У понедељак двадесет и осми по Духовима, када наша Света Црква прославља светог угодника Божијег цара Уроша и светог Јоаникија Девичког, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: јереј Иван Антонијевић, јереј Милош Коцић и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су: Павле Лазаревић, Сава Конатар, Милош Вељковић и Владан Степовић.
За певницом је било братство храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу Митрополит Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре. Данас наша Црква прославља двојицу светитеља који су из рода нашега. То је светог цара Уроша које био син цара Душана и светог Јоаникија Девичког чудотворца. Са правом наша је Црква светог Јоаникија назвала чудотворцем.
Скоро да је тешко описати сва чуда која су се дешавала и догађала, пред његовим светим моштима, не само нашем народу, из рода нашега, него и из других народа. Био сам очевидац да видим како свети Јоанникије изцељује и Шиптаре. Тај човек, иако не верује у Бога онако како ми православни верујемо, али он је поверао у светитеља Божијега. И заиста, ми као народ треба да будемо срећни и благословени, и јесмо, зато што имамо дивне светитеље. Један византијски цар је рекао, браћо и сестре, каже, величина једног народа није у његовом царству, да ли је то царство велико или мало. Каже, величина једног народа није ни у броју народа. Величина сваког народа је у томе колико је тај народ породио светитеље Божије. Заиста, гледано са те стране, српски народ има разлога да буде радостан, што је толико породио светитеља. Али, то је за нас велика радост, али у исто време, за нас је то и велика обавеза. Да ли се ми, потомци тих светитеља наших, да ли се угледамо на њих, да ли се трудимо да живимо животом, какви су они живели, да ли ми угађамо Богу онако, и ближњему онако, како су угађали и они, или да ли имамо, браћ и сестре, те врлине хришћанске у себе, како су они имали, посебно, да ли имамо врлину смирења, да се смиравамо пред Богом и пред другима, или имамо ону другу неврлину, то је гордост, то је да мислим о себе толико високо, да мислим да је мене Бог створио, да ја чиним промене, измене. Дакле, ови светитељи, како су поставили светитељи, браћо и сестре? Тако, што су на првом месту испуњавали оне две најважније и највеће Христове заповести, љуби Господа Бога свога, свим срцем, свом душом, свом снагом и мишљу, и другога, као себе само. Они су заиста до краја испунили те две заповести, као и остале заповести Божије. Они су постали светитељи, зато што су живели Јеванђеље Цркве, што је у њима управо било Јеванђеље, и што је у њима била Црква, као Тело Христово. И они су, браћо и сестре, постали светитељи тако, што су испуњавали и оних девет заповести о блаженствима, о којима управо данас нам говори данашње Јеванђеље, а које је посвећено светом Јоаникију, девичком чудотворцу. А тих девет заповести блаженстава, браћо и сестре, Господ је наш Исус Христос изговорио на гори блаженства. А шта су то уствари блаженства? И шта је Јеванђеље? И блаженства, и Јеванђеље су уствари, браћо и сестре, блага и радосна вест, али о новом животу. Беседа на гори је најузвишенији проглас и најузвишенији, браћо и сестре, најузвишенији у историји рода људскога, тако кажу свети оци. Блаженства су уствари лествице, којима се човек подиже са земље на небо. И ако заиста, браћо и сестре, имамо пред собом те лествице духовног блаженства и трудимо се да једну по једну остваримо, не можемо све заповести, ни блаженства, остварити од једанпут. Морамо прво једну по једну остварити. Кад једну заповест остваримо, кад једна заповест заживи у нама, и ми почнемо да живимо том заповешћу, онда та заповест вуче и другу, да тако кажем, заповест да је извршавамо. А човек када извршава заповести Божије, он заиста осећа управо то блаженство, како не може ни један језик да опише. То се може само осетити. А човек осећа блаженство кад живи у блаженству, кад живи у Богу и по Богу, кад живи у љубави према Богу и ближњима, кад воли Бога и кад воли ближњега.
