У среду 8. октобра 2025. године, када Црква молитвно прославља Преподобну Ефросинију и Преподобног Сергија Радоњешког, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога великомученика кнеза Лазара у Белошевцу уз саслужење братсва храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре данашње Јеванђеље нам описује крштење Господа нашег Исуса Христа у реци Јордану, а исто тако нам описује шта се то догодило са Господом Христом после Његовог крштења. Данашње Јеванђеље почиње и каже: “У време оно Исус, пун Духа Светога, врати се из Јордана и би одведен Духом у пустињу да Га ђаво куша”.
Да ли је то могуће да ђаво буде у толикој злоби и да показује своју гордост, да се он дрзне да куша Господа? Али оставимо њега, него да ми мало више размишљамо о томе — зашто се Господ подвргава кушању, искушењу? Па зато да нам каже: кад ни Њега ђаво није поштедео искушења и невоља, неће ни нас да поштеди. Али изнад свега тога, овде видимо смирење Господње — да Он пристаје да Га ђаво куша, Бога. Али треба да размишљамо: да ли и ми људи често не кушамо Бога, својим начином живота? Кушамо Га. Али Бог, у милости Својој, сав је у смирењу, и управо кроз смирење победио је ђавола. Ово када каже да се Христос вратио са Јордана пун Духа Светога, значи да се Христос вратио са Јордана пошто је био крштен. А крштење Христово показује да је у овоме свету и над овим светом прва и најглавнија стварност — Тројичност Бога. Први пут у историји рода људског показала се Света Тројица на реци Јордану.
То је прва стварност Тројичног Бога, а кушање Христово показује да је друга, такође главна стварност у овоме свету — управо ђаво. И човек се налази између Бога и ђавола. Коме ће се човек определити, то зависи од њега. Коме ће човек служити — Богу или Мамону, како каже Јеванђеље — то све зависи од нас. Али када би нас неко питао: “Јер ти служиш ђаволу?” — ми бисмо рекли: “Недај Боже,како да служим ђаволу!” Али човек, када не живи по Јеванђељу, не живи по Христу, него по ономе другоме. Дакле, између те две стварности стоји човек као трећа стварност. И зато иоле духовно пробуђен човек неминовно осећа постојање и једне и друге стварности. Коју ће човек више стварно да осети, опет зависи од њега, од његове слободне воље. Коме ће да се определи? Неко ће казати: “Па и мене Бог куша, шаље ми искушења, невоље, патње.”
А та искушења Божија су другачија. Она имају другу поруку и смисао. Господ кад нас куша, не чини то зато што је горд, него попушта искушења да види колико смо јаки у вери и да види у ствари коме ми служимо. А човек, као што рекох, некоме мора да служи. Бог попушта искушење да бисмо управо кроз њега изашли као победници — као што је Христос победио ђавола када Га је кушао.
Каже му ђаво: “Постио си четрдесет дана, реци да камење буде хлебови.” А шта Господ њему одговара? Не улази у полемику, као што ми често радимо, него одмах каже: “Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих.” И заиста, онда каже ђаво: “Ако си ти Син Божији,” изведе Га на кров и каже: “Скочи доле, јер у Писму стоји: анђели ће те узети да не запнеш ногом о камен.” Пазите какво лукавство — ђаво се позива на Јеванђеље само да би преварио човека. И каже: “Све ћу ти ово дати, само да ми се поклониш.” Обећава оно што није његово. Али он, у ствари, обећава оне који њему служе, а не Богу. А шта му Господ каже? “Иди од мене, сатано! Јер стоји написано: не кушај Господа Бога свога.” То је оно што Свети Оци кажу: ђаво је лукав. Лукавством највише делује на човека. И зато Свети Оци кажу да се ђаво зна претворити и у анђела само да би преварио некога. И кога он вара? Онога који није јак у вери. А онај који је јак у вери, који живи вером, који се крстом крсти, који се причешћује светим тајнама, који се исповеда — томе не сме да приђе. Тако нам то најбоље описује Свети Макарије Велики када је разговарао са ђаволом. Пита га Макарије: “Чега се ти, ђаволе, плашиш од нас хришћана?” — “Плашим се,” каже, “онога што носите око врата.” Незамисливо је да човек не носи крст. “И плашим се онога што ви једете и пијете.” То значи — причешћа. Од тога се ђаво плаши.
И заиста треба да схватимо и да стално имамо на уму да се човек налази између ове две стварности — Бога и онога другога. А када човек истински поверује у Господа Христа, онда он духовно прогледа. А кад духовно прогледа, осетиће насртај ђавола. Али ако не прогледамо духовно, онда смо плен. Бог је човеку дао телесне очи које нам много значе — да видимо лице један другога, да видимо творевину Божију, да се дивимо и уверавамо на сваком кораку да Бог постоји и да је све створио, и да ништа није постало само од себе. А када отворимо духовне очи, онда ћемо видети с које стране долази кушач и где нас напада. А он бира нашу најслабију страну — слабу веру. Где је јака вера, ту је јака и љубав, и јака нада. Где нема јаке вере, нема ни праве љубави ни праве наде. Господ Христос каже да треба да отворимо духовне очи, јер духовним очима видимо више него телесним. Телесним видимо све што је пред нама, а духовним видимо и оно што телесне очи не виде. Иако је човек јаке јеванђелске ревности и вере, он све храбрије савлађује искушења која наваљују на њега. Испуњен Духом Светим, постаје неустрашиви борац. Он иде у духовни рат, јер човек је увек у рату између добра и зла, између Бога и ђавола.
