У петак 31. октобра 2025. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом Луки на Старом градском гробљу у Младеновцу.
Нашем Митрополиту саслуживали су: Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, умировљени парох младеновачки протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, јереј Марко Јефтић, јереј Милутин Гашевић, ђакон Лазар Марјановић и ђакон Младен Марић.
Литургијско сабрање увеличали су предивним појањем Српски православни појци из Београда.
Храм скромних димензија био је премали да прими велики број верника, који су дошли са жељом да са својим Митрополитом учествују у Литургији.
У својој Богонадахнутој беседи Митрополит Јован је рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре! Срећан данашњи празник Светог Апостола Јеванђелисте Луке, коме је овај храм посвећен.
Нека је срећно и благословено наше сабрање у овоме храму. Нека је срећна слава свима онима који данас славе Светог Апостола Луку као своју крсну славу. И нека Господ молитвама Светог Апостола и Јеванђелисте Луке помилује нас, да га замолимо да се он моли за нас. Молитве Светитеља, браћо и сестре, су много значајне пред Богом, јер, како каже тамо, молитва праведника много значи. И заиста и ми, кад прослављамо Светитеље, ми у ствари прослављамо кроз њих самога Бога који је њих прославио. И они су наши, у ствари, посредници пред Богом. Они су наши молитвеници пред Богом. И зато не би смели никако да заборавимо Светитеље и угоднике Божије, јер управо кроз живот Светитеља огледа се и Бог, браћо и сестре. Зато и човек огледа се кроз светост живота. И чусмо данас у овом Јеванђељу, које је написао Јеванђелиста и Апостол Лука, један заиста од врло мудрих људи онога времена, образованих људи, људи, човек који је заиста прихватио Бога.
Али га прихватио вером. Тако што је веровао у Њега и што је схватао да је што већа вера његова ка Богу, то више Бога посреује у себи, да више Бога има у себи, браћо и сестре. Апостоли су посланици Божији. И зато и данашње Јеванђеље каже да је Господ рекао својим ученицима «Ко вас слуша, мене слуша, а ко се вас одриче, мене се одриче». Апостоли, браћо и сестре, нису проповедали неку своју науку. Нису проповедали неку своју мудрост. Него су проповедали мудрост Божију. Проповедали су Јеванђеље Христово, науку Христову. И зато Господ каже «Ко вас слуша, мене слуша, а ко се вас одриче, мене се одриче». Заиста, и ми ако се одричемо Светитеља и угодника Божијих. Ево да, да то применимо на наш народ. Не дај Боже да се ми одрекнемо Светога Саве, нашег просветитеља, нашег учитеља, нашег духовног родитеља, који нас је родио и препородио, али Христом. А и ако би се њега одрекли, заиста, онда ће се заиста и Свети Сава одрећи нас.
Зато, браћо и сестре, треба да пазимо како живимо. Није сваки живот прави живот.
Прави живот се састоји у мудром живљењу. И зато и данашњи Апостол, кога смо мало пре овде чули, Свети апостол Павле каже хришћанима «Мудро се владајте, према онима који су изван вас напољу, користећи време, јер су дани зли». И додаје апостол Павле и каже «Реч ваша да бива свагда у благодати». Да, реч апостола, реч Светитеља је увек у благодати. Зашто? Па зато што, као што мало пре рекох, што су они проповедали Јеванђеље. Јеванђеље је благодат Божија. Јеванђеље је благовест Божија. Нема блаже, да тако кажем, речи, која је могла да умири род људски до управо Господа Христа и његовог доласка у овај свет. Али ово што апостол Павле данас каже «Мудро се владајте према онима који су изван, који су напољу», на кога то мисли апостол Павле кад каже «према онима који су напољу»? Мисли апостол Павле, браћо и сесте, на првом месту на нехришћане. То јест на оне који не живе Христом. Они за које је Јеванђеље страно. И браћо и сестре, и они који не живе јеванђелским животом. Е, то су они напољу. А хришћани мудро живе ако живе управо по Јеванђељу. Којим Јеванђељем? Чијим Јеванђељем? Господа нашега Исуса Христа који је у ствари мудрост Божија.
