У уторак, 16. децембра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог пророка Софонија и Преподобног Јована Ћутљивог, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, одељак из данашњег Јеванђеља, као што смо чули, веома је кратак. И у њему се описује како је Господ наш Исус Христос једном приликом ушао у храм да се моли Богу. А у храму је затекао трговце који су, каже, продавали и куповали. И, како каже јеванђелист Лука, разгневи се Христос и рече трговцима: "Дом је мој дом молитве, а ви, каже, од њега начинисте хајдучку пећину".
Да, браћо и сестре, иако је свако место погодно за молитву, јер Бог је свуда присутан, Он је свевидећи, Он је свезнајући, али храм, односно црква, од посебног је значаја за молитву. Јер храм, црква, заиста јесте прави дом Божији у коме Бог обитава. Ово из разлога што, браћо и сестре, кад погледамо наше храмове, кад погледамо архитектуру, сви ти храмови нас подсећају на небо. Они су углавном високи. И то је позив човеку да увек, браћо и сестре, погледа горе. Горе, тамо где је Господ наш Исус Христос, како Јеванђеље каже, седи са десне стране Бога Оца. Тај наш уперен поглед ка небу, иако Бога не морамо да тражимо ни на небу, ни на земљи, ни под земљом, Бога треба да тражимо у нашем срцу. Ако нема Бога у нашем срцу, онда га нећемо наћи ни на небу, нити игде било у кугли земаљској да идемо. Јер срце је човеково, у ствари, најомиљенији дом Божији. И у ствари човек је тај храм Божији. И човек је храм Божији све док је у њему молитва, док је у њему љубав, док је у њему смирење, доброта. А када се то све, да тако кажем, изврне у човеку, онда човек престаје да буде дом молитве, престаје да буде храм Божији. Јер, браћо и сестре, нама то све нас подсећа да је храм на земљи, како то кажу свети оци, сваки храм на земљи у ствари парче неба на земљи. А за хришћане је речено да хришћани ходају по земљи, али треба да мисле на небо. Живе, другим речима, у овоме свету, али треба да размишљају и о ономе свету.
Али то не значи да ми не маримо овај свет у коме живимо. Не, напротив. Овај свет нам је дао Бог да овај свет и време у њему буду наша припрема. Припрема наша за сусрет са Богом. И ми овде, у ствари, започињемо да остварујемо то Царство небеско, и ако га овде не започнемо, нигде га нећемо започети. Дакле, браћо и сестре, у сваки храм, како опет кажу свети оци, уграђује се нешто што је невидљиво. Бог је невидљив, али је свуда присутан. И Бога не можемо да видимо нашим телесним очима. Али Бог је човеку дао и телесне и духовне очи. Ако човеку нису отворене те духовне очи, и човек се само фокусира, да тако кажем, на телесне очи, он ће да види само оно што је око њега, испред њега. Али, браћо и сестре, духовни вид, и овај телесни вид, веома нам је драгоцен. Јер треба да будемо Богу благодарни што имамо и телесни вид, који нам треба да служи, пре свега, да видимо лице другог човека, да видимо лице ближњега. Али ако само сводимо овај телесни вид на ово што видимо, а не осећамо то што видимо, видимо творевину, а творевину је Бог створио. А ми не умемо да се повучемо из те творевине, него опет размишљамо како је то све настало само од себе. Није, не може. Не може, браћо и сестре, мртво да створи живо. Или, како Латини то кажу: Omne vivum ex vivo. Од живог је само живо. То је, живо је све оно што је од Бога. И живо је све оно што је у Богу. И што је по Богу. И зато, браћо и сестре, сваки градитељ земаљског храма, каже, када градимо овај земаљски храм, ми изграђујемо тај небески храм. Зато се и каже: граде људи храмове, а храмови изграђују људе. Дакле, камен по камен, како кажу зидари, или цигла по циглу, у ствари, негде дубље гради се овај невидљиви храм у коме станује Бог. Ми знамо да имамо срце, је ли тако? Али га нисмо видели. Не видимо га, је ли? Е, у том срцу је или Бог или онај други. У срцу човековом је, браћо и сестре, или љубав или мржња. Трећега нема. Или је у срцу човековом рај или је у срцу човековом пакао. Све то зависи како човек живи и шта је за њега смисао живота. Ако је смисао нашег живота од данас до сутра, онда нам је промашен живот. Не само у ономе другом свету, који је много важнији од овога, него смо изгубили и овај и онај свет.