Зато Свети Макарије каже хришћанину: “Уђи у своје срце, не у туђе, и тамо поведи рат.” Јер у срцу се води рат — или је у њему Бог или онај други, или љубав или мржња. Када се човек наоружа Духом Светим, постаје непобедив борац у свим борбама и искушењима. А када види онај нечестиви да се боримо и да нећемо да га прихватимо, да кажемо: “Ђаволе, нећу с тобом, имам Христа, имам Цркву, имам Јеванђеље, имам веру,” — тада он не сме да наступи. Ђаво има моћ, али нема свемоћ. Свемоћ је у Бога. При крштењу Дух Свети је сишао на Исуса, а Он се, као што чусмо у данашњем Јеванђељу, сав предао Духу да Га Дух Свети води и руководи. Де Га је Дух одвео? У пустињу. Шта то значи? У пустињу где никога нема. Ђаво је тамо најбољи — он неће да буде сам, него тражи друштво, сараднике, и највише их тражи у човеку. Јер ђаво је толико зао да не може да схвати да човек може да се спасе. А некада је и сам био анђео — све док је слушао Бога и живео у Богу. Док је гледао у Бога лицем к лицу, није могао да приступи. Али кад му је гордост ушла у срце и кад му је подметнуто: “Шта слушаш Бога? Можеш бити већи од Њега!” — тада је пао. Изгубио је веру у Бога и поверовао лажи, да може бити већи од Творца. И шта је добио? Ништа. Све што је имао — изгубио. Тако и ми: све што имамо, ако немамо Христа, све губимо.
И заиста, каже, ђаво Га води у пустињу да Га куша. Овде нам се открива тајна новог живота — а то је: при крштењу се дешава Богојављење. Када је Христос крштен, јавила се Света Тројица. Када се ми крштавамо, јавља се Света Тројица. Када служимо Божанствену литургију, јавља се Света Тројица. Дакле, дешава се Богојављење — Бог се јавља, а човек се испуњава Тројичним Богом. Испуњава се Божанством и више не живи и не располаже собом. Зато апостол Павле, када је Христа доживео, рекао је: “Више не живим ја, него живи Христос у мени.” Пазите какву радост доноси човеку тај осећај да има Христа у себи! И свако од нас може да каже: ако имам Христа, ако живим Христом, ако живим у љубави, а не у мржњи, ако стварам мир, а не немир, онда је Христос са мном, и такав човек осећа радост. Док онај који нема то — ствара немир, јер је немир у њему.
Не можемо очекивати мир да дође споља. Мир долази изнутра. Ако је човек помирен са собом, са Богом и са ближњима, онда тај мир шири и даје. А ако је у њему немир, он је неспокојан, немиран. Уместо да мири ближње, он их завади — да би се показао као онај који управља.
Ми у крштењу добијамо духовно оружје — Духа Светога. Ако чувамо то оружје, ако чувамо благодат Духа Светога у себи, онда излазимо на бојиште спремни, узвишена чела, јер имамо Бога у себи. Предали смо се Духу Светоме да нас води и руководи. А онај који се не предаје Духу Светоме, њега води дух овога света који неће Бога. Човек са Христом, са Духом Светим, хвата се у коштац са оним који хоће да нас зароби. И заиста, ми тада излазимо на то земаљско бојиште по коме, како каже Свето Писмо, “ђаво као лав ричући ходи и тражи кога да прождере.”
Зато Свети Јован Златоусти каже: “Човече хришћанине, крштени човече, ти ниси добио оружје да ленствујеш и злоупотребљаваш, него да ратујеш.” А рекли смо — човек је у сталном рату. Бог допушта да те искушења посете да би ти спознао колико си постао јачи кад изађеш из њих. Као војник који се из рата врати као победник. Сва искушења која нас налазе треба да побеђујемо Богом — кроз молитву, пост, добра дела, хришћански живот, а на првом месту кроз смирење. Смиреног човека највише напада ђаво, јер је смирење победило ђавола. Ако имамо смирење, прво ћемо победити себе, а човек често жели да победи другога. Али чим желиш да победиш другога, улазиш у рат без Христа — и бићеш побеђен. Бог нам је дао Себе, дао нам је Цркву, да живимо у Цркви и за Цркву, а не да се њоме служимо. Шта ми вреди ако злоупотребљавам Цркву ради личног добра? Човек који гордошћу “победи” другога — у ствари је поражен. Зато што је онај други смирено прихватио његову агресију. А ми имамо Христа, и ко је са Христом — тај је увек победник.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, а на крају Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
ђакон Немања Стојковић
