ДРУГА СУБОТА ВЕЛИКОГ ПОСТА У БОТУЊУ

ДРУГА СУБОТА ВЕЛИКОГ ПОСТА У БОТУЊУ

У другу суботу Васкршњег поста 19. марта 2022. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Архијерејску Литургију у храму ореподобне мати Параскеве - Св. Петке у Ботуњу.

Владики Јовану су саслуживали Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, презвитери Ненад Милојевић, Милош Павић, Александар Цветковић, протођакон Иван Гашић, чтечеви др Марко Петровић и Влада Марјановић.

Беседећи верном народу Владика Јован је рекао да:

“У човековом срцу је и добро и зло. У срцу човековом је и љубав и мржња. Какво је наше срце, и колико је оно чисто, толико Бог обитава у њему. Најомиљенији дом за Бога јесте управо наше срце. У јеванђељу се каже благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Неко ће казати, како ја да видим Бога и заиста не можемо га видети нашим телесним очима. Сваки човек има телесне и духовне очи. Духовне очи се отварају ако живи Духом Светим. Бог се човеку открива онолико колико је човеку потребно. Сваки човек види Бога онолико колико Бога осећа у себи. Зато свети Оци кажу да се Бога треба стално сећати. Не повремено, него стално. Ми смо људи крхки, падамо грешимо, зато је свемоћ Божија са нама у колико је Бог са нама. И зато треба да се молимо Богу. Богу не требају наше молитве. Молитвама умилостивљујемо Бога, да нам Бог буде милостив. То нам је потребно за наше спасење. На литургији често чујемо Господи помилуј. То значи Господи спаси, помози и сачувај. Зато треба непрестано да се молимо. Данашње Јеванђеље говори о молитви када је исцелио мноштво болесника. За Христом је ишло много болесника не само да се излече, већ да чују реч божију. Јер сам је Господ рекао да не живи човек само о хлебу. Него од сваке речи које излази из уста његових. Када је Господ из данашњег Јеванђеља исцелио губавог човека, он се повукао у самоћу и тамо се молио Оцу небеском. Молио се да нама покаже пример како треба да повучемо у своје срце и да се молимо, већ и да благодаримо. Зато је Христос благодарио Оцу своме небеском за исцељење свих болесника и тиме показао да треба стално да се молимо и благодаримо. Најпре да заблагодаримо што нам је Господ подарио данашњи дан, што смо устали и видели светлост, јер многи други људи данас то нису учинили. Да заблагодаримо што смо здрави и живи. Да стално благодаримо Богу за све дарове јер нам много више Бог даје него што ми осећамо. Христос се моли да би нам показао да свако добро треба узвратимо Богу и да захвалимо. Зато свако добро треба да припишемо Богу. И како пише тамо у литургијској молитви да сваки добри дар силази одозго од Оца светлости. Све врлине и све добро то ке Бог санео са Неба када је Бог дошао код нас, када је сишао са Неба да би нам донео све добро. Ако почнемо да мислимо о другоме човеко лоше то је грех. Посебно ако осуђујемо. Човек оговара другога јер се боји да не буде разоткривена његова унутрашњост. Лакше је завирити у срце другог човека него ли у себе. Онда би смо видели шта је у нашој души. Видели би смо колико смо грешни. Можда други чине мање грехова него што ми чинимо. Уместо да разговарамо једни са другима, ми оговарамо. Оговарање је осуђивање. Господ каже каквим судом судите, тако ће вам се судити. Оговарањем признајемо своју немоћ да не можемо да победимо грех свој. Тада се ослањамо на милост Божију. Грех је тај који нас одваја од Бога и једне од других. Када човек види да је пао, онда моли и вапије за помоћ. Пружи руку да ме избавиш, јер не можемо сами. Ту је Бог свуда присутан који види наше немоћи наше слабости. Бог све може, али и човек може ако хоће да помогне Богу. Апостол Павле каже да је најјачи када је немоћан. То је парадоксално: како немоћан а јак, како болестан а здрав? Када сам немоћан да чиним зло, онда сам јак. Када тражим помоћ Божију и у немоћи се сила Божија испољава. Молитва је како каже данашње Јеванђеље најмоћније средство против наше духовне катастрофе. Молитва је сам духовни живот свакога од нас. Кад се молимо да тражимо оно што је разумно. Ми морамо да се покренемо. Немој да ленствујемо. Ми духовно живимо у оној мери у којој се молимо Богу. Права молитва смирава човека. Такав човек постаје осећајнији, смиренији. Човек који се моли је човек који разговара са Богом. Човек разговара или са нечастивим или са Богом. Све мање разговарамо у породици. После се чудимо зашто смо застранили. Застранили смо је не разговарамо. Тада нема решења за наше проблеме. Код светих Отаца молитва је названа умном. Има тамо неко друго чуло које се буди и молитва решава пред нас све задатке које постављају људи. Молитва је решење свих духовних, унутрашњих и спољашњих проблема. Молитвом треба да сазнамо шта је то Бог. Шта је вера наша. Ми стално говоримо да верујемо, али не знамо да објаснимо шта верујемо и у кога верујемо. Вера је ишчекивање онога који треба да нам дође, а то је Господ наш Исус Христос. Молитва је невидљиво дејство против свих наших непријатеља. Зато треба посебно у овим данима поста да се више молимо. Да више читамо Светог Писма. Да више клечимо у смислу смирења да нам и пост и молитва буду лаки. Није се лако молити, јер нечастиви нас највише напада када се молимо. Када желимо да будемо бољи, одмах неко искушење. Искушење нас опомиње да смо на правом путу. Молитва мења људско срце, она обнавља наше срце. Она га укрепљује. Молитва да је човековом уму извесну способност да човек нађе присан однос са Богом. Да се исповедамо, да се кајемо јер то је наше најнепосредније сједињење са Богом. Ми имамо истинито Тело и Крв Христову која нас очишћава од греха. Ми смо ове. Бог је створио овај свет да живимо хришћански, да будемо поштени. Молитва је изнад свих наших дугих врлина. Дошли смо на литургију, а литургија своди Бога на земљу. Зато треба да учествујемо на литургији. Учествовати значи причестити се. Ко једе моје Тело и пије моју Крв тај има живот вечни. Овде се ми припремао за живот вечни. Наше највеће благо је молитва, јер нам је ни сам ђаво не може одузети, ако је се ми сами не одрекнемо. Молимо се, тражимо помоћ. Бог је милостив. Он нас воли више него што нас воле браћа и сестре, жена или комшија. Бог је рекао ако жена заборави пород свој ја га нећу заборавити. Бог се из љубави родио ради нас и страдао ради нас. Све из љубави, Бог нас воли. Зато ми треба да узвараћамо молитвом, постом и добрим делима и да одговоримо нашом љубављу. Волимо Бога да би се Бог уселио у наша срца. Бог хоће да се сви спасимо, али то што ти и ја не радимо на сопственом спасењу не можемо да кривимо Бога. Само себе. Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, нека благослов који овде примате пренесете на домове ваше, на чељад вашу. Зато и јесте важно да поашљете по једно чељаде да прими благосов и пренесе на домове ваше. Ми благословом живимо, Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних Владика је поделио свој Архијерејски благослов, а трудом и старањем проте Братислава Пауновића пароха Ботуњског и свег црквеног одбора ове парохије, сусрет са верника настављен је у парохијском дому.

протођакон Мирослав Василијевић