Дана 3. децембра лета Господњег 2025. Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Александар Цалић, Огњен Влашковић и Владан Степовић, док је за певницом био отац Драгослав Милован.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„У име Оца, Сина и Светога Духа!
Јеванђеље, које смо данас чули, говори нам како је Господ наш, Исус Христос, за себе рекао: Ја сам врата, ако ко уђе кроз мене, спашће се, ућиће и пашу ће наћи”. И даље наставља Христос и каже: ,,Ја сам пастир добри, а пастир душу своју полаже за овце”. Ми, људи, крштени смо словесне овце Христове, за разлику од несловесних оваца.
И заиста, за нас је Господ Христос положио душу своју. Зашто? Зато што је Он љубав, зато што Бог жели и хоће да се сви спасемо. Али нам спасења нема без истине. Које истине? Божије истине. Спасења нам нема без Цркве, као тела Христовога. И заиста, нема нам спасења ако не уђемо кроз врата, а та врата је Господ наш Исус Христос. Ван Христа нема спасења. И ван врата, рајских, односно Христових врата, нема нам спасења. Све нам ово говори да је Богочовек Христос за људско биће врата у бесмртност. Не у пролазност, него у бесмртност. Храна бесмртности је свето причешће.
Зато је Господ и рекао: ,,Ко једе моје тело и пије моју крв, тај има живота у себи”. Ког живота? Вечног живота. А тамо где је вечни живот, у оном човеку који живи вечним животом, тај вечни живот потискује овај пролазни живот. Не да га уништи, него да ставља до знања да нам овај живот без вечног живота не значи много, али овај живот нам значи, овде на земљи, јер ми овде на земљи или задобијамо рај или губимо рај, задобијамо спасење или губимо спасење. Дакле, не треба да се опустимо, па да кажемо: ,,Ма ја ћу спасење потражити негде тамо на другом месту.” Не, тражи га сада. А да би га нашао, треба да живиш тим вечним спасењем. И зато Господ Исус Христос каже да је он храна бесмртности.
Када каже Господ да је он храна бесмртности, он не занемарује ову нашу телесну храну коју ми употребљавамо, јер нам треба да одржимо тело, а оно се одржава храном, је л тако? Али, треба да знамо да тело хранимо овоземаљском храном, хлебом, а душу хранимо Христом. Душу хранимо вечношћу. Понављам, душу хранимо причешћем и зато је он та храна бесмртности, јер ван Бога, човек нема врата других које могу да га воде у рај. Нема других врата која нас могу одвести у спасење и само њиме, Господом Христом, као вратима бесмртности се спасавамо. И све оно што се не дотакне Христа, не може бити спасено. Све оно што Христос дотакне, то је спасење.
Кад год читамо Јеванђеље, видимо како је Христос дотакао мртвог човека и он је Васкрсао. Христос се дотакао болесних људи, па оздравили или се болесни људи дотакли Христа, па оздравили. Сетимо се само оне крвоточиве жене која је била изолована од народа. Јер је због болести коју је она боловала, у то време је сматрана грешницом. И она се стидела, склањала, јер где год се појавила у народу они би јој рекли да је грешница. ,,Ти си прљава, боље речено. Не можеш да будеш у нашем друштву.” Зато и она, са страхом, прилази Христу, али од позади, бојећи се, још увек није спознала у потпуности Христа, али вера јој говори, да је он тај који може да је оздрави и да је очисти. И зато је она рекла: ,,Само ако се дотакнем ресе хаљина његових, оздравићу”. И дотакла се. И што је најважније, шта јој Господ рекао? ,,Вера твоја спасла те је, иди у миру.”
Браћо и сестре, наш је живот овде промашен, ако немамо веру у Бога. Наш је живот промашен и у оном другом свету, јер ми хришћани верујемо у загробни живот, је л тако? Верујемо ми, крштени хришћани. Ми знамо да ми живимо у овом свету, али нисмо од овога света, него да нас је Господ наменио за други, вечни, непролазни свет.
И зато треба да знамо да је Христос наша врата. Ако ми врата нашег срца не отворимо, да се у њега усели Бог, ми смо за Христа непознати. Онда ћемо заиста, кад одемо пред лице Његово, чути оне најстрашније речи. ,,Не познајем те”. Нема веће осуде за човека, него да му Христос каже да га не познаје.
Како да не познаје, родитељ, своје дете? Без обзира какво је то дете. Нек' је најгоре, нек' је најгрешније, али то је крв од његове крви, тело од његовог тела.
Како да не познаје Христос нас, који је за нас крв пролио, браћо и сестре, све ради нас и ради нашега спасења. Дакле, треба да се трудимо, да нам имена, како каже у Јеванђељу, да нам имена буду записана у књигу живота. Наша су имена записана када смо крштени, када смо постали чланови Цркве, када смо потврђивали то чланство вером кроз свете тајне и свете врлине. Ако не живимо Црквом и хришћанским животом, наш је живот овде промашен, и за овде, и за тамо, и заиста ћемо чути ту осуду.
