АД (грчки: Αδης, јеврејски: шеол)

- према „Речнику православне теологије“ Ј. Брије -

Учење о васкрсењу није било познато јудејској религији, по којој сваки човек после смрти силази у шеол, подземно место пуно таме и сенке, где нема ни сећања ни слављења Бога (Пс. 6,5; 88,4-6; Јн. 3,13-19).

Спаситељев силазак у АД у тренутку смрти и боравак у њему све до Васкрсења јест библијска вера коју потврђује 1. Петр. 3,18-19 и 4,6 (в. и Рим. 10,7; Еф. 4,9). Ово апостолско сведочење вере помињу и постапостолски списи (Свети Игњатије, ''Посланице'': Магнежанима IX, 1, стр. 89; Филаделфијцима X, 1; Тралијанцима IX, 1; Свети Јустин Мученик, ''Дијалог'' 72,4). Свети Јован Дамаскин, који наводи место из Посланице Филипљанима 2,20, каже да је Исус обоженом душом сишао у ад да би показао како његова светлост обухвата и оне који сеђаху у тами и сени смртној, као и да ослободи заробљене. Исус Христос, који драговољно прима смрт на крсту, прихвата људску стварност до краја, у њеним најнегативнијим видовима, и започиње борбу против ђавола онамо где је овај начинио себи обиталиште и распрострео своју власт, то јест у царству смрти. Он тамо силази као Цар и објављује вечну победу над смрћу и сатаном, не само праведнима него свима, верујућима и неверујућима.

Писано је много књига о манастиру Хиландару, али ниједна до сада није третирала овакву тему, тему „Хиландарски монаси у управи Српске цркве", коју је обрадио архимандрит о. Алексеј (Богићевић), који, будући да је и сам у више наврата боравио у Хиландару, и сам снажно осећа ту нит - везу, некада јачу, а некада тању, између монаха Хиландараца и високе јерархије Српске цркве.

Након три „Шематизма“ Шумадијске епархије у којима је обележена педесетогодишњица постојања Епархије (1947-1997) и сагледано стање Цркве у Шумадији крајем XX века (за године 1998. и 1999), крајем марта 2009. године из штампе је изашао „Шематизам“ за период од 2002. до 2008. године у којем је обухваћено време архипастирског деловања у Шумадији Епископа Господина Јована (Младеновића).

Поводом последовања Акатиста
похвала Одигитрији Пресвете Богородице
у суботу Пете седмице Великог поста

(Поводом Четврте недеље Великог поста – посвећена Јовану Лествичнику)

Тропар, глас 1.

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Јоване. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцелење.

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.

Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

ПОУКА У СРЕДУ ПРВЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице". У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста.

Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова". Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице" приносимо „пређеосвећене", тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, епископ Критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време Великог поста далеко најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше". У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења.

Свештеник Андреј Давидов се већ тридесет година бави иконописом. Последњих дванаест година изучава и обнавља изгубљену технику иконописања – енкаустику. Обновио је јединствене рецепте за пречишћавање воска и прављење воштаних боја. Насликао је мноштво икона, како методом енкаустике тако и комбинованом техником темпера-енкаустика. Отац Андреј говори о значењу икона у животу савременог човека и о томе како повезати рад иконописца са службом свештеника.

"Име и дело светог Фотија, цариградског патријарха (858-867; 877-886), заузимају значајно место, не само у историји Цариградске патријаршије. Светог Фотија можемо посматрати са више аспеката: као великог православног богослова, изванредног мисионара равноапостолног, проповедника, догматичара, канонисту као и правог исповедника вере јер је због ревновања трпео прогонства и понижавања сваке врсте, великог зналца, ерудиту и браниоца православља" (проф. др Радомир В. Поповић).

Жељко Ивковић, јереј

Будући да је Црква та светајна која нам дарује Духа Светог, она једина има моћ да преобрази читав свет и људску заједницу, тј. друштво, а Цркву имамо само када имамо заједницу, што и сама реч Црква подразумева.

Рођен је у близини кападокијског градића Назијанза у богатој хришћанској породици. Образовао се у Цезарији (Кесарији) у Кападокији и Палестини, у Александрији и Атини где су му школски другови били потоњи цар Јулијан, против кога ће касније беседити, и Василије Велики, с којим ће се доживотно спријатељити. После студија, с Василијем походи монашке центре на истоку и саставља извод из Оригенових дела.

Часопис „ Растко“, је школски часопис, који је намењен деци, а у коме искључиво пишу деца чланови новинарске секције школе коју води вероучитељ Борис Милосављевић, а која је у школи ради већ више од две и по године.

Јован Мајендорф: Живо Предање, Православно сведочење у саврменом свету - са енглеског превела Катарина Кесић- "Каленић", Крагујевац, 2008.