У Недељу 21. по Духовима, 2. новембра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог великомученика Артемија, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Јагодини.
Високопреосвећеном Архијереју Јовану овом приликом саслуживали су у приносу Бескрвне жртве за живот света: високопреподобни архимандрит јошанички Евтимије и протосинђел шуљковачки Пајсије, високопречасни протојереји Александар Гајић - архијерејски намесник белички, Малиша Миленковић, Дејан Ђорђевић и Срђан Кандић.
Ангелске чинове својим служењем су саображавали пречасни протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак.
Олтару су са усрдном благошћу прислуживали чтечеви: вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, те апсолвент теологије Јован Ивановић.
На хорској галерији умилно је појао Хор цркве Светих апостола Петра и Павла, док је за певницом кроз појање молитвено учествовао Мушки појачки састав "Парусија".
Црква се овом приликом испунила верним народом жељним сусрета са својим Архијерејем, који их је у беседи након новозаветних читања усрдно поучио:
“У Име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре!
Нека је срећно и благословено наше данашње сабрање у Светоме храму, где смо дошли да служимо службу Божију, тј. да служимо Свету Литургију. А на Светој Литургији се сабирамо да бисмо осетили присуство Божије, да бисмо осетили Божије откровење које се дешава увек када се народ сабира на једно место у Име Христово. Зато је Литургија уствари и највеће дело и неба и земље. Долазити на Литургију значи уствари служити је. А ми сви сабрани на Литургији, сви заједно служимо Литругију. Наравно да има онај који предстоји Литургији, али сви заједно служимо, јер сви заједно се сабирамо на Литургији како бисмо управо и кроз то наше сабирање показали да нам је преко потрибна заједница Бога и људи; да нам је потребан тај други човек, друга особа поред нас и да тако сведочимо да управо без те заједнице која је Црква Христова, која је Тело Христово, не можемо бити спасени. Ми се само спасавамо кроз заједницу. Не може један човек да каже да се спасава сам по себи. Не! Него само кроз заједницу. Тамо где је епископ, где је свештенство, ђаконство и где је верни народ. То је та заједница и зато баш треба увек да осећамо да смо дужни тој заједници. А док осећамо да смо дужни тој заједници ми значи онда ћемо да се бринемо о тој заједници. Ми ћемо онда да гледамо како да помогнемо тој заједници да се она одржи. Али ако не водимо рачуна о тој заједници него издвајамо себе из заједнице, па ма у ком смислу то било, на погрешном смо путу. Ако се издвојимо па кажемо: „Е ја ћу да се молим како ја хоћу, а не онако како ми Црква каже, како нас учи Црква, како нас уче Свети Оци“. Ако тако се молимо од те молитве немамо много користи. Али кад се молимо у заједници онда ми потврђујемо оне Христове речи које је рекао: „Где су двоје или троје сабрани у Име моје, ту сам и ја међу њима“. Е зато то морамо увек имати на уму – кад служимо Литургрију да је Бог међу нама. Да је Бог са нама. Али то нас у исто време наводи на размишљање – да ли смо ми са Богом? Свако ће да каже: „Ја јесам са Богом“. А да ли живиш по Богу, да ли живиш по Јеванђељу, да ли живиш хришћанским животом, да ли живиш животом заједнице или животом појединца? Ето каквог дара нас је Бог удостојио да ми пропадљива, смртна створења служимо службу Божију. То треба да нас крепи па да кажемо: „Е данас се у мојој цркви служи Литургија; остављам све да бих дошао на Литургију, да бих примио благослов Божији, да бих се сјединио са Богом, да бих се причестио и да тај благослов пренесем на дом свој. Јер џаба нам је не знам какве домове да саградимо и куле и градове ако у њима нема благослова Божијега. Све ће се то једног дана срушити као кула од карата. Зато треба да имамо ту свест да кажемо онако како каже и заповест: „Седам дана да радим, а тај осми да посветим Господу, да посветим себи, тако што ћу да проверим себе – јесам ли у Богу и са Богом и јесам ли у Цркви?