Дана 12. новембра лета Господњег 2025. Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Александар Цалић, Владан Степовић, Лазар Јаковљевић и Марко Тиосављевић док су за певницом били отац Драгослав Милован и јереј Страхиња Савковић.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„У име Оца, Сина и Светога Духа!
Данас наша Црква прославља тројицу светитеља који су из рода нашега. То је свети Владика Варнава и двојицу краљева Драгутина, који се замонашио и добио име Теоктис и његовог брата краља Милутина. Сва тројица су поред своје службе живели за Бога, за Цркву, за народ. Свети Владика Варнава био је епископ у најтежим временима током Другог светског рата, који је од однашњег режима, однашње идеологије, заиста постао исповедник Христов.
Није у највећим мукама хтео да се одрекне Христа, него је у највећим својим мукама исповедио Христа. Ако са те стране погледамо, онда можемо да се запитамо где су ти његови мучитељи данас. Нема их нигде, нико их не помиње, осим по злу, који су чинили православним Србима. А где је Владика Варнава данас? У Царству Небеском, са Богом, са светима. Ено, његових моштију и дан данас у Манастиру Беочину, које благодаћу Духа Светога, заиста помажу онима који траже помоћ, онима који са вером приступају његовим светим моштима.
А шта да кажемо за ово двојицу браће, краљева, владара? Шта је њих красило? Красила их је вера у Бога. Красила их је љубав према Богу и према народу. Они су народом владали тиме што су народу служили. Њих није било срамота да се, као владари, сагну пред сваким својим човеком, да га замоли да тај човек живи у вери, да живи по вери, да живи по Јеванђељу, јер они су заиста тако и живели. Они су заиста били чувари, не само државе, него и чувари вере. Не само да су чували веру, него су својим животом веру потврђивали и веру ширили у народу. И сва тројица, били су та врата Христова, о коме данашње Јевађеље говори, које смо чули, које гласи: „Ја сам врата. Ко уђе кроз мене, биће спасен; Улазиће и излазиће и пашу ће наћи.“
И додаје Господ данас такође у Јеванђељу и каже: „Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце своје“ Заиста, душу своју за народ, положили су и ова твојица и заиста, ове речи Господ примењује, првенствено на самоме себи и открива нам да је Он, Христос, заиста наш пут, истина и живот. Открива нам да је Он тај наш двер, да је Он та наша врата, преко којих Бог открива све што је свето, неизрециво лице свету и роду људскоме. Он тај двер, да је Он та врата, отворена, кроз коју човек види на првом месту самога Бога. Врата, кроз која загледава човек све свете тајне и свете врлине, а на првом месту тајну Оца Небескога и онда у светлости те тајне открива и загледава све тајне овога и онога света, тајну у ствари човекову. Човек је велика тајна, браћо и сестре и до човека се само може дођи преко Бога, као што се и до Бога долази преко човека. Поред тајне човекове, загледава и тајну његовог настанка, његовог постојања, тајну његовог почетка и тајну човековог свршетка. Откривајући себе као двер, Христос каже: „Ја сам двер овцама, ја сам врата“.
Сваки пристојан човек улази на врата у кућу, јел тако? Док разбојник, не. Он разбија, он не отвара врата, он ускаче, он прескаче. Онај који је заиста пастир добри, он улази и каже: „Ја сам двер овцама. Ко уђе кроз мене, биће спасен; Улазиће и излазиће и пашу ће наћи.“ Паша, о којој говори данашње Јеванђеље, је сам Господ наш Исус Христос. То је Он који је себе дао за нас. Он се и данас даје за нас, браћо и сестре. Кроз шта? Кроз Цркву своју, као тело своје. Он нам се и данас даје, кроз свето причешће. И то је, у ствари та наша храна у оба света. Као што рекох, то је првенствено храна наше душе. Тело хранимо овоземаљском храном, а душу хранимо том небеском храном. Хранимо је телом и крвљу Христовом. Зато је Господ и казао: „Ко једе моје тело и пије моју крв, тај има живот вечни“. А ко даје живот вечни? Бог, браћо и сестре. И Бог је из љубави према човеку сишао са неба. Из љубави је све претрпео, све што су људи чинили. Он донео љубав, дао људима љубав, а људи му узвратили мржњом. Он им је дао мир и донео мир, а они, будући да је у њима био немир, они су тим немиром узвратили Христу. Дотле дошао човек, да помисли да може да Бога убије, кад га је разапео. А то све говори, браћо и сестре. Ум се помути кад га одвојимо од ума Божијега. И човек се помути, кад се одвоји од Бога. Он је замрачен. Његов ум је замрачен, помрачен. Такав ум ништа не може да донесе ништа целосно, спасоносно, добро.
