Дивостин

ДИВОСТИН – Благовести Пресвете Богородице

Дивостин

Адреса: Манастир Дивостин, 34204 Дивостин

телефон (034) 562-131

Манастир Дивостин, посвећен Благовестима, налази се у истоименом месту, шест километара удаљен од Крагујевца. Од свога оснивања био је женски манастир, због чега је и назван Дивостин (дијевин стан). Једно предање казује да манастир потиче из времена Византијског царства, а друго, да је настао у време деспота Стефана Лазаревића, на почетку 15. века.

Манастир Дивостин ужива на далеко поштовање нашег народа. Веровање народа, да је код манастира погребен један српски светитељ и да је извор, познат у народу као Светиња, целитељниј.

У Манастиру је у периоду од 1994 до 2002. године било сиротиште, где су биле смештене девојчице (њих 30) углавном из Републике Српске, чији су родитељи погинули у рату 1991-1995. године.

Историја, архитектура, сликарство

На месту данашњег Благовештенског храма манастира Дивостина у истоименом селу код Крагујевца, подигнутог 1974. године, налазило се у прошлости више манастирских цркава. То потвруђује слојевито народно предање, али и научно потврђени историјски извори.

Питање, да ли се црквени топоним Διβισισχον, из повеље византијског цара Василија II о организацији Охридске архиепископије после слома Самуиловог царства (почетак XI века), односи на Дивостин код Крагујевца, како су мислили неки научници (Стојан Новаковић), још увек није разрешено. На то да су тада овде постојале хришћанска црква и парохија, може упућивати и посвећење ранијих храмова цару Константину и царици Јелени, светитељима најзаслужнијим за ширење хришћанства. Да је ово место због повољног комуникацијског положаја, од давнина било живо, сведоче археолошки остаци неолитског и римског насеља.

Традиција која је још увек жива у народу Шумадије, подизање манастира Дивостина, срушеног од Турака у XVIII веку (вероватно 1739. године у време ратова са Аустријом), повезује с временом деспота Стефана Лазаревића. О животу манастира од XV до XVIII века сачувано је најмање поузданих историјских података, једино се помиње у сведо чанствима на почетку XVIII века. Несумњиво је био у тесној вези са суседним манастиром Драчом, чији ће метох бити касније.

Народно веровање у исцелитељску моћ манастирског изворишта Светиње, посвећеног Пресветој Богородици, и гробног места неког богоугодног човека, вероватно је заживело у време рушења манастира од Турака, када су пострадале монахиње које су живеле у манастиру. Светилиште су посећивали не само болесници из Крагујевачког округа, него и из других крајева. Симболи гроба поштованог светитеља, кивот и надгробна плоча, данас се налазе у манастирском храму. Кости пострадалих монахиња и становништва околних села, уграђене су у темеље данашње цркве.

Подстрек за обнову светиње у Дивостину, разрушене у XVIII веку, дало је монаштво манастира Драче. Градња нове цркве потрајала је до 1873. године. Овај храм имао је мало кубе, торањ и звонару и био је покривен лимом. Мада је грађена каменом и опеком с малтером, већ 1890. године црква је била „трошна и рабаћена“. Оправка из тог времена није много помогла, па је временом црква била у све лошијом стању. Зато што је препукла, била је затворена за вернике. Ова црква, претворена 1958. године у манастир и посвећена светом цару Константину и светој царици Јелени, срушена је 1969. године. Последњу Литургију одслужио је те године први епископ шумадијски Валеријан (1947-1976) у недељу пред Светог Илију, на дан традиционалне манастирске заветине. Већи део новца за подизање нове цркве, по пројекту архитекте Драгомира Тадића (у облику триконхоса са јако издуженим главним бродом), приложио је Вељко Максимовић из Лонодона, по чијој жељи је посвећена Благовестима. Цркву, око чијег грађења су се много потрудиле игуманије манастира Драче, Јелена и Февронија, осветио је 30. маја 1974. године епископ Валеријан.

Данашњу Благовештенску цркву манастира Дивостина, више пута од подизања 1974. године сређивану и украшавану, живописали су 1978. и 1979. године јеромонах Данило Марунић и Момир Кнежевић. Живопис је ктиторски прилог епископа шумадијског др Саве (1977-2001) за покој душе оцу Василију и мајци Милици.

Престоне иконе на иконостасу рад су монахиње Јефимије. Резбарени иконостасни оквир урадио је Милић Урошевић. Изнад улазног портала 2001. године постављена је мозаичка икона Благовести, рад сликара Мише Младеновића. Живопис манастирске капеле Светих цара Константина и царице Јелене у конаку, подигнутом осамдесетих година двадесетог века, насликала је и манастиру поклонила иконописна радионица Матеја Минића из Београда.

Портрет у рељефу краља Милана Обреновића (1854 - 1901), постављен изнад извора воде Светиња, посвећеног Пресветој Богородици који је и данас поштован у народу као целитељниј, рад је познатог српског вајара Симеона Роксандића. Аутори мозаичке иконе су Миљан и Јекатерина Милетић. У манастиру Дивостину одржано је између два светска рата више богомољачких сабора о којима је писао свети владика Николај Жички у књизи Диван.

Литература:

Ст. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века. Глас СКА, LXXVI, Београд 1908, 34-44.
Т. Радивојевић, Лепеница, Српски етнолошки зборник, XV, Београд 1911, 33.
В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 98.
Ђ. Бошковић-Б. Вуловић, Манастир Дивостин, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 140, 191.
П. Ж. Петровић, Црква у Дивостину код Крагујевца, Богословље, Београд 1968, бр. 1-2, 59-65.
П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947-1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 180-182.
Р. Петронијевић, Дивостин, Календар Црква за 1999. годину, Београд, 6.