“ Ми који смо крштени, ми смо сви чланови Цркве, али је само питање да ли живимо у Цркви? То требе сваки од нас да провери. Оно што је дато крштеном човеку – да служи Литургију – то није дато ни анђелима. А они саслужују са нама на Литургији. Као што саслужују и светитељи са нама. И све то треба стално да нас подсећа да живимо у тој радости. Којој? – У радости од Литургије до Литургије. То је права радост. То је радост коју нам нико не може одузети али можемо ми сами од себе је одузети ако занемаримо Свету Литургију и Свету службу. Зато када се хришћанин - био он епископ, био он свештеник или верник - оглуши о Божији позив и о Божији призив, а рекох сви смо у крштењу призвани и позвани – он уствари, како нас учи Црква, он прља своје назначење које је задобио у Светој тајни Крштења. Јер се у Светој тајни Крштења чистимо, очишћавамо се. И ако смо у тој тајни крштења ми се трудимо да будемо чисти, а ако нисмо онда се прљамо. Зато апостол Павле каже: „Ко је чист нека се чисти, а ко је прљав, неће да се очисти, нека се и прља.“ То је слобода – моја и твоја – да будемо какви хоћемо, да живимо како хоћемо, да верујемо у Бога и да не верујемо у Бога. Све је то наша слобода. Да волимо човека и да га не волимо. Да о човеку кажемо лепу реч или да га оговарамо. Све је то слобода човекова, али слобода тражи одговорност. Не може бити слободе без одговорности. Јер ако кажем: „Ја само слободан да чиним све“ – ти јеси. Али апостол Павле такође каже: „Све ми је слободно али ми није све на корист“, и додаје и каже: „Све ми је слободно али нећу да какво зло овлада мноме.“ Нпр. овлада у нама зло оговорања. Шта? Јеси ти добио нешто тиме? То што оговараш другога – па ти уствари не оговараш тог другога, него себе, само на један другачини начин; зато што бегаш од себе, нећеш да видиш себе, али зато хоћеш да видиш другога. Хоћеш просто да уђеш у његово срце, да знаш где је он кренуо, кад је коракнуо, шта је био радио... Али нећеш да видиш себе, нећеш своје поступке да гледаш, али зато гледаш поступке другога. Која ти је то срећа ако то што видиш и негативно код човека, а не извучеш поуку – никакве користи нема. Зато сви ми који смо рођени и крштени имамо своје назначење које испуњавамо онда када живимо по оној благодати која нам је дата. А ево, ми ту благодат примамо на Светој Литургији, посебно кад се причешћујемо, која нам је дата. Потребно је и ми свештеници да испуњавамо назначење своје службе. Сваки од нас има своју службу. Бог је дао родитељу да има службу родитељску. Деци је дао да имају службу деце и да има тај однос између једних и других. Све је то дато нама, да ми и свештеници испуњавамо своје назначење своје сллужбе – да се молимо. Да се трудимо а не да ленствујемо. А исто тако и народ Божији треба да се моли и труди за то своје назначење. Назначење имају и отац и мајка. И они то своје назначење испуњавају онда када уче своју децу хришћанском и честитом животу. А то може да чини само кад је честит родитељ. Немој да заваравамо – не можемо ми као родитељи: „Могу да живим како хоћу, ал детету не дам да живим како оно хоће“, или: „Живим грешним животом, а терам дете да буде праведно.“ Човече, како то можеш? Али ето, људи могу. Што кажу – пробали па могу. Свако оглужење о наше назначење има своје последице. Тако има последице када родитељи не обављају своје назначење у смислу васпитања и подизања породице. Све има своје назначење, има своју последицу тј. ако добро чинимо, добро ће нам се и вратити. Али исто тако и зло кад чинимо, зло ће нам се вратити кад тад. Још ми људи ако учинимо неко зло па нам се не врати онда ми кажемо: „Ах, није видео Бог; није ми вратио зло“. Е, тамо кад се не надаш – ту ће те то чекати. Ако немарно обављамо своју хришћанску дужност, како онда да очекујемо да нас Бог благослови? И како да очекујемо да нас Бог награди? За шта? За зло? – Па неће нас наградити добрим. Када свештеник нпр. своје грешке оправдава преко народа, нека се запита – да ли је он шта учинио да се та заједница поправи? Исто тако нека се запита и народ – да ли је помогао своме свештенику, јер је и он човек, и он падне у невољу. Да ли је помогао своме свештенику када му је било потребно? Ето тако се односимо у Цркви – једни без других не можемо. А ми ћемо и данас чути како каже човек: „Ја без њега могу“. Е: „Ја без тога другога не могу“. И док све мислимо да можемо без тога, без њега – онда ниси ни са њим, али онда ниси ни са собом, али ниси ни са Богом. Јер често говорим – ми преко другога долазимо до Бога и преко Бога долазимо до другога. Помагање сваком човеку уствари јесте помагање самоме Богу. А тада ћемо имати и благослов Божији и задобићемо сва добра која Бог дарује онима који Њега љубе. Сваки човек треба стално - то говорим, верујте ми, прво себи па и вама – сваки човек треба стално да проверава