У четвртак 11. децембра 2025. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење свештенства и монаштва Епархије шумадијске.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши:
„Господ наш Исус Христос кроз данашње Jeванђеље хоће да нам каже да треба да имамо једну бесмртну врлину. А та бесмртна врлина јесте да будемо мудри као змија а безазлени као голубови. То каже Господ у Јеванђељу. Дакле, Господ је нама дао мудрост и треба да је развијамо. Али развијати мудрост без доброте човека води у зло. Имамо у историји рода људскога и у историји Хришћанске Цркве, како су многи они који су стекли незнам каква знања на овоме свету, највећа зла чинили. Најчешће се догађало да у та времена, поготово они владари, они су убијали хришћане. Према томе, каква им је корист од таквог знања која не приводе ка Христу, него га одводе од Христа и још га чине злобнијим. И ево, управо то потврђује Господ наш Исус Христос у данашњем Јеванђељу, када каже да будемо мудри, када вас потерају у једном граду, бежите у други. Да ли то нама Господ каже да се стално склањамо? Дакле, браћо и сестре, шта хоће Господ да нам каже овим речима? Да, Господ хоће да нам каже овим речима, да нас учи да не жртвујемо свој живот узалуд. Да не трчимо, што би смо рекли у наручје искушењима. Да не трчимо у наручје онога безбожника, онога непријатеља и Христа и нас. Али, ја када дођу искушења, када дођу те невоље, да имамо веру. Да се вером оградимо и да вером у Бога прихватимо све оно што наилази на нас. Јер, само ћемо тако моћи да се спасемо ако имамо вере. Дакле, не смемо, браћо и сестре, да жртвујемо свој живот неразумно. И зато Господ каже, кад вас потерају у једном граду, бежите у други. Шта хоће још Господ да нам каже овим речима? Хоће да нам каже, браћо и сестре, да ако је могуће, ако неко хоће, ајде да кажем, да нас убије. Иде да нас убије. Не треба да му идемо у сусрет, треба да се склонимо. И тада чинимо два велика добра. Прво смо се склонили да нас не убије, јел тако? А друго смо се склонили и тиме помогли и њему да не учини грех, да не учини убиство. Али, ако треба за истину да се страда, тога тражити помоћ Божију, да нам Бог дода снаге и моћи да страдамо за истину. Јер, ко страда за истину, та је победник. А који страда за неистину, који страда због гордости, због сујете, тога не спасава. Свако мучеништво, браћо и сестре, не спасава човека. Него само мучеништво, оно што је за истину, то је што је за Христа, то спасава.
И зато, браћо и сестре, кад каже Господ да бежимо то значи да не жртвујемо, понављамо свој живот неразумно, да се не бацамо у опасност без нужде. А неразуман човек, он се баца у опасност и без нужде, браћо и сестре. Зато на треба разум, да имамо чист разум. А разум је чист колико га ми, браћо и сестре, усмеравамо ка разуму Божијем. Све што одвајамо од Бога, па и наш разум, он постаје оно друго. И човек кад се одваја од Христа, он постаје други човек. Односно, што би реко наш народ, лепо каже, он постаје не човек. Зар не каже наш народ за некога човека који тамо чини сва зла. А он није, каже, човек. Он је не човек. А бити човек, то је огромно достојанство, браћо и сестре. Али који човек? Чији човек? Божији човек. То је достојанство бити човек и зато треба да бранимо своје достојанство. Јесмо то достојанство нисмо га ми себе изградили, колико смо га добили. А добили смо, значи, подлогу, ако могу тако да кажем, да можемо да се изграђујемо и сами у то велико достојанство. Дакле, браћо и сестре, Господ каже својим ученицима, да ћете имати искушења, каже он њима. Имаћете невоље. Гониће вас. Прогониће вас. И не само то, него ће вас убијати. Људи ће вас мрзети и називати, каже, свакаквим именима. А ето, на пример имамо Господа Христа. Он, који је дошао и санео љубав на овај свет и дао љубав људима, а људи му извратили мржњом. Њега су називали свакаквим именима. На крају, између осталих, називали га Веелзевулом, то је ђаволом. Пазите, докле може да оде разум људски, кад је помућен? Да Бога назива ђаволом. Е, тај човек далеко је од истине. Такав човек, браћо и сестре, далеко је од Бога.