Дакле, браћо и сестре, када изграђујемо у себи тај храм Божији, када у себи стварамо тај дом Божији, онда ми, у ствари, обнављамо своју душу и тело, обнавља се онда цело биће човеково. И када тако живимо у храму као у дому Божијем, онда код таквог човека кроз цело његово биће струји невидљива сила, струји благодат Божија, струји Дух Свети, и таквог човека Дух Свети чини радосним. А нама је потребна радост. Увек, поготово, усуђујем се рећи, у овом смутном времену у коме живимо. Али треба и кад говоримо о времену, и кад мислимо, разговарамо, размишљамо о времену, да схватимо да је време Бог створио и да је оно добро. Јер све што је Бог створио, све је добро. И овај свет је Бог створио да он буде рај. И он је био рај све док је човек, браћо и сестре, имао Бога у себи и док има Бога у себи. Све докле је човек слушао Бога. Све докле човека није обхрвала гордост, сујета, саможивост, самољубивост. Е, тада, када је човек престао да слуша Бога, он је почео да слуша онога другога. И тиме је, у ствари, човек, не знајући, направио у себи пакао. А шта је рај, браћо и сестре и драга децо? Рај је живот у Богу и живот по Богу. А пакао је живот без Бога. То је живот без Бога. Јер онда човек остаје само на себи. Нема Бога, има само овај свет, и на овоме свету све настаје и са овога света све нестаје. То је дух овога времена. И зато човек често свој живот претвара у, најчешће како кажу, дан за дан или дан за комад. Дакле, браћо и сестре, зато треба да изграђујемо у себи тај храм Божији, а он ће се изграђивати ако ми схватимо смисао, шта је смисао живота. А смисао живота је, браћо и сестре, да живимо хришћански. Да се трудимо да живимо по Јеванђељу. Да се трудимо, браћо и сестре, да чинимо добро. Јер, како каже апостол Павле, добра никад није много. А зла је, браћо и сестре, и једно много. Зато, браћо и сестре, треба увек да размишљамо о томе да је сваки од нас храм Божији. Или да је храм Божији у ствари дом Божији, а од нас зависи да ли ми од тог храма, браћо и сестре, чинимо ту хајдучку пећину, како каже данашње Јеванђеље. Како човек, који је храм Божији, од себе прави хајдучку пећину. Па онда, браћо и сестре, када човек не живи у вери, када не живи у љубави, него живи у мржњи, то је, браћо и сестре, заиста пакао. И онда човек ствара у себи ту хајдучку пећину, а у хајдучку пећину улазе, шта? Најопасније звери. А опет свети оци кажу, браћо и сестре, да сваки човек у себи гаји, условно речено, по једну питому и по једну дивљу животињу. Која ће да напредује животиња у човеку, то зависи од човека. Или, условно речено, коју човек храни животињу. Ако човек храни, браћо и сестре, дивљу животињу, подивљаће. И зато ми и кажемо за неког човека кога не можемо да разумемо по његовом начину живота, јер није у складу са достојанством човека: он је подивљао.