како стоји у вери? Како стоји у хришћанском животу? Како стоји у свом призиву и позиву? Стално се морамо испитивати, јер ако то не чинимо, залутаћемо. Или ћемо заспати. Односно, онда ћемо се умртвити. Таман нам онда није стало ни до чега. Онда терамо дан за даном. Све што нема Божије енергије у себи, то постаје мртво. Енергија Божија – то је та енергија која нас чува од зла – да не чинимо зло, да не говоримо зло, него да говоримо добро и да чинимо добро. Е ето, данашње Јеванђеље поставља једно дивно питање кроз јединствену али врло поучну Господњу причу о сејачу и семену, коју смо ми, ево, данас овде чули. Нигде тако човек не може да провери себе у каквом се стању он духовном и душевном налази, као што може да провери себе кроз ову јеванђелску причу о сејачу и семену где смо чули да каже да Бог сеје семе - а Бог сеје своју науку, јел тако? Па једно зрно падне овде накрај пута, једно у трње, једно у ово, у оно. И тако уствари то све говори у каквом се стању човек налази ако не води рачуна о себи, ако не бди над собом, ако му је свеједно како живи. Ова јеванђелска прича коју Господ упоређује са овим зрнима где падају у трње, у добру њиву, крај пута и тд. Поставља се питање зашто је Господ користио те обичне и свакодневне приче у Јеванђељу? Зашто? – Користио их је зато што је народ тако лакше схватао. Тако да паметан и мудар човек најузвишеније мисли зна да то преточи у људске речи. И тако ће да спозна и онај који је учен и који није учен. Зато је то Господ чинио да би народ лакше схватио са једне стране, али са друге и како би свакога од нас та прича јеванђелска навела да појмимо, да схватимо да се управо у тим најобичнијим стварима и причама отркрива се тајна и овога и онога света. Открива се тајна моћи Божије. Открива се тајна силе Божије. И зато би требало да се запитамо кроз ову данашњу јеванђелску причу где се то ми налазимо? Да ли се налазимо крај онога пута где пада семе па свако ко прође, птице – поједу га. Или се налазимо у трњу. Каквом трњу? – Па у трњу наше гордости, страсти, сласти, слабости, сујете. Све ово нас ова прича тако позчава да треба да видимо: „Где сам, шта сам?“ Јер морамо једног дана да полажемо рачуне. Морамо једног дана да полажемо испит. Тамо нећемо моћи да се ослонимо на неку нашу вештину или неку своју мудрост или „да доказујем да сам овако, то сам урадио због овога или због онога“. Тамо на Суду Божијем нема оправдања. Тамо се само одговара са „да“ и „не“. Зато Господ и у Јеванђељу каже: „Нека ваша реч буде 'да, да' и 'не, не', а све што је друго од сувишка је.“ А ми се баш користимо тим сувишком, посебно кад треба да оправдавамо себе, да себе прикажемо другачијим него што јесмо. Господ је желео да нам покаже колика је та његова сила, баш у тим најобичнијим примерима. То је Бог хтео да нам каже – када смо прави људи онда смо један део Бога. Бог је постао човек да би човек по благодати, не по суштини, постао Бог. У тим обичним јеванђелским причама налази се та чудотворна сила и моћ Божија. Човек ће то осетити тек онда када своју душу и срце отвори да се у њима усели Бог. И понављам – чудесна је ова данашња јеванђелска прича о сејачу и семену, уствари она нам говори о одговорности човека пред Богом, пред Јеванђељем и једних прем другима. Човек који нема одговорност, може ли се назвати човеком? А сваки од нас има одговорност своју и треба да се труди да управо оправда своју одговорност - не причама, не речима, не у величавању себе, него у истини и правди и љубави Божијој. Човек има одговорност према Богу, према себи, према другима има одговорност. Али и пред целим човечанством. А ми ћемо рећи: „Шта ме брига како живи тај тамо други народ, шта ме брига како живи тај човек, хоћу ја да живим како ја хоћу.“ Добро, и то ће ти Бог благословити, али јеси ли то усмерио ка добру? Јеси ли то усмерио за твоје добро? А ако си то усмерио за твоје добро и ако је то добро по Богу, онда ће то бити добро и по другог човека. Сејач јесте Господ Христос који излази, како је протумачена ова прича, а њу је сам Бог протумачио. Сејач је Онај који излази из наручја Оца, а то је Господ наш Исус Христос и Он сеје то јеванђелско семе, сеје науку Христову. И заиста семе које пада на све стране, али треба да знамо да семе пада и на ону плодну земљу – то не смемо да занемаримо. А плодна земља – која је та? – То је наша душа, то је наше срце, ако смо их обрадили као што сељак кад хоће