Зато, браћо и сестре, ако у центар нашег хришћанског живота не ставимо Јеванђеље, изгубили смо компас живота. Изгубили смо смисао живота. Онда смо на погрешном путу. Нисмо на путу јеванђелском, нисмо на оном путу Христовом који је једино он могао да каже: Ја сам Пут, Истина и Живот. Бивало је у историји рода људскога, нажалост и данас, да људи измишљају Јеванђеље. Још што је најгоре, када хришћанин, уместо да се прилагођавају Јеванђељу, они хоће да Јеванђеље прилагоде себи. А то чини онај горди човек, онај сујетни човек, који у ствари неће ни Богу да се прилагоди, него хоће Бога да прилагоди себи. То исто и онај исти човек, такав је човек онај који у ствари и Цркву хоће да покори под себе, и да каже да Црква је грешна. А само он није грешан.
Браћо и сестре, ми људи који смо у Цркви, а сви у Цркви који смо крштени, ми јесмо грешни људи. То је несумњиво, ми јесмо грешни људи. Али ми верујемо у Цркву, једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву, ми верујемо да је Црква духовна болница, а сваки је човек духовно болестан. Чим имаш грех, ти си болестан човече, ја, ти, сваки од нас. И ми смо зато баш у Цркви, д у Цркви нађемо лек за своје оздрављење, а то је лек спасења. И зато чујемо и данас, како се Црква напада, чујемо и данас, како кажу шта то раде они тамо у Цркви. Који су то тамо у Цркви, браћо и сестре? Па јеси ли крштен, па ти си у Цркви, ти си члан Цркве. Можеш и да кажеш за породицу, е, онај члан породице, он је тамо, а није у породици. Па не може. Зато је сваки одговоран за ту заједницу. А заједница је спасоносна, браћо и сестре. Без заједнице нам нема спасења. И ми се само спасавамо у заједници, један кроз другога. Ми се управо спасавамо кроз заједницу Цркве, која је тело Христова. Говориш и тако, мислиш и тако. Ти си у ствари изван Цркве. А да ли те је неко истерао ван Цркве? Није, али си сам себе истерао, управо кад си почео да мудрујеш. Мудрошћу својом, а не мудрошћу Божијом. Зато Апостол Павле каже, мудро живите, браћо и сестре.
Увек нам је потребна била мудрост у животу. Чини ми се да данас итекако нам то потребно. У овом времену у коме живимо, не само ми као српски народ, него у коме живи читаво човечаство. Људи своју мудрост уместо да усмере ка Богу, ка Цркви, ка заједници. Они усмеравају на нешто што је сасим друго. Мудрост би била, на пример, браћо и сестре, да не правимо оружја и оруђа. Јер што ће ти оруђе, што ће ти оруђе, јер и оружје и оруђе за шта служи? Да убијаш другога. А је ли то хришћанство? Па није, браћо и сестре. И уместо да употребимо ту мудрост, Богом дану мудрост, да употребимо на добро, ми често, због те своје мудрости, што би реко наш народ, искачемо из правила. Искачемо из заједнице. Почнемо да се надмудрујемо. А која ти је то мудрост, ако то није мудрост по Богу? Зато ће Апостол Павле казати, то је лудост пред Богом. Људска мудрост је лудост пред Богом, ако није у садејству, да тако кажем, са мудрошћу Божијом. А такав човек, управо који мисли да је мудар, да је паметан, верујте, он се хвали управо оним што нема. Немате мудрости Божије. Јел' да има мудрости Божије, никад не би то не само рекао, шта раде они у Цркви, него не би ни помислио. Прво би пошао од себе, па би казао, чекај, шта сам ја и шта ја доприносим као верник, хришћанин, као свештеник, шта ја доприносим да узраста и да расте та заједница Божија, то је Црква Божија. Ако не доприносим, онда сам ја, један човек који само користим туђе добро. Којих? Нећу да једем хлеб у своме зноју, како каже наш народ, него хоћу да једем хлеб са туђих леђа. А та кора хлеба са туђих лећа је горка, браће и сесетре. Зато наш српски народ говори, најслађа је кора хлеба кад се једе са знојем лица свога. Кад си је поштено зарадио, ка си је ваљано зарадио, кад си уложио труд, а на твој труд Бог даје благодат. И онда благодат на благодат.
