А и ономе што га је позвао рече: „Када дајеш ручак или вечеру, не зови пријатеље своје, ни браћу своју, ни рођаке своје, ни богате суседе, да не би онда и они тебе позвали и вратили ти. Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слепе; И блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него ће ти се вратити о васкрсењу праведних. А када то чу неки од оних што сеђаху с њима за трпезом, рече му: „Блажен је онај који буде јео обед у Царству Божијем!“
(Лк 14, 12-15)
У понедељак двадесет и шести по Духовима, када наша света Црква прославља светог мученика Платона, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродрому.
Његовом Високопреосвештенству саслуживало је свештенство храма: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су богослови епархије шумадије: Сава Конатар, Милош Вељковић, Павле Ранђеловић и Владан Степовић.
За певницом су били оци храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу, Високопреосвећени Митрополит обратио се верном народу бираним речима:
„Прави пост је онај пост који је спојен са молитвом. Пост без молитве није прави пост, молитва без поста није права молитва, браћо и сестре. И кад спојимо пост и молитву, и живимо постом и молитвом, другим речима пост је удржање, кад се удржавамо од свега онога што нас одвраћа од Бога, од Цркве, од вере наше. И кад спојимо, понављам, пост и молитву, ми смо, браћо и сестре, удружили све небеске силе да буду са нама, а кад су небеске силе са нама, они нечастиве силе немају шта да траже од нас, јер сам је Господ рекао колики је значај пост и молитве, кад је рекао постом и молитвом изгоне се и демони. Погледајте, драги моји, која је моћ и сила у посту и молитви. И зато пост и молитва, браћо и сестре, треба да побуде у нама врлине, хришћанске врлине, Јеванђелске врлине, а једна од највећих врлина човекових је Богољубље и Човекољубље. А прави Човекољубац је онај човек, браћо и сестре, који подједнако воли сваког човека, без обзира ко је тај човек, без обзира какав је тај човек, да ли је праведан, да ли је грешан, да ли је добар, да ли је лош. Прави човек, који има у себе Човекољубље, он љубављу гледа другог човека. Он љубављу, браћо и сестре, воли сваког човека, јер Бог нас воли љубављу својом, зато што је Он љубав, Бог је љубав. И како каже у Јеванђељу, да Бог заволе нас пре него што ми заволесмо Нега. А да би човек волео свакога човека, да би волео свако људско биће, он прво треба да заволи Бога који је понављам Бог љубави. Права љубав према човеку, ако није од оне божанске љубави, то није права љубав. Љубав која је божанска, она, браћо и сестре, покрива мношто грехова, како нас учи Христос и како нас учи Јеванђеље. А најстрашније стање које један човек, један верник, један православац, браћо и сестре, може да дође, то је управо да заклони Христову љубав другом човеку. Да, браћо и сестре, ничије зло не сме да буде јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Јер у човекољубљу се лечи зло у нама, браћо и сестре, лечи се наше зло да другоме мислимо зло, да другоме желимо зло, јер нема тог греха који је већи од љубави Божије. И зато човек није само добро и није само зло, човек је и једно и друго, али зависи шта ми видимо у другом човеку, боље речено шта ми желимо да видимо у другом човеку. Ако желимо да видимо добро у другом човеку, наћи ћемо добра и у највећем грешнику, браћо и сестре. Али ако желимо да видимо зло, онда ћемо у највећем светитељу наћи ћемо зло. Браћо и сестре, и зато је врло важно, управо тако посматрање свакога човека, да га гледамо као икону Божију, јер смо ми сви иконе Божије, слика Божија. Браћо и сестре, и зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, то јесте да свакога човека прилагодимо себи. Ми треба да се прво прилагодимо Богу, а кад се прилагодимо Богу, онда ћемо се прилагодити, верујте, и сваком другом човеку. Браћо и сестре, не смемо свој образац понашања да намећемо другоме, него Христову љубав као неисцрпни извор, где има места за свакога човека. Онај који поседује љубав, у њему има сваки човек места, онај који нема љубави, у њему нема места ни за кога, а тим пре нема места ни за Бога, браћо и сестре. Браћо и сестре, свака реч светог Јеванђеља је тај небески зрак, како бих рекао, који обасјава наш живот. А Господ, говорећи о љубави, каже: „Волите и непријатеље Ваше“. Е ту падамо најчешће, некако не можемо да волимо онога који нас не воли, поготово не можемо да волимо онога који нас, например, гађа камењем да тако каже. Али у томе и јесте величина љубави Христове, да превазиђеш себе и да само не волиш онога који тебе воли, него да волиш и онога који тебе не воли. И тиме ћеш показати и ти и ја, браћо и сестре, да смо Христољубци, да смо човекољубци, да волимо Бога и да волимо човека, без обзира, као што рекох, какав је тај човек. Љубав према непријатељима је, браћу и сестре, како кажу свети оци, кључ за схватање тајне и овога и онога света. А овај и онај свет је велика тајна. А тајна се не открива успут, тајна се открива вером, тајна се открива љубављу, тајна се открива врлинама, тајна се открива црквом, тајна се открива, браћу и сестре, светим тајнама. Дакле, то је светлост која обасјава саме дубине Јеванђеља. Љубав према непријатељима представља врата светиње над светињама Хришћанске цркве, рече један свети човек.
Зато, браћо и сестре, Господ је рекао да на двема заповестима, на љубави према Богу и на љубави према човеку, почива читав закон Божији. То су оне две заповести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и додаје и другога као себе самога“. Ове две заповести не могу се одвојити, браћо и сестре, јер је сам Господ казао који је значај ове две заповести, љубави према Богу и према човеку, кад каже да о њима виси закон Божији.
Онај који поседује ове две заповести, браћо и сестре, нема закона који може осудити таквог човека, јер он воли Бога, а кад воли Бога, он живи по Богу, он мисли о Богу, он говори о Богу. А кад воли човека, он воли свакога човека, зато што је човек, као што рекох, икона Божија. Зато, браћо и сестре, да нам овај пост буде благословен, да нам овај пост, браћо и сестре, побуди у нама, да управо имамо то човекољубље међу нама. То нам је неопходно, потребно свагда и свугде, поготово у времену коме не само живи наш род, српски, него цело човечанство, браћо и сестре, где је немир у свакоме. Зашто је немир? Зато што човек не тражи мир Божијим, него хоће свој мир да намеће други. Ако имамо мира Божијег у себи, ми ћемо зрачити миром Божијим и на оне око нас. Ако зрачимо миром Божијим на друге, тај други неће ићи у рат са нама, и он задобија мир. Зато, браћу и сестре, нека нам овај пост буде благословен. Ако тако постимо, ако се уздржавамо, oндa ћемо заиста осетити радост празника. Највећа радост, јер као што је Господ дошао на овај свет, браћо и сестре, што нас је спасио, што је себе дао за нас, Бог је дао за нас, дајмо и ми нешто, бар мало себе за Бога и за другог.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку светог сабрања, верни народ се причестио из руку Високопреосвећеног Митрополита који је и овог пута поделио иконице као подсетник на данашњу молитву и литургију.
ђакон Александар Ђорђевић