И заиста, кад Господ каже апостолима да ће бити гоњени, да ће бити прогоњени, да ће их људи гонити, убијати, због чега? Па, зато што они проповедају Јеванђеље. Зато што они проповедају Христа. Зато ће бити гоњени и прогоњени. Но, каже Господ, но ви их се не бојте. И каже, све ово што је казано апостолима, све се то и на нас односи, и односиће се до краја света и века. Али, каже Господ, не бојте се, јер нема ништа тајно што се неће открити. Каже Господ у Јеванђељу. Како да разумемо ове речи, ништа нема тајно што се неће дознати. Овим речима Господ каже апостолима, не бојте се, откриће се ваша невиност, због које вас прогоне. Откриће се, откриће се ти богоборци, који у име неког свог бога убијају друге. Све ће се то открити и дознаће, каже, свет спасоносне вести које ви преносите народу. Које су то спасоносне вести? Христове речи. То је Христово Јеванђеље, али истина, многи неће чути, каже, ваше речи. Од галаме. Зашто? Зато што човек више придаје важност буци овога света и улици, да тако кажем, него што придаје важност том унутрашњом смирењу и унутрашњој љубави. Дакле, браћо и сестре, Господ каже, опет, данашње Јеванђеље, не бојте се они који убијају тело, а душу не могу убити. Пазите. Душу, каже, не могу убити, него се више, каже, бојте онога који може и душу, и тело погубити у паклу. Господ нас учи да убице, браћо и сестре, могу бити убице нашег тела, али душе не могу. Не могу. Једино шта убија душу, то је наш непокајани грех. Он, браћо, убија душу и управо то је тај грех, је највећи убица наш. И зато постоје та три највећа убице, то је грех, смрт и ђаво. Човеку је дата, браћо и сестре, врховна власт. Пазите шта је Господ дао нама. Да ли размишљамо о томе?
Господ нам је дао управо ту врховну власт, да ми или да спасемо своју душу, или да погубимо своју душу. Пазите шта је Бог дао човеку. Браћо и сестре, да дао му, кажем, понављам власт, да има власт погубити је и да има власт и сачувати је. За шта да сачува душу? Па за живот вечни. Душа је за вечност. Али ако душу одвојимо од Христа, она умире. Као што сваки од нас ће умрети пре смрти телесне, ако се одвоји од Христа, од Јеванђеља, од Цркве, браћо и сестре. Дакле, ту човек сам доноси решење. Да тако кажем. И што је најважније је да треба да сватимо, да Бог, који нам је дао слободу, да Он прима наша решења. Наше одлука. Одлучили смо се да будемо овакви или онакви. То Бог прима. Прима Бог, браћо и сестре, јер по учењу Светих Отаца, кад каже ово да душу може да погуби у паклу, по учењу Светих Отаца, пакао, то јест она ад, како се још у Цркви говори, јесте место самоизгнанства, кажу Свети Оци. Како то самоизгнанство? Па сам себе изгонимо. Је ли Бог истерао Адама пре него што је он сам себе истерао из Раја, што је постао непослушан. Што је престао да говори са Богом. Што је престао да гледа лице Божије. Али зато је угледао лице онога нечастивога, који је му говорио, ма не слушај ти Бога. Ако одбијеш послушност Богу, ти ћеш бити као Бог, или чак му још обећава да ћеш бити и већи од Бога. А човек се увек лако полакоми, што би рекао наш народ. И он је мислио сиромах, да ће добити не знам шта, а имао је све. Ништа више није могао имати, него што имао у Рају. Е, изгубио је. Е, зато опет наш српски народ има дивну изреку. Каже, имадо смо, не знадо смо, изгуби смо, познадо смо. Те кад изгубимо, ми познамо.
Зато све можемо изгубити у овом животу, само не смемо изгубити веру. Док год имамо вере, и док живимо том вером, значи имамо Бога у себи. Да још увек нисмо пропали, да нисмо још увек потонули, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, то управо што Бог, треба да размишљамо како је то дивно што нас је Бог створио слободнима. И да грешимо, и да не грешимо. И да будемо праведни, и да будемо грешни. И да будемо смирени, и да будемо у љубави, и да будемо у дрскости, или у мржњи. Све нам је то Бог дао. Е сад, тако човек у ствари одабира сам и одлучује се хоће ли бити у паклу, или ће бити у рају. А човек у себи носи или рај, или пакао, односно носи и рај и пакао, само зависи на шта ће се определити, за шта ће се определити. А пакао, браћо и сестре, како то данашњи самозвани и богомољци, понеки, или духовници, говоре да је пакао казна. Пакао није казна којом Бог, браћо и сестре, кажњава човека. То је учење наше Цркве, светих отаца, већ казна онима који се удаљавају од Бога. Чим си се удаљио од Бога, ти си себе казнио. Па не кажњава те Бог, кажњаваш сам себе, што си се одвојио од извора. И пошто си, уместо да пијеш на извору, чисту воду, почео си да пијеш воду