У другом делу данашњег Јеванђеља, Христос каже за себе: ,,Ја сам пастир добри”. Да, пастир. Шта ради пастир? Па чува своје стадо. Он бди над својим стадом. Он не спава, јер зна ако заспи, непријатељ ће доћи, па ће му узети неког од стада Његовог. Али, он је на тим вратима стражар. И зато и ми треба да Христа ставимо као стражара на вратима нашег срца, да буде стражар нашем уму, нашим мислима, нашим жељама, нашим начином живота, браћо и сестре. Овим речима нам Исус Христос открива да је Он заиста пут истина и живот. Постоје два пута, браћо и сестре. Пут који води у вечност и пут који води у пропаст. Бог је нама дао разум да ми се одлучимо којим путем да пођемо. Ако пођемо Христовим путем, па и ако клецамо, и ако падамо, и ако грешимо, онда смо стално свесни да треба да се поправљамо. Човек треба да буде свестан свога пада и својих грехова, браћо и сестре. Човека нема без греха. Једини је Бог без греха. Па и светитељи су имали греха, али су се они животом јеванђелским и црквеним, чистили и освећивали себе. И Бог их је осветио и Бог их је просветио, браћо и сестре.
Треба да имамо на уму те речи Христове, да је он пут, истина и живот. У овим речима Господ нам открива, себе као почетак и као крај. Односно, како се то каже, да је Христос алфа и омега. Да је он, браћо и сестре, почетак и завршетак вечног Слова. Слово Божије, кроз кога је све постало, што је постало, како нас учи и јеванђеље. Такође нам, данашње јеванђеље открива, да је он тај прави пастир који се брине за своје стадо. Прави родитељ. Он се брине за своју децу и учи их. А да би родитељи могли да науче своју децу животом, правим животом, хрићанским животом, треба родитељи да живе хришћанским животом, јер речи су добре, али су примери много јачи од хиљаду речи. Христос чува своје стадо, Христос храни своје стадо, Христос спасава и зато је Он и дошао у овај свет да спасе свог човека. И све што је Господ учинио за нас, учинио је за наше спасење, жртвујући себе за нас. Да ли размишљамо да се Бог жртвује за нас? Ако имамо то осећање, живимо тим осећањом да се Бог жртвује за тебе, за мене, онда треба да поставимо питање: „Јесам ли ја спреман да се жртвујем за Бога? Јесам ли ја спреман да се жртвујем за другога?“ Христос се жртвовао и за праведнике и за грешнике..
Или идемо по нашој људској логици: „Ја ћу да се жртвујем за онога који ме воли, а онај који ме не воли, нећу да га видим.“ А кога сматрамо да нас воли? Онај који нам угађа нашим осећањима, нашим жељама - тај ми је пријатељ? Али није ми пријатељ онај који ми укаже: „Јоване, погрешио си овде“. И уместо да то схватим као поуку и да се замислим са собом и над том грешком коју сам учинио, не, ја одмах устајем против тог човека и кажем: „С којим правом си могао да ми кажеш, да укажеш на моју грешку?“ То каже онај који сматра себе безгрешним. Истина. Сад кад би нас неко питао, свакога од нас овде присутних, јесмо ли безгрешни, ми бисмо казали да нисмо, је ли? То је она борба у човеку. Односно, борба између гордости и смирености. Ту се води стално борба, јер ако немамо смирења, ако се не смиравамо пред Богом, нећемо се никад смирити ни пред човеком. Смирење је, као што често говорим, тај основни темељ на коме се зидају све хришћанске и јеванђељске врлине. Јован Златоуски казао: „Кад је Бог хтео да направи велику кућу спасења, Он је у темељ уградио смирење“. Смирење је противно гордости. То је најјачи грех. Зашто? Зато што од гордости произилазе све други греси. Горд човек, он неће ни Бога да прихвати, а тим неће ни да прихвати човека. Јер мисли: „Ја сам све и всја.“ Шта си, човече, све и всја, када си, како каже свети старац Јустин Ћелијски, слабији од комарца, или када је комарац јачи од тебе? И када нас уједе тај комарац, ми се стресемо, је тако? А шта је комарац у односу на човека? Али, браћо и сестре, та жаока, она је опасна. Она је опасна.
