Последња недеља пред Рођење Христово када, бројимо часе до новог сабрања нашег пред пећином Витлејемском, том скромном појатом пастирском, да се сусретнемо са чудесним житељима тог убогог станишта: Јосифом, старцем праведним, Маријом Дјевом, најсветијом породиљом у свим световима, са Христом чедом Божијим, посвећена је Светим оцима Старог завета, тј. Христовим прецима по телу.
У недељу Светих Отаца, 4. јануара 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.
Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонаси Евстатије Драговић и Јован Прокин, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Драгиша Богичевић, јереј Жељко Јовановић, јереј Небојша Јаковљевић, јерођакон Сионије Зорић, протођакон Иван Гашић и ђакон Лазар Марјановић.
Пре почетка Свете Литургије, Митрополит је у чин ипођакона произвео Господина Мирослава Анђелковића, дугогодишњег професора у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.
Чином протонамесника одликован је јереј Жељко Јовановић и том приликом му је Митрополит упутио поуку:
“Драги оче Жељко, нека ти ово унапређење, којим те цркваунапређује, буде на спасење, на још већу веру, већу љубав, већу наду, већу пожртованост и већу жртву. Ти си до сада заиста показао да у себи имаш харизму да служиш другоме, ближњему, а исто тако да и поучаваш друге служењу. Онај који служи Богу, треба да служи и ближњему.Зато, нека ти и данас, ово твоје производство, буде на благослов, на спасење твоје душе, на спасење и спасење твоје породице и свих оних који су око тебе и са тобом. Нека ти је срећно и благословено!”
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит се свештенству и верном народу обратио беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ову недељу пред Божић наша Црква назива Недељом отаца, недељом посвећеном породици, што јасно показује да је Божић пре свега породични празник, празник мира, радости и љубави. Данашњи празник подсећа сваку хришћанску породицу да је она права Домаћа или Мала Црква, и уједно нас подсећа на значај живота и васпитања у породици, јер оно што човек стекне у кући носи са собом током читавог живота, са мањим или већим последицама, па зато молим вас, драги родитељи, немојте мислити да васпитање своје деце можете препустити само школи, држави или чак Цркви, јер ако је темељ родитељског и домаћег васпитања чврст, а он зависи управо од родитеља, онда ће и школа, и Црква, и држава на том темељу само надзидати, а не рушити. Темељ васпитања, понављам, јесте у самој породици, јер када говоримо о правилним односима међу људима, у души и у Цркви, морамо нагласити да је основ свега управо домаће васпитање, пошто, оно што човек, као дете не понесе из кућног прага, никаква диплома касније не може надоместити. Зато и јесте свака породица домаћа школа, најважнија животна школа, у којој су родитељи најодговорнији, јер од њих зависи каква ће та школа бити и какви ће бити ученици, односно, деца, унутар саме породице. Треба да знамо, браћо и сестре, да се ни најславнији универзитети овога света не могу поредити са школом домаћег васпитања, јер постоје људи који су завршили све школе и факултете, а ипак су сведочили да су им највише у животу помогли управо родитељи, мајка и отац, без обзира на то да ли су имали земаљске дипломе, јер су они најважнији у обликовању личности. Отац и мајка су стожер породице, и ако је тај стожер чврст и ако су деца везана за њега, она, уз ретке изузетке, неће кренути лошим путем, јер се држе онога што је стабилно и сигурно. Нажалост, чини се да данас неки родитељи нису свесни узвишености свога позива и нису довољно благодарни Богу што их је удостојио да буду родитељи, па иако се многи труде и чине све што знају и умеју, ипак долази до промашаја, најчешће зато што не знају како да разговарају са децом и како да их истовремено и васпитавају и воле, тако да дете осети да је укор израз љубави, а не одбацивања. Када је васпитање исправно, дете то осећа и неће се удаљавати од родитеља, јер зна да му они желе добро, док се лош пример и погрешан однос неминовно враћа и родитељима и деци, као и љубав која није дата на прави начин, јер и љубав може да заболи ако није истинска, јеванђелска и жртвена, већ искључиво телесна. Родитељско васпитање је зато од пресудног значаја, јер деца у својим родитељима најпре сагледавају Бога, будући да су још чиста, неиспуњена мржњом, злобом и похлепом, већ све доживљавају кроз осећање љубави, па оно што родитељи дају деци постаје печат који она носе читавог живота. Ако родитељи дају лош пример, то води пропадању, јер с разлогом се каже да је отац глава породице, а мајка срце деце, пошто мајка воли и онда када више нема снаге, а њено срце има места и за дете које је добро и за оно које је проблематично, за које се још више моли Богу да га уразуми и врати на прави пут. На данашњи празник треба да схватимо да без небеског Оца, Бога Оца, нема ни правог земаљског очинства, јер док не осетимо да сви имамо једног заједничког Оца на небесима, нећемо у пуноћи разумети ни истинско родитељство овде на земљи; ако родитељи не гледају на децу као на дар Божији, него као на своје власништво и успех, губи се благослов, јер деца нису само плод људске воље, већ највећи благослов и највећи дар Божији, браћо и сестре.