ју је чувао Свети Симон. А вере нема без љубави Божје према ближњему и према Богу. Љубав је веза савршенства, тамо где има љубави, тамо нема мржње. Зато треба да волимо Бога и да волимо ближње, без обзира какав је тај други.

Дакле, љубав Светог Симона монаха, то је био његов мач. Све што је у животу радио, Свети Симон је почињао молитвом, молитвом, и молитвом је све завршавао. А молитва је чудо. И зато нам Господ и каже молите се непрестано, кад се молимо ми онда са Богом разговарамо. Молитва је у његовом случају била једно трајно стваралаштво, уметност која је била изнад сваке уметности, наука која је била изнад сваке науке. Свети Симон је био један од најобразованијих људи тога света и све му то није сметало, ни круна му није сметала, ни то његово знање ни образованост, да послужи другоме. Само зато што је био задојен љубављу Божијом, и ту своју љубав је чувао као своју највећу драгоценост. Уз Божију помоћ када се молимо, све можемо и онда када мислимо да не можемо. Све је могуће ономе који има вере.

Свети Симон је заиста живео једним правим хришћанским животом. Никада није сметнуо са ума да је пре свега хришћанин, па тек онда владар и не знам шта све друго. А хришћанин када живи хришћанским животом, он и друге упућује да живе хришћанским животом. Данас као и увек је важно да се чувамо од заборава, да не заборавимо своје свете претке, своје родитеље, дедове, бабе. Да се чувамо од заборава, јер смо некако постали неосетљиви. Неосетљиви на другога, на његов бол, на његову патњу, на његову муку. Постали смо неосетљиви једни за друге, и непажљиви једни према другима. Заборавили смо колика је колика је дубина људског срца, колика је ширина људске душе. Та једностраност нас је сузила и смањила, изоловала и још горе по мало изобличила. И тако постајемо све мање храбри да чинимо добро. И када све ово имамо у виду онда помало постајемо и параноични.

Нека Благослов Божји дође на све вас! Нека Благослов Божји дође на ваше породице! Свети Симон, био је породичан човек. Зато браћо и сестре, нека благослов дође на све вас! Да вам да здравља, да вам да мира прво у својим срцима, а онда мира у својим породицама, а када имамо мира у себи, усвојим породицама имаћемо мира и у селу, и у комшилуку, имаћемо мира и у држави, и у цркви. Зато често говорим, породица је оно од чега зависи и твоја и моја будућност. Како су нас васпитали у породици. Ако нам је породица мала црква, онда све друго, и школа и факултет само врше надоградњу. Темељ је породица.

Да се молимо да деца буду добра, послушна. Нека нам Свети Симон буде пример. Пример молитве, смирења, труда и послушности. Он је живео за Бога и за свој народ. Вера је слобода. Вера нас ослобађа од нас самих. Нека је још једном срећна слава Игуманији и сестринству, нека сте срећни и благословени сви који сте се овде данас сабрали, нека вас Благослов Божији и благослов Светог Симона монаха увек води и увек носи.

Нека сте срећни и Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, пресечен је славски колач и уприличена је трпеза љубави, коју је припремила Игуманија Текла са сестринством.

Свештеник Срђан Ђорђевић