И тако се човек усавршава и савршава. Дакле, браће и сесре, хришћани понављам мудро живе, ако живе по Јеванђељу Господа Исуса Христа, који је, као што рекох, мудрост Божија. Први услов да се права мудрост пронађе, јесте, браћо и сесре, да се дух људски ослободи обмане. А често живимо у обманама. Да се одрекне обмане, да се одрекне лажи, да се одрекне греха, то јесте да се одрекне своје гордости, своје сујете, да се одрекне своје задовољности и саможивости. Саможив човек, он никога не осећа. Кад осећа оно што је, који су му најближи њему, ни то није право осећање. А човек без осећања, може ли да се назове човеком? На пример, видимо неког бедника, умире од глади, а ти и ја бацамо хлеб. Шта је то, браће и сесре, него неосетљивост? Шта је то, него саможивост? Ја да напуним свој трбух, а други нека, што би реко, народ липсава, нека цркава. Е, па то није хришћанство. Хришћанство је одвојити, како каже наш народ, од уста својих и дати другоме. И човек је толико велики, онолико колико се даје. Шкрт човек не може да се даје, али шкрт човек и не добија ништа. И то ако нешто добије, то је тако кратког даха. Кратког је то даха, што кажу, ко слама кад се запали и брзо је нестане. Дакле, браћо и сесре, треба да се каже да се наш дух ослободи онога духа, злобе поднебеске, како каже апостол Павле. А божанска мудрост даје се само браћо и сестре, којима, онима који су чистога срца, само људима који су светог живота. А неко ће казати, о, па ја нисам Свет. Нисмо, али смо ми позвани да будемо Свети. Будите свети, јер је Свет Господ ваш Исус Христос, каже апостол Павле. Значи, ми смо позвани. И то позвање треба да чувамо.
Хришћани су изабрани народ. Зато треба да чувају своје изабранство. Свакога је од нас Бог изабрао. Свакога је од нас Бог призвао. Е, да ли смо огувели на то призвање, па живим како ја хоћу? Е, нећу у ред. Нећу у поредак. Нећу тамо где је мир. Хоћу тамо где је немир. А у ствари, ти само имаш оно што је у теби. Ако ти је мир у теби и у мени, свакога је од нас, браћо и сестре, ми ћемо тим миром да зрачимо. Па ми ћемо онда да се постарамо, да и тамо где нема мира, да учинимо, да се мир створи. Јер човек даје оно што има. И оно што поседује. Ако поседује љубав, он ће љубав давати другоме. Ако поседује мржњу, он ће мржњом заквасити и друге. Дакле, не само што ти гинеш духовно, па и телесно на крају крајева, него што повлачиш и друге, који су око тебе и који су са собом, да и они гину. Зато, опет понављам, треба нам, браћо и сесре, та мудрост. А да би мудрост стекли, треба да мудро живимо. Опет понављам, треба да живимо јеванђелски. Треба да живимо црквено. А како се у Цркви живи? Богослужбено, кажу Свети оци. Молитвом, смирењем, постом, трудом. Дакле, браћо и сесре, а мудрост је, у ствари, дар Божији. И сви смо ми задобили мудрост. Односно, сви смо задобили тај дар. Само је питање да ли чувамо тај дар. И где га чувамо? Где га чувамо? А где ћемо чувати дар Божији, ако га не чувамо у своме срцу, у своме уму, у својој души, у своме бићу. А дар Божији се само може чувати у чистом сасуду, браћо и сестре. У прљавом суду не може да се настани Бог. Јесмо грешни. Људи смо. Али смо позвани на покајање. Позвани смо на исправљање. А исправке не можемо се исправити, браћо и сесре, ако себе не преслишавамо. Данашњи човек, чини ми се, више воли и жели да преслишава другога, а себе никако. Не сме да уђе у себе. Плаши се. Подсвест и свест му говори, грешан си, али ја хоћу да кажем да нисам грешан, али је зато онда и други грешан. Све док не уђем у себе и не видимо себе изнутра, и не признамо себе себи, нема нам покајања, нема нам ни спасења, браћо и сестре. А није лако признати себе. Коме није лако? Управо овом гордом човеку, сујетном човеку, који мисли да све зна, или да боље зна од другога.
