СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГА САВЕ У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ АЕРОДРОМ

У понедељак 26. октобра 2026. године, када прослављамо Свете мученике Карпа и Папила, Свету мученицу Злату Мегленску и Свету Босиљку Пасјанску, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.

Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Бранислав Матић, јереј Александар Ђорђевић и ђакон Дејан Јовановић.

За певницом су појали оци овога храма са верним народом.

По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом верном народу обратио се Митрополит Јован:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, чули смо данашњу поруку и поуку Светог апостола Павла, у којој нам он говори како, када и на који начин се можемо спасити, у које време. И зато апостол Павле данас каже за спасење и каже: „Сад је дан спасења“, јер сутра може да буде касно. Дакле, у нашим рукама — ми не господаримо временом, ми само можемо да господаримо садашњошћу, јер рекох, сутра то већ није наше време, може да сутра не дочекамо, али зато нас апостол Павле опомиње и каже да то имамо стално на уму, да је баш управо сад време нашега спасења.

Браћо и сестре, ми често у нашем животу доживљавамо невоље, доживљавамо патње, спотицања, слабости, болести, увреде, оговарања, па нам често, због свега тога, понекад и опадне вера, падамо у безнађе, изгубимо наду на спасење, па чак понекад и наду на живот и у овоме свету. Што бисмо рекли нашом речју, деморалишемо се. Ми се често, браћо и сестре, разочарамо у много чему, па чак и у онима најближима који су око нас.

Међутим, све то кад нас нађе, једно треба да имамо на уму, а то је да не смемо да изгубимо веру. Не смемо, браћо и сестре, да изгубимо веру, веру у Бога, и не смемо да изгубимо наду у Бога. Јер вера и нада ће нас крепити, а љубав ће нас одржавати у заједници. Јер нема, браћо и сестре, ни те муке, ни невоље, нема ни те болести, нема ни патње, ни безнађа из којег нас Господ не може да спасе и поврати нам управо радост у животу. Јер ми кад се разочарамо у много шта, онда изгубимо и радост, онда не умемо да се радујемо, онда нам је све тужно. Доживимо тако да чак мислимо: настао је Велики петак и ту је завршетак. Није. После Великог петка иде, браћо и сестре, васкрсење. Иде и радост.

И зато, браћо и сестре, сам Господ Христос је рекао, баш, и када нас све ово снађе, шта он каже: „Ево, ја сам с вама у све дане.“ Али не сам у све дане, него: „Ја сам, каже, с вама и на сваком месту до свршетка света и века.“ Дакле, Господ је са нама, само што треба да проверимо себе — јесмо ли ми са Господом?

Ако имамо веру, о којој овде већ говори, браћо и сестре, онда ћемо бити са Господом. Бићемо са њим, али он ће бити и са нама. Ако немамо веру, брзо ће нас све те невоље савладати и онда ћемо постати незадовољни.

Не само што ћемо постати незадовољни, него почећемо да ропћемо. И увек ћемо друге осуђивати да је други крив за оно што ја нисам остварио у своме животу. Међутим, браћо и сестре, хришћани не би смели да осуђују друге.

Хришћани треба да сами себе осуђују. А свети апостол Павле се надовезује на ове Христове речи да је он са нама и поручује нам и каже: „Ево сад је време спасења, ево сад је дан спасења.“

Које је то најбоље време за наше спасење, браћо и сестре? То је оно време, Христово време. То је време откако је Бог из вечности сишао у наше време, обукао се у време и својим животом и временом осветио је време и све што је у њему, а на првом месту осветио је човека.

Значи, време је у Божијим рукама. Време је у промислу Божијем. Јер ми нисмо, како је то говорио често блаженопочивши патријарх Павле, ми нисмо бирали време када ћемо да се родимо, јел тако? Нисмо. Него смо рођени по промислу Божијем и у ово време. Али зато нам је, баш зато што смо рођени у овом времену, дат и задатак да у овом времену, овако како јесте, смућеном, сведочимо Христа. Да у овом времену које у злу лежи, како каже апостол Павле, да верујемо и да чинимо да овај свет, који, као што рекох, у злу лежи, каже апостол Павле, да може поново да постане рај. А овај свет ће постати рај онда када у мени, у теби, брате и сестро, има раја. Ако је нама рај, без обзира шта се догађало око нас, ми ћемо се осећати као у рају, јер смо са Христом. Христос је тај рај наш, али ако немамо Христа у себи, онда немамо ни раја у себи, онда је у човеку пакао.

Ако му је пакао у животу, он ће све паклено да мисли, да размишља и да говори, јер у паклу нема ни наде, нема ни Бога, нема ни вере, нема ни љубави, брате и сестре. Дакле, када ово човек вером све схвати и има став у свом уму, он ће у свим приликама и неприликама — и кад паднемо, и кад се огрешимо, и погрешимо, и огрешимо се — ми ћемо и у таквим приликама рећи: „Не, нећу ја да пропаднем, зато што је сад време мога спасења.“

Дакле, браћо и сестре, како кажу свети оци, то стално говори себи. Реци себи то, ма какво те искушење снашло, ма каква те болест опхрвала, ма какво те искушење и мука спопала, или ма какви те греси захватили, ма каква те страст завитлала, онако како ветар зна да завитлава и да носи, ма какав те демон, каже, напао, то говори у себи, и само веруј, јер је свемогући Спаситељ ту, он је ту, браћо и сестре, поред тебе и мене, под условом да је он прво у нама. Он куца на врата и мога и твога срца, чекајући да их ми добровољно отворимо. Значи, добровољно. Бог неће насилно да отвори наше срце да би се он уселио. Него он, како каже у Јеванђељу, он куца на врата свакога срца, свакога од нас, браћо и сестре. Он куца и тражи да их ми отворимо.

