У среду, 19. новембра 2025. године, када Црква молитвено прославља Светог Павла Исповедника и Преподобног Варлаама Хутинског, првог епископа Јерусалимског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски, Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, уз саслужење братства храма.
После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, чули смо данашње Јеванђеље које нам каже да је Господ рекао: „Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред анђелима Божијим, а који се одрекне мене пред људима, тога ћу се ја одрећи пред анђелима Божијим.“ Да, браћо и сестре, овде нас Господ опомиње да треба да признамо Христа као Бога, као Спаситеља, као Онога који спасава род људски. Да признамо Њега пред људима, не зато што то Христу треба, него зато што нама треба, браћо и сестре, да се не стидимо Бога. А да бисмо признали Бога пред људима, треба да верујемо у Бога. А да бисмо веровали у Бога, треба, да знамо шта је вера. Шта је вера? Вера је давање себе за другога. Вера је да верујемо у све оно што нас учи Еванђеље, што нас учи Господ Исус Христос, што нас учи Црква, како нас уче и Свети Оци, и да верујући тиме исповедамо своју веру у Бога. Ако не верујемо у Сина Божијега, онда не верујемо у спасење. Ако не верујемо у Сина Божијега, онда не верујемо ни у Цркву, не верујемо ни у Свете Тајне. У ствари ни у шта не верујемо. Зато Господ каже: „Ко призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред анђелима.“ Има ли веће радости него да нас Господ призна пред анђелима? А анђели су весници Божији. Анђели су они који саслужују на Небу. Анђели су они који саслужују и нама данас на овој Божанственој Литургији. Дакле, анђели су они које је Бог послао и које нам је Бог дао да управо сви ми имамо по једног свога анђела, кога смо задобили на светом крштењу. И ако заиста не слушамо анђела, а он је весник Божији ,анђео не треба да се моли за нас, а анђео је тај који нас води и руководи, као што нас води и руководи Дух Свети. А анђео, ако слушамо анђела, онда ћемо слушати Бога, јер он слуша Бога. Анђео слуша Бога., Када ово каже Господ, да ће признати њега Својим Христом на Небесима, другим речима ово значи да онај који исповеди веру у Сина Божијега, исповеда да је Он истинити Бог. Јер је било многих јереси које су говориле да Христос није Бог, да је Христос нешто друго. И заиста, каква је то радост за човека када исповеди веру у Сина Божијега и добија Христа за сведока. Ког сведока? Да исповедамо Њега? Па може ли неко тог сведока да обори, да га побије? Не може. Али зато каже: „Ко се одрекне Мене, одрећи ћу се и ја њега.“ Дакле, нема веће казне за човека него да Христос каже: „Одричем те се, Јоване, Петре, Милојко, Марко,“ да каже Господ да нас не познаје. Како може да нас не познаје Господ? Може ли родитељ да каже да не познаје своје дете, у кога је уложио и труд, и љубав, и много што шта? Па и ако је то дете, шта ја знам, непослушно или чак и неразумно, за родитеља је то његово дете. И родитељ једино може схватити да је то дете његово ако сматра да је то на првом месту Божије дете. Ако је заиста Божије дете, оно је и дете родитеља. Ако није Божије, онда није ни родитеља. И зато данас се мимоилазе и родитељи и деца, зато што не гледају себе кроз Бога. Дакле, кад каже Господ: „Ко исповеда веру у Мене,“ то Господ хоће да каже: „Ко то чини у Моје саструдништво“, а то је саструдништво, заједничко деловање, сарадња, помагање, или, како бисмо данас модерним језиком рекли, синергија. Кад ми имамо стално на уму Господа Христа, кад имамо то осећање да је Он наш Спаситељ, онда ћемо ићи тамо где је Спаситељ, онда ћемо тражити спасење тамо где је Спаситељ, а