Љубав између мужа и жене јесте снага која одржава породицу на окупу, јер када у њу уђу мир и поредак, деца се правилно обликују, васпитавају на добро, а домаћинство расте и опстаје, пошто деца најчешће наследе особине својих родитеља; зато је, браћо и сестре, изузетно важно да деца имају добар пример својих родитеља, јер лош родитељски пример постаје духовно окупилиште раздора и немира, док нас свети Оци уче да родитељи нису позвани само на телесно рађање деце, него и на њихово духовно рађање, да их освећују, поучавају, уче Јеванђељу, братству, љубави и односу према ближњима. У том смислу, често је наглашавано да није довољно дете нахранити, обући, дати му диплому, кућу и материјалну сигурност, па макар и највећи земаљски луксуз, ако му се у души не урежу дубоке бразде духовних вредности, јер те бразде родитељ може да остави само у оквиру породице, а не ван ње, док данас, нажалост, видимо колико има духовних празнина и рана. За више деценија архијерејске службе, сведочанство је да никада није било толико развода као у последње време, што јасно говори да је нестало љубави и жртве, јер нема љубави без жртве, а родитељи то најбоље знају, пошто ни рађање ни подизање деце није могуће без одрицања, неспавања, бриге и непрестаног питања где су и како су наша деца. Поставља се питање да ли данашњи родитељи заиста размишљају где им је дете, са ким је и куда иде, јер без разговора и отворености не можемо разумети шта се дешава у душама деце, а све чешће се дешава да, уместо разговора, родитељ детету пружи телефон и тиме га упућује да разговара са техником, а не са човеком, иако је техника добра само док човек њоме управља, јер када техника овлада човеком, пут води у пропаст. Родитељи ће најбоље сачувати своју децу молитвом Богу, као што се сваки родитељ моли када дете креће на пут, да се сачува, добро стигне и здраво врати дому, јер управо тога данас недостаје – домаћег огњишта, духовне топлине и молитве. Зато се треба помолити Пресветој Богородици да помогне садашњим и будућим родитељима, да схвате родитељство као велико достојанство и благослов, са благодарношћу и одговорношћу, те да више говоре Богу о својој деци него деци о Богу, јер молитва родитеља јесте тражење помоћи да правилно васпитава, а васпитање није могуће без личног примера, смирења и хришћанских врлина. Не може родитељ учити дете смирењу ако га сам не живи, нити доброти ако га подстиче само на успех, такмичење и надметање, јер иако дете може постати „геније“ по мерилима овога света, шта вреди ако није научено основним хришћанским врлинама, страху Божијем и љубави према ближњем. Дела говоре више од речи, и ако родитељи својим животом сведоче, деца ће то разумети, а ако се љубав даје искрено, она ће се и вратити, док ће лицемерство, представљено као љубав, донети горке плодове. Данас, нажалост, многи родитељи не знају где су им деца, шта им је смисао и циљ живота, а дете које лута чини то зато што тражи топлину и разумевање, јер родитељски дом треба да буде истинско огњиште, а не хладно место, па није чудо што се неки одричу рађања ради каријере, не схватајући да нема веће каријере од тога да будеш прави родитељ. Зато је неопходно да најпре васпитавамо себе, јер ко научи себе, моћи ће да научи и другога, а ко то не чини, оставља празнину коју ни речи ни формални празници не могу испунити, јер само живот по Јеванђељу и лични пример могу донети истински благослов породици и деци.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У току Свете Литургије, у чин јеромонаха рукоположен је јерођакон Сионије Зорић. Том приликом му је Митрополит Јован упутио поуку:
„Браћо и сестре, ево нам данас још једног великог дара. Да се данас сви заједно помолимо за њега да благодат коју данас прима остане на њему до краја живота, а такође и њега да замолимо да се моли за нас. Драги оче Сионије, ово је данас твоја лична педесетница. Данас ти се даје благодат која се не даје свакоме, него само изабранима и призванима. Нема већег дара који Бог може да да човеку од тога да може да служи Свету Литургију. Ти данас постајеш свештеник. Бог жели да ти будеш слуга и служитељ олтара. Ти треба да служиш Богу, али и својим ближњима. Данас примаш оно што се не даје ни самим анђелима. Брате, ти данас позајмљујеш руке Богу. Због тога мораш да водиш рачуна о својим речима и делима. На тај начин треба да будеш пример онима који су са тобом. Највеће достојанство је бити свештеник. То подразумева и велику одговорност. Данас се теби, преко полагања руку епископа, даје и благодат свештенства. Чувај благодат да би и она тебе чувала. Искушења ће много бити. Али, ако себе будеш сачувао у послушности цркви и очувао благодат, не бој се, онда ће Бог бити са тобом. Знај да ће се овај данашњи залог од тебе тражити када пођеш пре Бога. Моли се, јер је велика моћ молитве. Подвизавај се, чини добро и добро ће ти се вратити. Нека ти је срећно и Богом благословено“.
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Поштујући обичаје везане за Недељу Отаца, Високопреосвећени Митрополит Јован је у Саборном храму после завршене Литургије, деци поделио пригодне поклоне.
Срећко Зечевић, протојереј