са оних мутљага, што би смо рекли, са тих потока, са стране. Дакле, браћо и сестре, то управо удаљавање од Бога, и то по личном избору, то је казна коју ми сами себе кажњавамо. А Бог је и љубав. А љубав покрива мноштво грехова, али није Бог само љубав. Бог је правда. То је правда. Ако би био Бог само љубав, онда немамо потребу да се ми боримо, да будемо бољи. Љубав Божија ће ме покрити, јесте, али морамо да знамо да је Бог и правда, браћо и сестре. Другим речима, Бог није мучитељ. Бог је човекољубац. Бог жели да се сви људи спасу, да дођу до познања истине, али они који су одступили од Бога у овоме свету, они ће, браћо и сестре, у ономе свету и његову љубав и светлост, они ће доживети, како бих рекао, као мучање. Човек који је у мржњи, њему кад покажеш љубав за нега, је то мучање. Јер је он огрезао у мржњи. До њега се није коснула љубав. У место да заволи љубав, он почиње да мрзи. Зато што је огрезао у мржњи, и он је укроћен, да тако кажем. А љубав опушта, браћо и сестре. Опушта. Свети Василије Велики на ово каже, зла у паклу не долазе од Бога, него од нас самих. То каже Свети Василије Велики. Док Свети Исаак Сирин каже, потпуно је нетачно мишљење, да су грешници у паклу лишени љубави Божије. Пазите. Ни они нису лишени љубави Божије. И тамо је љубав Божија. Само треба и они да осете ту љубав Божију, да у дану Васкрсења зарадују се, што ће Васкрснути са Господом, и што ће Васкрснути у љубави, а не у мржњи. Каже даље Свети Исаак Сирин, љубав је плод истине. Према томе љубав је подарена свима једнако. Е, да ли ми подједнако примамо ту љубав. Али, каже, љубав има двојак учинак. Каже овај Свети Отац. Како? Па тако што она је, каже, мучна за грешнике. Ово што сам мало пре рекао. Она је мучна за грешнике, али је, каже, уживање за праведнике. Уживање је за оне који су живели у складу са љубављу. А човек или живи у складу са љубављу, или живи у складу са мржњом.
Дакле, човек сам одлучује шта ће и забрати, ово што мало пре рекао, рај или пакао. Али, браћо и сестре, треба не пошто да знамо, а то је да Бог никога насилно не спасава. Зато Бог од нас тражи жељу, да имамо жељу да се спасемо. Зато Бог од нас тражи вољу, да хоћемо да се спасемо. А када имамо жељу и вољу, Бог даје снаге, даје потпоре, да издржимо у добру, баћо и сестре. Дакле, Бог никога насилно не спасава, али исто тако Бог никога насилно не осуђује. Дакле, баћо и сестре, кад би Бог насилно спасавао, он не би био љубав. Не би био љубав, а кад би насилно осуђивао, Бог не би онда био правда. И шта Бог од нас тражи? Не много. Тражи да на његово богољубље ми одговоримо нашим човекољубљем. Да будемо благодарни Богу што нас Бог воли. А Бог нас воли, овакви какви јесмо, то стално говорим, баћо и сестре. Али треба да осетимо то присуство и љубав Божију, па да ми заволимо Бога. Али не можемо заволети Бога а да не заволимо другога. Све док себе истичемо изнад другога или доказујемо себе на било који начин, хоћу да скренем пажњу свих других на мене, е, онда си ти пропао човек. Ако ми тражимо да нас људи хвале и да нас људи величају или да се људима наметнемо, пропали смо. Јер Бог горде кажњава, или како каже Јеванђеље, Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.
Нека би нам Господ, браћо и сестре, помогао да се чувамо од искушења, да се чувамо од невоља, али и кад дођу искушења, да схватимо да и Бог мало шаље нама искушење. Како сад Бог љубави шаље искушење човеку? Да нас провери, да нас види, је смо ли постојани, је смо ли постојани у вери, је ли веру доказујемо делима или веру доказујемо само речима, уснама и језиком. Како каже свети Јаков, вера без дела је мртва, а и дела без вере су мртва. Ако чинимо и добра дела, а немамо вере, немамо никакве користи ни од тога, браћо и сестре. Зато нека нам Господ помогне да се, браћо и сестре, одржимо у љубави Божијој, да се одржимо као народ Божији. Да се одржимо као хришћани у овом времену, а и другим временима. Никад не знамо како ће време сутра бити. Е, зато треба да се припремимо за сутра, да се молимо за сутра. И ако тамо каже, доста је сваком дану зла свог, јесте. Али и кад пођеш да спаваш, замоли се Богу и тражи од Бога да осванеш човече. А зашто да осванеш? Да будеш радостан, што ћеш моћи да заблагодариш Богу. Човек који није благодаран на ораху, тај није ни на товару благодаран, како каже наш народ. А нама је Бог, све дао. Само ми треба разумно да поступамо и да покушамо да разумно живимо. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је и присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