где нема Спаситеља, ту нема ни спасења. Дакле, као што је нама најпре потребно Божије саструдништво, јер без Њега ми не можемо ништа чинити добро. Ништа. Ниједно добро ми без Бога не можемо чинити. Јер ако добро чинимо, а није у име Бога, онда од тог добра немамо користи. Ако чинимо добро ради себе, чинимо добро да дамо некоме нешто да би нас други хвалили — како сам добар, како сам милостив, да му дам кошуљу, да му дам кору хлеба — од таквог добра немамо уопште користи. Него, кад добро чинимо у име Бога, онда то добро чинимо и у име човека. Јер често говорим: ми до Бога долазимо кроз човека. И до човека долазимо преко Бога. Дакле, тако смо и ми потребни Богу. Али треба да схватимо да је нама потребан Бог. Без Бога нема живота. Нема живота, верујте, ни у овоме ни у ономе свету. А ко открије Бога, тај открио и тајну и овога и онога света. Јер су и овај и онај свет велика тајна. И у ту тајну не можемо проникнути ако се ослањамо само на своје знање и учење — иако нам треба то, јел’ тако — али нам треба просвећење свише. Треба нам просвећење Духом Светим, да нас Дух Свети научи, да нам Он открије Бога. Јер и каже данас: ако неко каже нешто против Сина Човечијега — опростиће му се. Ако каже нешто против Духа Светога — неће му се опростити ни у овоме ни у ономе свету. Зашто? Зато што у Цркви све бива од Оца, кроз Сина, у Духу Светоме. И заиста, браћо и сестре, треба нам, понављам, вера. Јер вера је веома важна у нашем животу, да признамо Сина Божијега пред људима — како? Речима, кад је то потребно. Али животом и делима на сваком кораку. Зашто се стидити Бога? Зашто? Ако ми исповедимо Бога пред оним који не верује у Бога — зар треба да се стидим тога што он не верује у Бога? А ја треба да се радујем што верујем у Бога. Али кажем и понављам: врло важно је, каже Господ, да Ми и речима исповедимо Њега — не би ли и ти други, када чују наше речи да верујемо, поверовали и они у Бога. Али много је вредније и важније да ми, браћо и сестре, делима докажемо и покажемо да верујемо у Бога. Да се, не дај Боже, Бог застиди нас, зато што се ми стидимо пред другима да исповедимо Бога. Добро се сећамо несрећне идеологије наше, када се људи заиста устручавали да исповеде Бога. Неко је то чинио из страха, јер тада је било: ако верујеш у Бога — не можеш да напредујеш у овом животу, не можеш да добијеш запослење, не можеш ништа. Али, да се бринемо и да се бојимо да се ми не одрекнемо Бога. Можда нећемо никад речима рећи: „Ја не верујем у Бога“, али није само у речима вера, нити се неверовање состоји само у речима, него се вера состоји у делима. Дакле, да не дођемо у то стање, као што рекох, да се Бог застиди нас. Ако смо у Богу и са Богом, онда чинимо добра дела, живимо у Богу. И чега онда да се стидимо? Али ако не живимо у Богу и по Богу, него живимо по своме нахођењу, или још горе — измислим Бога, или још горе — прилагођавам Бога себи, а не да се ја прилагођавам Богу — е, то је онда сатанско. Јер шта ђаво прво чини? Први притисак који врши на човека јесте да му одузме веру. Јер ако му одузме веру, он му је све одузео. Чим му је одузео веру — не верује у Бога — онда наш народ лепо каже: „Ко се Бога не боји и људи не стиди, њему је све слободно.“ Не треба ми да се плашимо Бога као неког осветника. Није Бог осветник — Бог је љубав. И то не може никако човек да захвали Богу — зато што је Бог љубав. Али Бог није само љубав — Бог је у исто време и правда. Јер да је Бог само љубав, а Бог јесте љубав, понављам — а да није правда — онда се ми не бисмо ни трудили да будемо добри, јер љубав све прашта.
Али правда потврђује љубав Божију. То је правда: да онај ко љуби Бога, треба да љуби и човека.