И заиста, све се подивљава када сваки човек постане дивљи, када из себе истера Бога и када из себе, браћо и сестре, истера љубав. Човек који је круна стварања и читаве творевине Божије призван је да свим својим мислима, речима и делима хвали Бога и слави Бога, али и да хвали човека и да слави човека, јер човек је икона Божија, браћо и сестре. Бог нам је дао језик да можемо да се споразумевамо. Бог нам је дао језик да се молимо. А опет зависи од човека, од његове слободне воље, на шта језик употребљава. Да ли језик употребљавамо да хвалимо Бога и да славимо Бога, или да ружимо Бога. Да ли језик употребљавамо да кажемо другом лепу реч, или језик употребљавамо да другоме говоримо ружне речи. Дакле, све то нам је Бог дао, браћо и сестре, и ми преко језика хвалимо или ружимо Бога. Зато ће апостол Павле рећи: ко мисли да је побожан и да верује у Бога, а не уздржава свога језика да не говори оно што не треба, каже апостол Павле, његова је побожност лажна. А то је, кад је у питању језик, најбоље рекао, браћо и сестре, наш српски народ. То нисам чуо код других народа, верујте ми. Каже: језик нема костију, а све кости поломи. Човек са ружним речима убија више другога него сабљом. Али човек не може да учини зло другоме а да прво себи није учинио зло. Чим помислиш да хоћеш да учиниш зло другоме, знај да се у теби већ започело зло. А кад је у човеку зло, он не уме да разликује шта је зло од добра. Он је помешао зло и добро, и све му је исто. И за такве људе, браћо и сестре, Господ каже да људи треба да славе Бога. Да људи славе другога, да будемо радосни што имамо ближњега поред себе, а не да не пожелимо ближњега поред себе. Јер у том ближњем, браћо и сестре, у ствари је Бог. Зашто? Зато што је сваки човек икона Божија, слика Божија. И ако ми презиремо човека, ми презиремо Бога. А човек почиње да презире човека, поготово кад га ухвати гордост и кад од себе почне да мисли толико високо, браћо и сестре. Па каже: ја сам паметан, ја сам богат, ја сам научио ово, ја сам научио оно. Треба да учимо. Знања никад није много. Али ког знања? Оног знања које ме приводи ка Богу и приводи ме ка другоме. А оно знање које ја стичем, а које ме одваја од Бога и одваја ме од другога, од тога знања немам никакве користи. То ми је знање на погибао. И овога пута ћу рећи једно што сам прочитао још као дете, где се каже како је један човек завршио све школе и науке онога времена. И када су га питали ко ти је највише помогао да стекнеш то знање, знате шта је одговорио? Највише ми је, каже, помогло крило моје неписмене мајке. Пазите, крило моје неписмене мајке. Како га је учила мајка? Тако што је разговарала са својим дететом. И што је дете разговарало са својом мајком.
И ту је, браћо и сестре, чини ми се, опростите ако грешим, један од проблема данашњице, што ми јако мало разговарамо са другим. Разговарамо са собом или разговарамо, да се условно тако изразим, са овом данашњом техником. Научили смо да разговарамо са техником, али зато не умемо да разговарамо са човеком. Техника је добра, драги моји, поготово млади то треба да знају. Потребна нам је техника, потребна нам је наука. Техника је добра за човека све док човек влада техником. А када техника завлада човеком, онда ту скоро престаје да постоји лик човека у њему. Зато трудимо се, када уђемо у храм, браћо и сестре, поготово када уђемо у цркву, да оставимо све ружне мисли које имамо у себи. Да заборавимо шта нам је неко казао ружно или учинио нешто ружно. Оставимо то, како кажу, иза врата цркве. Уђимо у цркву растерећени и молимо се Богу. За себе, за пријатеље, али молимо се Богу и за непријатеље. Молимо се Богу и за онога који нам је, на пример, учинио неко зло. Јер молитвом ћемо помоћи и њему и себи. Себи ћемо помоћи тако што га нећемо осуђивати. А молитва има велико дејство. А још када се уз молитву дода пост, браћо и сестре, онда је то заиста духовно савршенство.
А ми, ето, налазимо се у том благословеном периоду Божићног поста. А значај поста и молитве, то је оно што Господ говори кроз Јеванђеље: колики је значај поста и молитве. Господ је рекао да се постом и молитвом и демони изгоне. Али зато треба да се научимо да се молимо. Апостоли, ако читамо Јеванђеље, видећемо како су апостоли били стално поред Христа, слушали га, гледали како се Он моли. Али су увек говорили: Господе, научи нас да се молимо. Јер када се молимо, драги моји, ми разговарамо са Богом. Молитва је, како опет кажу свети оци, побожан разговор душе човекове са Богом. Нека се у нама стално изграђује храм Божији, Црква Божија, а Црква Божија то је Тело Христово, браћо и сестре. Да изграђујемо себе у храму, како би нас храм изграђивао, а то је храм Божији.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