И зато он каже: „Ево, стојим крај врата, на вратима твога срца и куцам, ако чујеш, каже, глас мој и отвориш врата, ућићу к њему и вечераћу с тобом“, и он ће бити с нама. Браћо и сестре, ако смо опхрвани уком и буком овога света и онога што се догађа у овом свету, онда нећемо моћи да чујемо тај умилни глас Христов, који нам стално говори: „Ево, ја сам с вама.“ Зато никада не смемо да сумњамо, браћо и сестре, да је Господ са нама.

А сумња је и телесна и духовна болест. Кроз сумњу човек свашта зна да смисли и да смишља. И све кроз сумњу зна да измишља, па да испред себе створи човека који га никада видео није, али га створи да би га могао осуђивати. Дакле, браћо и сестре, Спаситеља треба да имамо на бурном мору нашега живота. Он је у том нашем чамцу, тела нашега, а ми мислимо често како нас Бог не види. Па често почнемо да ропћемо, па кажемо: „Па видиш ли, Боже, шта ме снашаде?“ Просто долазимо у стање као да Господ спава.

Господ не спава, браћо и сестре. Има тамо лепо у Јеванђељу, у Светом писму је речено: „Ја спавам, а срце је моје будно.“ Будно Христос прати сваки корак наш. Будно Христос прати наше мисли, наше речи и наша дела, браћо и сестре. Стално он дише нама, само ми свом душом треба да вичемо и да говоримо у тим невољама: „Господе, избави нас! Господе, спаси нас!“ Да кажемо: „Господе, избави нас.“ Да кажемо: „Господе, страдамо. Страдам, гинем, падам у неверје, падам у маловерје.“ А у нашим падовима, браћо и сестре, у нашим страдањима, ту је Христос. Он све подноси ради нас и поднео ради нас. Све. Дакле, браћо и сестре, шта год нас сналази у животу, ми само треба да вичемо, на пример: „Господе, помилуј!“

Свети старац Јустин Ћелијски каже да у сваком „Господе, помилуј“ постоји стајање Христово. Јер кад ми и певамо у цркви, кад говоримо „Господе, помилуј“, шта ми у ствари кажемо? У исто време изговарамо и „Господе, спаси“, и „Господе, помози“, и „Господе, сачувај“, и „Господе, избави нас“. Дакле, браћо и сестре, за све, у свим приликама и неприликама рекох, не смемо да изгубимо веру.

Ако су нас страсти и слабости наше, браћо и сестре, сковитлале, што би рекао наш народ, и одвукле на бурну пучину нашег живота, и ми се давимо, а вера наша тада малаксава. И ми, уплашени, почињемо као апостол Петар... Сећате се кад је видео Христа како иде по мору као по сувом, а Петар хоће да испроба своју веру, кад се уверио да је то Христос, а да то није привиђење. Он каже: „Господе, ако си ти, кажи ми да и ја дођем теби по води.“ Он проба своју веру, и ми треба стално да пробамо и да проверавамо своју веру — на ком нивоу, ако могу тако да кажем, стоји наша вера. Шта је рекао Господ Христос Петру? Рекао му је: „Хајде.“ И док је Петар гледао у лице Божије, он је ходао и поводио се као по сувом, али кад је сметнуо поглед са лица Христовога, одмах га је ухватио страх, јер је видео буру на мору и видео како бура иде, и он сад види: готово је. Шта је узвикнуо Петар? „Спаси ме, Господе!“ И Господ, каже, прихвати га за руку и каже му: „Маловери, зашто си посумњао?“

Значи, браћо и сестре, тамо где је вера, тамо нема сумње, јер тамо где је вера, тамо је љубав, тамо је нада, тамо је милосрђе, тамо је све оно што је Божије, браћо и сестре. Дакле, у свим приликама и неприликама да се сетимо и да кажемо: „Господе, спаси ме!“

Искушења су велика и никад не знамо кад искушења могу да нас нападну, али не можемо да се плашимо искушења, јер ако верујемо Богу и нисмо изгубили веру, онда ћемо кроз искушења, браћо и сестре, да ојачавамо.

А Бог и попушта искушења да види колика је вера наша, колико ми верујемо, и да ли верујемо, и како верујемо. Јер оно што често говорим, браћо и сестре, ми вером усељавамо Бога у себе. И опет поновићу: каква нам је вера, такав нам је живот. А вера, она је шира и дубља од свих наука овога света, браћо и сестре. Вера, и кад поклекнеш, она каже: „Устани.“ Није завршено, није све свршено. Бог је ту. Зато, браћо и сестре, имајмо на уму да је сваки тренутак нашег живота време нашег спасења. Јер, као што рекох, сутра може да буде касно.

Ми господаримо данашњим даном, а Господ каже: „Не брините се за сутра.“ Каже: „Доста је сваком дану зла свога.“ Нађимо себе и проверимо себе — јесмо ли у Христу и је ли Христос са нама? Ако је Христос са нама, онда су сва времена и овога и онога света у нама и са нама, браћо и сестре. Господ је време створио да буде благословено. И јесте благословено, све док човек није покварио то време, на првом месту својом невером и својом сумњом.

Нека нам Господ помогне да ојачамо, браћо и сестре, да ојачамо у вери. А кад ојачамо у вери, у свему ћемо бити јаки. Али ако смо у вери, онда ћемо бити и поштени. Ако нисмо у вери, онда нећемо бити поштени. Да се молимо Господу да нас Господ спасе, да спасе народ наш, да спасе род људски. А Христос је и дошао зато да нас спасе. Спасиће нас ако ми желимо спасење.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.

ђакон Дејан Јовановић