У Јеванђељу пише о Господу као вратима, као добром пастиру који се жртвује. Зашто се жртвује и како се он жртвује? Баш онако како ми, у једној молитви у олтару, кад припремамо свету проскомидију за причешће, каже: „Као јагње би вођен на заклање.“ Ви ћете често видети на фрескама како се Христос слика као јагње. Јагње је симбол смирења, мира, мирноће. Они га воде на клање, он миро подноси, јер зна да то што Христос подноси, не подноси он због себе и због његових грехова, „Јер он греха не учини, нити се нађе превара у устима његовим“, како каже Пророк Исаија, али он то све чини ради нас и ради нашега спасења. Све то чини из љубави. Јер његова љубав хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Када читамо данима и када празнујемо неке од светих Божијих угодника, који су такође били пастири добри и који су такође ишли и на клање да одрже веру, да посведоче веру, кад год читамо житија светих, посебено светих мученика, ми видимо како су они са песмом ишли на губилиште. Пазите. Они их воде да их убију, а они певају. То је мучитеље још више раздраживало. Нису могли да поднесу њихово смирење. Нису могли да поднесу каква је та вера.
Али зашто он пева? Зато што страда на правди Бога. Зато што правда страда ради истине и што страда знајући да управо страдањем својим задобија живот вечни. Зато су они радосно ишли на губилишта, али ишли су да нама покажу како треба у сваком тренутку, времену нашег живота, нашег знања, да сведочимо Христа, да га исповедамо и устима, и речима, и душом, и телом, и целим својим биђем. Треба да га исповедамо, а не да га се одрекнемо и да га се одричемо када дођу неке невоље.
Ми ово јеванђеље које смо и данас чули, читамо, увек када прослављамо оне људе који су христолики, као што су били ова тројица које данас прослављамо. Који су христолики чиме? Својом вером у Христа, својим животом, својим делима и у Христу се обукли. И ми смо се овде у Христа обукли кад смо се крстили, браћо и сестре. И ми смо позвани да сведочимо Христа, да сведочимо јеванђеље. Бог хрищћане шаље у овај свет који у злу лежи, управо да хрищћани својим животом учине да овај свет поново постане рај, јер кад је Бог створио свет, он је њега створио као рај. И човек је био у рају, живео у рају док је слушао Бога, док је вероваоу Бога, док је гледао Бога лицем к лицу, док је имао смирења, док је Бога схватио као, не само свог створитеља на првом месту, већ и као свога домаћина.
Када се погордио, када му је нечастиви шапнуо: „Ма шта се ти бојиш Бога, шта се ти молиш Богу, кад ти можеш да будеш већи од Бога“. Пазите, послушао човек, као што и ми, некако радије, послушамо оне ружне савете, него оне праве савете, браћо и сестре. Зашто? Зато што нам је лакше да те ружне савете испунимо, него оне праве. Ружни савети не могу да нас доведу у Царство Небеско, а мудри савети које примамо, и ако их испуњавамо, уводе нас у Царство Небеско. И шта је учинио први човек? Имао је све, јер је Бога имао уз себе. Не само што је имао Бога уз себе, него га је гледао, разговарао са Богом, браћо и сестре.
Можда од нас неко помисли, како би било добро да можемо да разговарамо са Богом, као Адам. Па ми можемо да разговарамо. Ми разговарамо са Богом. Када? Када се молимо. Молитва је побожан разговор душе човекове са Богом, како кажу свети оци. Ми са Богом разговарамо, кад смо на светом богослужењу, кад се молимо. Ми са Богом разговарамо, када чинимо добра дела. Ако то не чинимо, онда не разговарамо са Богом. А ко не разговара са Богом, он заборави Бога, браћо и сестре. То јест, ако се не молимо, заборављамо Бога. Зато молитва треба да буде садржај нашег живота хришћанског.
Никад није много добра, никад много молитве, али, браћо и сестре, јесмо грешни, јер нема човека без греха. Треба да се молимо Богу искрено и из све душе, па кажемо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“, али то не кажемо само језиком, него целим својим бићем. Један свети отац каже да када ми споменамо ову молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“, цео ад, цео пакао задрхти, јер се грешник каје, а ђаво неће наше покајање. А нама без покајања, нема живота правога. Ни овде на земљи, а поготово нам нема живота на небу.
Е, такви су били ови светитељи које данас ми прослављамо. И треба да будемо Богу благодарни, што и ми припадамо њиховом роду, да будемо благодарни Богу и да захваљујемо на његовом дару. Да, браћо и сестре, треба да се молимо Богу и да се молимо свим светима, а поготово нашим светитељима. Шта бисмо ми били данас, да нам није било наших светитеља, да нам није било Светог Саве и других светитеља? Не бисмо се сигурно звали овим именима, којим се зовемо. Не бисмо сигурно били у вери, коју су нам предали наши свети преци.
Зато, чувајмо веру, да би она чувала нас. А вера се не чува уком, хауком и буком, што бисмо рекли. Вера се чува смирењем. Вера се чува вером. Како? Па зато што вером усељавамо Бога у себе. Зато што је вера највећа сила, највећа моћ, за коју и сам Господ Христос каже: „Све је могуће ономе ко има вере“. Зато треба веру да проверавамо. Треба веру да научимо Вера је наука која се учи целога живота. Ми хрищћани смо у ствари вечити ученици Божији. Сви ученици уче да би положили испит. Хоћемо ли ми да положимо? Положићемо ако живимо Јеванђељем, ако је Јеванђеље центар нашег живота, ако живимо Црквом и ако живимо са светима Божијим.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Ђакон Стефан Јанковић