Који воли Бога, треба да воли и човека. Љубав је, како бих рекао, двосмерна. Ако дајемо љубав — вратиће нам се љубав. Али да ли ми то стално тако чинимо? Не, него мислимо да тај други треба према нама да покаже љубав, а ја према њему не морам љубав, него чак показујем мржњу. А то хришћанство није. Тако нам јеванђеље данас каже: „Када вас доведу пред судије и синагоге — не брините шта ћете казати, јер ће вас Дух Свети научити у онај час шта треба рећи.“ То је најважније — да живимо у Духу Светоме. Ако живимо у Духу Светоме, онда живимо у Богу Оцу, онда живимо и у Богу Сину, браћо и сестре. Онда, ако живимо у Духу Светоме, онда ће нас Дух Свети водити и руководити. И ето, видимо, браћо и сестре, да онога ко живи по Духу Светоме — Дух Свети води и руководи. Он га учи — шта треба да ради, како треба да ради. Дух Свети га учи како треба да се понаша. Дух Свети га учи како треба да живи, у свим приликама и неприликама. А нас налазе и прилике и неприлике, што би рекао наш народ. Све нам ово говори шта значи бити испуњен Духом Светим. А човек мора да буде испуњен или Светим Духом или оним нечистим духом. Чим чинимо зло, чим пожелимо или помислимо зло другоме — Дух Свети се удаљио од нас. Нема ту заваравања, браћо и сестре. Чим си помислио другоме зло, онда тебе не руководи Дух Свети, него те руководи онај други. А кад те руководи онај други и кад помислиш зло — ти већ објављујеш рат и са Богом и са другима. А ко ратује са Богом — не може рат добити. И ко ратује са Црквом — не може никада победити Цркву. Не може. Дакле, без Духа Светога човек је најчешће испуњен бригама. „Јој, шта ће бити? Хоћу ли имати ово? Хоћу ли имати оно?“ Човек без Духа Светога испуњен је бригама — куда ће, како ће — а то значи да је смућен човек. А у коме је Дух Свети — тај човек није смућен. Он зна — Дух Свети га води и руководи. Дакле, са Духом Светим човек је без тих брига, јер ће ходити како треба и деловаће по Духу Светоме. То је оно што често говоримо, оно што каже Апостол Павле: „Духа Божијега не гасите у себи.“ Угаси ли човек Духа Божијега у себи — угасио је све оно што је животно, што даје живот, што даје спасење, што је добро — све је у себи угасио. И онда човек само по спољашности изгледа као човек — а изнутра није човек. Човек је онај који је у Богу и са Богом. Дакле, не може човек ни право ходити ни право деловати ако му то Свемоћни и Свевидећи Дух Божији не каже и не покаже. А да би у нама живео Дух Свети, треба нам вера, треба нам нада, треба нам љубав, али треба нам и смирење. Смирење нам треба. Јер тамо где је смирење — тамо гордости нема. А где нема смирења — тамо је све гордост. Човек онда све гледа одозго, што би се рекло. А човек, на пример, кад хоће да гледа Крст Христов и Распеће Христово, најбоље ће погледати Распеће кад клекне, кад се смири, па га погледа и из те, што бисмо рекли, „жабље перспективе“. Е онда видиш како се од ногу Христових иде ка глави Христовој — а ти онда видиш да почињеш да се узвишаваш у духовном смислу.
Дакле зато да се молимо Духу Светоме, да нас Он научи, да нас Он научи, браћо и сестре, како да исповедамо Бога, како да нас научи, браћо и сестре, како да волимо Бога. А кад волимо Бога истинки, онда ћемо волети и другога. Волећемо ближњега. Онда нећемо ни помислити да треба да „померим онога поред себе да бих ја био бољи“. Не — то је ђавоља помисао. Поверовао си да треба другога склонити испред себе — знај да ћеш кад-тад бити удаљен од Бога, од Духа Светога.
Бићеш удаљен и од људи. Зашто? Па зато што што сеје — то и жање. Неко ће казати: „Па ја сам учинио неко зло, није ме нашло никакво зло — значи, прошао сам добро.“ Није Бог, што каже мој отац, „није Бог мачка да одмах скачe за очи“. Него Бог зна када ће нас опоменути. Али треба човек да буде припремљен да осети присуство Божије. Где је Бог? У нашем срцу. Ако га нема у нашем срцу нема га нигде ни на небу ни на земљи. Зато треба да цувамо то своје срце. Јер како каже Христос у Јеванђељу „благо онима који су чистога срца“. Човек види оно што жели у чује оно што жели. Ако жели да види добро у човеку, наћи ће увек добро у човеку. Јер човек није само зло, нити је само добро. И једно и друго је. Зависи шта тражиш. Желиш да чујеш добро ти нећеш слушати оно што није добро. Али човек се храни управо оним што није добро. Њему је вредније ти аброви него оно што говори Јеванђеље, што говори Христос, што говори Црква. Важно је да чује о другоме да би имао материјала да га напада. А чим другога нападаш бићеш нападнут. И то не само од људи већ од нечастивога. Против њега се тешко можеш изборити без вере у Бога. Стално се сећајмо Бога. Ако ништа друго можемо када ходамо да кажемо „Господе помилуј“. То је молитва и то је вереа. Јер када кажемо Господе помилуј као да кажемо: Господе спаси, Господе очисти, Господе помози, Господе избави. Све се састоји у те две речи. Али да би Господ помиловао нас морамо бити милостиви према Богу и према другима.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, а на крају Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
ђакон Немања Стојковић