Дакле, браћо и сестре, понављам, мудрост је дар Божији. То је мудрост одозго, како каже Апостол Павле. Мудрост одозго, она је најпре чиста, та мудрост, а потом је, каже, мирна. Пазите, чиста, па потом је мирна, кротка, покорна. Јесмо ли покорни? То треба свако од нас, што каже наш народ, да стави прст на чело, па да каже, призна се, би је ли покоран или није. Дакле, она је кротка, покорна, пуна милости и добрих, каже, плодова. Е, од доброга бива плод. А ми смо, браћо и сесре, накалемљени на добар корен. То је Христос Господ. Ми смо накалемљени на Цркву Христову. Тиме, кад смо се крстили, кад смо постали чланови Цркве. Значи, ми смо накалемљени на добро, и зато би требало да и добре плодове рађамо. Човек рађа такве плодове, какав је његов живот.
Дакле, браћо и сестре, а таква мудрост је само, понављам, и јеванђелска мудрост, до које се долази вером и чистим, светим животом у вери и по вери. Често говорим, немојмо, драги моји, да нам буде само вера на језику и на уснама. Од те вере немамо користи, а вера нам је потребна, јер вером усељавамо Бога у себе. Ако ти је само вера на језику и уснама, онда ту веру ниси претворио у дела. А вера без дела је мртва, каже Свети Апостол Јаков. И дела су без вере мртва. Значи, иако чиним добро, а не верујем, опет не чиним добро. Дакле, браћо и сестре, поверује ли човек у Христа као Богочовека, он открије у Христу уствари Божију силу и Божију премудрост, опет како каже апостол Павле. Па шта је онда мудрост, браћо и сестре? О којој нам рече данас апостол Павле у овом прочитаном Апостолу? Шта је мудрост? И шта је у ствари почетак мудрости? Почетак мудрости је, браћо и сестре, слушати Реч Божију. И трудити се да се живи по тој речи. За то рече и Јеванђеље, ко вас слуша, мене слуша. У послушности је врлина. У послушности, браћо и сестре, јесте заиста, у послушности је, шта је послушност? Преданост. Да предам себе Богу. А то значи да предам и себе другоме. Сами себе, и једни друге, и сав живот свој, Христу Богу предајемо, тако чујемо на сваком богослужењу, браћо и сестре. То је мудрост. Послушати, а послушан је онај само који је смирен. Онај који не слуша, он нема смиреност. Тај који не слуша, нема ни вере. Има, али то није она вера спасавајућа. Тај који тера да обмањујеш самога себе, и да мислиш о себе високо. Дакле, почетак мудрости је, каже премудри Соломон, страх Божији.
Пазите, почетак мудрости страх је Божији. Да ли овде премудри Соломон мисли да имамо страх од Бога? Не. Па Бог је љубав. Како можемо да имамо страх од Бога? Али да имамо страх да се не огрешимо управо о ту божанску љубав. Ону љубав коју само Бог има. А и човек што више личи на Бога, он све више има и те љубави. Јер Бог, како каже у Јеванђељу, заволео је пре нас, него што смо ми заволели Њега. Али љубави нема без жртве. Не. Родитељ може да и воли своје дете, али ако не улаже жртву за то своје дете, неће да га осети као дар Божији, него ће још казати, то је моје дете. Твоје дете, само онолико колико је твоје дете Божије. Колико са га упутио на пут, Божији. И твоје дете, и ти си толико Божији колико си ти у Богу. И ја и свакви од нас, и колико је Бог у нама, браћо и сестре.