То је такво стање, браћо и сестре, у човеку, да то тако струји у бићу човековом, које, опет кажем, човек не може да опише својим речима и језиком, али доживљава. Кад год учинимо неко добро, онда се осећамо блажени, спокојни, мирни, велики. Дакле, браћо и сестре, рекох блаженства су те лествице. А имамо пример у Старом завету, како је патријарх Јаков видео лествице, које, каже, сежу од земље на небо. И како кроз те лествице, браћо и сестре, силазе и узлазе анђели Божији. И ми смо, намењени, браћо и сестре, да се успињемо тим лествицама. И све зависи од човека. Да ли ће се успињати ка Царству небеском, ка небу, или ће занемарити те духовне лествице и почети да иде оним лествицама, који не воде ка горе, него онима који воде ка доле. Дакле, браћо и сестре, заповести, блаженства су управо те лествице, којима се човек, понављам, узиже до Бога и постаје као светитељ. Јер сви ми, који смо крштени, ми смо назначени да будемо светитељи. Јесмо ли? То зависи како живимо, зависи како верујемо, зависи како се понашамо, зависи од тога шта је циљ нашег живота, браћо и сестре. Дакле, ових девет блаженстава или блаженских врлина дата су човеку нова правила живота, нова правила мишљења, нова правила осећања и делања.
Тај нови живот у Христу, браћо и сестре, почиње у блаженствима. Прва заповест блаженства јесте благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско. Благо сиромашнима духом. То су они људи који сматрају да ништа своје немају, да све што имају, да је то дар Божији, да је то, браћо и сестре, милост Божија. А то јесте, у ствари, остварење ових, ове заповести и сви други заповести блаженстава, иде у кроз смирење а завршавају се страдањем, најчешће ради имена Христа и вечном радошћу и блаженства у рају, а то је у ствари та духовна радост. Е, о тој радости толико често говори и пише свети Апостол Павле у својим посланицама и говори и каже радујте се. Толико пута понавља ту реч. Радујте се у Господу. Јер то је права радост. Онај који се радује Господу и у Господу, та радост њега не напуста. То је другачија радост да се ми радујемо нечим другим, што је мање вредно у нашем животу. У духовну радост нам Господ даје да нас укрепи у страдањима, да нас ободри у покајању.
И та духовна радост браћо и сестре не даје нам да заборавимо да смо деца Божија. А дете, докле год осећа да је дете и док осећа да има родитеља, оно ће да слуша родитеља. И онда ће се радовати и дете у родитељу, а и родитељ ће се радовати у деци својој, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, та духовна радост нам не да да заборавимо чему треба да тежимо, нити да заборавимо то рајско стање у које треба да се вратимо. Бог је овај свет створио као рај. И он је био рај свет док је човек слушао Бога и живео по Богу, слушао Цркву и живео у Цркви и по Цркви, браћо и сестре. Али кад је престао да живи тако, он је свет претворио у пакао. Али опет, Бог је и творевину да је био дао човеку да ту творевину просвети, освети да ту творевину са собом принесе ка Господу. Да ли ми освећујемо творевину? То треба свако одмах да се запита. Духовна радост се добија као последица рекох смирења, безазлености и дубоке послушности, дубоког одрицања као дара благодати Божије. Блаженства су, браћо и сестре, дар Божије за наше чување, наше ума, наше срца, чување наших мисли, чување наших речи, чување наших дела. Ето, и ова двојица светитеља, св. цар Урош и, св. Јоаникије Девички, управо су постали светитељи тако, што су чували те духовне дарове. А ми, сваки од нас, задобија дар Духа Светога. Чујете на крштењу, кад помазује свештених св. Миром новородђенче, шта каже, печат дара Духа Светога. Ако нисмо запечаћени у дару Духа Светога, онда, наш печат није целовит. Наш печат је, браћо и сестре, онда, изломљен. А зашто служи печат? Па да стави као доказ, да нико тамо ништа није отворио што не треба да отвара. А ми смо задобили, понављам, тај печат дара Духа Светога и да се молимо Господу, да се молимо овим светим, дивним нашим светителяма, угодницима, да нам помогну, да бар колко, толико личимо на њих. А личићемо на њих, ако се молимо, ако, браћо и сестре, имамо пред собом и ове наше дивне светителје које нам је Бог дао, да нам буду примери у животу, како треба да живимо, шта треба да радимо, шта треба да говоримо, опет кажем, шта треба да мислимо.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом и поделио иконице као посећање на данашње молитвено заједничарење.
ђакон Александар Ђорђевић