да сеје семе, шта ради? – Оре њиву, дрља њиву, подрља, ствара услове за то семе – да не би пропало, да не би угинуло. Е тако је и са нашом душом, тако је са нашим срцем. Ако их не обрађујемо, све ће да зарасте – и душа и срце зарашће у коров. А коров много брже расте од сваког семена. Коров брже пуста корене него, не знам, најбоље семе. Е зато то најбоље семе треба да чувамо да га коров не обузме. Бог нам је дао и душу и срце да их обрадимо за семе Божије, а семе Божије – то је уствари дар Божији. То је дар који је нама дат да га ми прерадимо да бисмо га управо принели Богу. Семе односно реч која долази од Господа није обична и свакодневна, већ спасавајућа и оплемењујуша реч. Реч која преображава. Ово је реч која у себи носи и љубав, и веру, и над, и благост, али носи и мач. Како сад? Па зато што Бог јесте љубав, али Бог је и правда. Е та правда, то је мач, тај духовни мач, јер кад не би било правде Божије, била само љубав, онда заиста бисмо могли да живимо како год хоћемо. Бог јесте љубав, али је Он исто и правда и Он ће поделити правду. Како? – Како смо заслужили, како смо живели, или како живимо. Реч Јеванђеља је реч Христова – реч којом се спасавамо и оздрављавамо у сваком погледу. Зато замолимо и данас Бога да нам Бог отвори и срце, и душу да чујемо и да прихватимо реч Божију. Да прихватимо то семе Божије. Да не постанемо неплодна њива. А она постаје неплодна кад се не обрађује. Кад коров у њој расте и тд. И онај хришћанин који слуша реч Божију, тај хришћанин је другачији. Он пази на реч Божију, ал онда пази на своје понашање, али пази и на своју реч. Зато апостол Павле каже: „Онај човек који не обузда свога језика, његова побожност није на свом месту“. А ми тако пустимо тај наш језик, да причамо свашта. Хришћанин који слуша реч Божију, он је богобојажљив и он не суди другима, него суди себи. Нажалост као да се данас такмичимо ко ће први обелоданити нечији грех или нечије дело. И по правилу то чинимо управо због страха. Да се моја дела не покажу. Зато наш народ лепо каже: „Напад је најбоља одбрана“. А ми кад треба да нападамо другога, е ту немамо кочнице. Него пустимо језик па терамо ли га, терамо... Много је лакше говорити о туђем греху него о свом. Много је лакше говорити о туђем злу, а не о своме злу. То чинимо само зато што не преслишавамо себе, али зато преслишавамо другога. Ту смо начуљили уво и купимо те аброве. И онда почнемо да се хранимо абровима. Уместо да се хранимо истином, а истина је једна – Христос. И то је „да“ или „не“. Наша је обавеза да учинимо све не би ли у нама узрасло ово семе Јеванђеља. Ево и на данашњој Литургији Господ сеје своје семе. Чули смо данас ово предивно Јеванђеље. Када се семе јеванђелско прими у нашим срцима, у нашој души, оно почиње да узраста, а онда тако почиње да узраста у нашој породици, и у Цркви, и у држави. Е зато смо дужни да плевимо то Божије семе, да уствари не дођемо до таквог стања да схватимо: „Ма моје је семе вредније од семена Христовога“. Зато се људи дрзну да и Јеванђеља исправљају зато што му није по његовој мери. Човече, дрзнеш се да исправљаш Јеванђеље? – Па ти си у највећај заблуди. А зашто? – Зато што нећеш себе да прилагодиш Јеванђељу него хоћеш да Јеванђеље прилагодиш себе. Нека нам Господ помогне да засејано семе у нама кроз Свето Крштење, кроз Свете тајне, кроз Свете врлине, да то семе - не само клија - него да расте и узраста у нама, и тако ћемо ми узрастати у Богу, и узрастаћемо и у себи, али узрастаћемо и једни према другима.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након причешћа свештенства, монаштва и верног народа и благодарствених молитава, Митрополит Јован је на предлог Црквене општине Светих апостола Петра и Павла доделио архијерејске грамате признања заслужним верницима за обнову звоника цркве: г. Живораду Вукашиновићу из Рибара, г-ђи Данијели Николић, г. Далибору Станковићу и г. Дарку Јаковљевићу из Јагодине, а г. Саша Маринковић добио је орден Светих мученика крагујевачких 1. реда за љубав исказану својој Цркви. Уследило је свечано послужење у сали новог парохијског дома у изградњи. Протојереј Милан Ђорђевић, старешина цркве Светих Апостола, поздравио је све присутне испред Црквене општине и свог храмовног братства, и усрдно се захвалио свима, а нарочито Митрополиту Јовану за архијерејски благослов и узнете молитве пред престолом Творца.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