Данашње јеванђеље нам говори о Христу као вратима и пастиру, али нам данашње јеванђеље говори о љубави Божијој према човеку, према нама, и то оној жртвеној љубави, која је плод божанске љубави. Љубави нема без жртве. Хоћемо да нас воли Бог? Онда ми треба да заволимо њега. А да заволимо Бога, треба да се исправљамо, поправљамо, да побеђујемо себе. Хоћемо ли да нас воли други човек, друга особа? Треба да се жртвујемо за те особе. Јер љубави нема без жртве. А жртва... Ми се данас, чини ми се, плашимо жртве. Нећу да се жртвујем ни за шта. Нећу да се жртвујем ни због чега. Па како ћеш онда да задобијеш љубав? Како? Како да докажемо том другом човеку да га волимо, ако се не жртвујемо за њега? Зар ми немамо у нашем народу ону лепу изреку када каже: „Е, тог човека волим да би му и живот дао“. Је л тако кажемо, да? Е, видите, тако је Бог заволео човека, да је живот свој дао за нас. И треба то да имамо стално на уму, драги моји, да је нас, нас Бог заволео пре него што смо ми заволели њега, како каже јеванђеље.
Дакле, Христос није најамник, онај који користи другога, него је, пастир који се жртвује за ближње своје. Мера његове жртве је, у ствари, мера љубави. И мера између тебе и мене, треба да буде љубав, она божанска, јеванђелска, а не она продана љубав, само људска која је од данас до сутра. Ми данас волимо човека и задивљени смо њим, а сутра ћемо да га мрзимо. Не само што га нећемо волити, него ћемо га мрзити. Ето, видите како је та људска љубав, превртљива. Она је непостојања. Само је љубав Божија, драги моји, постојана. Она подједнако воли свакога. Његова божанска љубав је безмерна. Нема мере божанске љубави. Људска љубав је мерљива. Данас дајемо оволико, сутра не дајем ништа. Зато је и жртва његова безмерна. Жртва за живот света до последњег остатка свога бића. Тако се Бог нама, људима, открива као љубав. Није се открио само као онај који љуби, него као истинска и права љубав. А истинска и права љубав је Божија. Ко је задобио љубав, каже Апостол Павле, задобио је Бога. Ко је отуђен од љубави, та је отуђен од Бога. Зато су три најважније хришћанске врлине, вера, нада и љубав. Зашто вера? Па зато што вером усељавамо Бога у себе.
Зато Апостол Павле каже: „Вером ходимо, а не знањем“. Данашњи човек, ослања се итекако много на своје знање. То не значи да ми не треба да стичемо знање. Напротив, треба. Треба нам знање, али знање које нас приводи ка љубави, које нас приводи ка Богу, знање које нас приводи да спознамо човека. Спознати човека не можемо без Бога, јер до Бога долазимо преко човека, и до човека долазимо преко Бога, браће и сестре.
Зато нам је потребна вера. Треба нам нада, јер треба да се надамо. И онда, и када паднемо, и кад смо, у не знам каквом стању, да не изгубимо наду, да је Господ тај, који ће увек прићи, да нас подигне, ако желимо. Он ће нас подићи, ако се жртвојемо за Бога, и ако се жртвојемо за другог. Дакле, да се помолимо Богу, и да се молимо Богу, да заиста Христос постане врата наша, кроз коју се ми спасавамо. Да нам Он буде пастир и прави учитељ. Да се учимо, Христом. Да Христос постане наша душа. Да Христос постане наш ум и његов ум да постане наш ум. Ако наш ум постане Христов ум, све ће нам другачије бити, јер ћемо другачије гледати другога човека. Онда неће бити у нама мржње, злобе и пакости. Онда у нама неће бити жеља да мрзимо, него жеља да волимо. Кад имамо хришћанске врлине, нећемо се спремати за рат против другога, него рат против себе. То је оно што Свети Макарије каже: „Уђи у своје срце, па ту поведи рат“. Јер у срцу човека се све одвија, мир и рат, љубав и мржња. Све се одвија у срцу. Ако ту не поведемо рат са собом, онда ћемо водити ратове једни између других, па ћемо почети да мрзимо, а не да волимо другога.
Понављам, Бог је љубав. Ми се налазимо у једном предивном периоду овог Божићног поста, где нас Црква уводи постом да дубље мало уђемо у суштину и смисао рођења Христовога. Да се он родио, не због њега, него због нас, браће и сестре. Зато нам треба пост којим чистимо и душу и тело. А пост, ако бисмо га превели, шта значи? Пост значи уздржање. Али не само уздржање од извесне хране, него првенствено уздржање од злобе, од пакости. Треба нам труд. Не смемо да се олењимо за спасење. У посту треба да појачамо молитве, јер пост без молитве нема сврху спасења.
Дејство поста и молитве нам је најбоље објаснио Христос у Јеванђељу кад је рекао да се постом и молитвом и демони прогоне, изгоне. Погледајте каква је моћ поста и молитве. Нека нам Господ помогне да се опостимо, да тако кажем, у смислу да постимо од злих дела, од злих речи, а да прихватимо добра дела и добре речи и добре поуке.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
ђакон Стефан Јанковић