Дакле, браћо и сестре, све што људи у овоме свету сматрају за мудрост, а није од Богочовека и не води Богочовеку, Христу, опет Апостол Павле каже, лудост је то. Лудост. И тај човек, такав човек не живи мудро, а убедио себе како живи мудро. Још истиче, понављам, себе, неку своју мудрост, а у ствари истиче своју, што бих рекао наш народ, глупост. И то или је верујући човек, или је побожан човек, одмах може да осети како тог човека када тако себе уздиже, да ли је то по Богу или по њему. Дакле, браћо и сестре, а поседовати врлине и не надимати се, како каже Апосол Павле, јесте својство управо те узвишене мудрости. Зато нам Господ каже, будите мудри као змије, а безазани као голубови. Да, али, браћо и сестре, ако мудрост развијамо без доброте, то је, браћо и сестре, највећа глупост. Мудрост без доброте човека води на ону другу страну, а доброта без мудрости, и она њега води у глупост. Зато морамо бити будни, како нас учи Црква и Свети оци. Морамо да будемо будни, да бдимо над собом, да не дозволимо да заспимо, да она нечастива сила, ако сам заспао у греху, како опет каже Јеванђеље, а онда нечастива сила дође па те пороби, и онда те чини, каже, сином пакленим, а ми мислимо да смо достигли не знам где и колико, и какву мудрост, браћо и сестре. Јер мудар човек прво све добро размисли, па онда одлучује хоће ли да ради ово или неће да ради. То је оно како каже Јеванђеље, мудар човек када хоће да ради кућу, шта ради? Седне па размисли, хоће ли је доградити, хоће ли је саградити, а не да почне и да остави да зјапи што би рекао наш народ и онда људи кажу – овај је почео а није размислио да не може да сагради. Тако све у животу ми треба да размислимо, али не треба да се уздамо у себе него да се уздамо у Бога. Да се не уздамо у неке своје квалитет. Има човек и много квалитета, свакако, али ако ја не сматрам да је тај квалитет мени дар Божији, него мислим то сам ја зарадио, то је дужан Бог да ми да, онда од тог квалитета нема ништа.
Зато да се замолимо Богу и Светом Апостолу и Јеванђелисти Луки да, браћо и сестре, да завиримо у Лукино Јеванђеље па ћемо онда видети ко смо и шта смо. Ако Јеванђеље није теби и мени огледало, да видимо себе изнутра и споља, онда ово огледало које ми имамо и које корстимо свакога дана и видимо своје лице, па после минут опет пожелимо да га видимо. Но, огледало Христово то је печат, то је нешто што се не може избирисати ни једном гумицом, ни једном оловком, нити једним детерџентом се не може спрати. Али човек спира са себе лик Божији када престане да живи по Богу и престане да живи са Богом.
Зато кажем, хајдемо данас да кажемо да је данас Свети Лука, па ћу данас да узмем да прочитам две главе из Јеванђеља Лукиног, па ћемо онда видети себе да ли смо мудри или нисмо мудри. Онај који се прави мудар, кад тад ће схватити да није мудар. Човек који је мудар он се не хвали. Како је говорио Свети владика Николај: Човече, чиме се хвалиш? Мудрошћу!? Па, то није твоје. Хвалиш се овим? Па, ни то није твоје. Све је то дар Божији. Зато нека нам Господ помогне и нека нам Свети Апостол и Јеванђелиста Лука помогну да заиста схватимо да треба мудро да живимо.
Нека је срећна слава овоме храму и колачарима. Нека је срећна слава онима, као што рекох на почетку, који данас славе Апостола Луку као крсну славу. Нека нам је свима срећно име Божије. Нека је срећан и Богом благословен данашњи дан! Бог вас благословио!”, закључио је наш Митрополит.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије извршен је чин освећења славских дарова. Овогодишњи домаћин био је старешина цркве Светог Луке протојереј Ратко Аврамовић и дом његов. Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави коју су свештеници храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу са љубављу припремили.
јереј Марко Јефтић
