У петак, 9. јануара 2026. године, трећег дана Божића, када наша света Црква прославља светог архиђакона и првомученика Стефана, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Високопреосвећеном су саслуживали ректор крагујевачке богословије протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, архијересјки намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јеромонах Јован (Прокин), протонамесник Немања Младеновић, протонамесник Бранислав Матић, јереј Милош (Коцић), протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су др Марко Петровић, Никола Марковић, Петар Василијевић, Сава Конатар, и Лазар Антонијевић.
За певницом су били јереји Александар Мирковић и Иван Антонијевић.
Пре почетка свете литурије, Његово Високопреосвештенство осветио је фрескопис у овом светом храму, који је завршен после више од две деценије, завршетком северне мале куполе почетком ове године.
У току малога входа, због ревности за пастирску службу одликовани су чином протојереја, протонамесници Бранислав Матић и Немања Младеновић, а чином протонамесника јереји Александар Мирковић и Иван Антонијевић.
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После прочитаног Јеванђеља по Матеју, а по благослову Високопреосвећеног Митрополита, верном народу се обратио протојереј Немања Младеновић:
“Сви ми овде сабрани желимо личну везу, као што и Господ жели личну везу, са мном и са вама присутима, и са целом, творевином. Зашто ово говорим? Зато што све ово што је изречено и у зачалу апостола, и у зачалу Јеванђеља које нам је прочитано, позива нас увек на једну буднију пажњу. Ако би, драга браћу и сестре, погледали, на пример, те виноградаре, или ако би погледали те људе који су сабрали камење, да каменују младога Стефана, са њихове стране, они би рекли, овај живот није фер, чим постоји Стефан, чим постоји газда од винограда, али, драга браћо и сестре, ако се размисли, са њихове стране, и њихов живот није фер. Али ја вам кажем, драга браћо и сестре, и сви ми овде сабрани требамо да знамо да је живот фер. Сви би ми овде и на васцелом свету први заслужили крст. Него, логика Божјег спасења и логика доласка Господа нашега ради нас и ради нашега спасења није логика овога света. Зато вас позивам да мало отворимо наше душевне очи и да мало погледамо на ту гомилу камења који су сабрали они људи који су учествовали у оваквом једном прослављању светитеља. На тој гомили камења имате великих и малих каменова. На првом малом камену метафорички речено постоји једна реч морам зато што ти ја тако кажем.
На другом малом камену не сме јер ти ја тако кажем. На оним мало већим камењима постоји реч обезвређивање омаловажавање и тако даље и тако даље. Све сабрано камење је у том неком моменту пало на човека који је био ту да сведочи за истину. А ми сви овде знамо ко је пут истина и живота. Но, драга брачи и сестре, ја поменух мало пре да отворимо и фокусирамо се на душевне очи. Но, драга браћо и сестре, ми нисмо овде и ми нисмо пошли за Христом да би отварали само душевне очи. Да би отворили духовне очи, да би имали очи Господа нашега Исуса Христа, да би имали очи Светога Стефана Архиђакона. Морамо да схватимо једну ствар. Ако у животу не постоји бол, онда то није живот. Ако је непрестана срећа, то такође није живот. Драга браћо и сестре, зидари који одбацише камен, он постаде глава од угла. У одбацивању је решење и отварање духовних очију. У одбацивању, где постоји бол, где постоји патња, ту је прилика да свако од нас прогледа Христовим очима, мученичким очима, Стефановим очима. Сабрани овде, требамо да схватимо своје боли и патње, своје ношење крста на прави начин. То нам Господ дарује да отворимо духовне очи, да би видели на тој гомили камења не мора, не не сме, не обезвређивање, не, него благослов, благослов, благослов, благослов. Сви смо овде, драга браћо и сестре, требали отворити очи да сваки камен који је пао на Светога Стефана, јесте Божији благослов, да би ми овде, данас, и увек, и довека, отварали очи. Као што и видите ове дивне фреске, које су некада биле бели зидови. Чак и зидови су, метафорички речено, добили очи. Драга браћо и сестре покажимо храброст у свом животу. Шта је храброст? Храброст је спремност да се каже не ономе што је мање од живота. Покажимо дакле храброст да истрпимо, да видимо бол у свом животу, да га истрпимо и да коначно ту бол преживимо. Не би ми сви заједно певали са анђелима Божићњу песму: “Слава на висини Богу, на земљи мир међу људима добра воља. Амин“.
Беседа протојереја Немање Младеновића
У наставку свете литургије на радост вернога народа и Цркве Божије, Високопреосвећени Митрополит Јован, рукоположио је ђакона Александра Ђорђевића у чин презвитера, при храму Светога Саве на Аеродрому, при томе га очински поучавајући о будућој свештеничкој служби:
“Христос се роди, браће и сестре. Да заблагодаримо Богу што нас је Богу удостојио, да прославимо овај велики празник, долазак Бога у свет. Доласком Христовим у овај свет, браће и сестре, каже се да све ново бива.
И заиста све је ново, јер је дошао нови Адам који је у ствари оног првог Огреховљеног Адама из небића вратио у биће. И дакле све ново је што Христос чини у овом свету. А новина је и данас, браће и сестре, што имамо тај дар Божији што ће ђакон Александар Ђорђевић, досадашњи ђакон овога храма, бити рукоположен у чин свештеника, у чин презвитера и биће постављен на трећу парохију овога храма. Па да се замолимо Бог да благодат који он данас прима, да га чува у Цркви, да га чува у заједници, да га чува у смирењу, да га чува у љубави. Ђаконе ти данас постајеш свештеник, ти данас постајеш служитељ, а пре свега постајеш слуга Цркве Христове и народа Божијега. Молим те да ову благодат коју данас примаш, да се ње непрекидно сећаш шта примаш. А примаш оно што другима није дато, али благодат се нама не даје да се гордимо, да будемо сујетни, него напротив, благодат нам се даје да смирено служимо Богу и ближњима. Дакле, ти данас уствари позајмљујеш и своје речи, и зато води рачуна на своје речи. Ти данас позајмљујеш и руке, јер рукама ћеш савршавати радње свете литургије и других светих тајни. Зато треба да пазиш и на руке твоје, да пазиш и на очи твоје, да пазиш на уста своја, пазиш на ноге куд те воде. И ако будеш сачувао благодат Божију, ноге ће те водити на путу ка Царству Небескоме. Зато данас, брате, молим те да не занемарујеш благодатни дар у теби који ти је дат, како каже апостол Павле, кроз пророчанство и полагање руку Епископа на твоју главу. Пророчанство. Бог је свевидећи, Бог је свезнајући и Божија промисао те одредила да будеш свештеник. То значи да си данас посебно призван и позван да служиш, не да господариш, не да се надимаш, како каже апостол Павле, и да ослањаш се на своје знање, где апостол Павле каже, знање надима, а љубав изграђује. Данас, брате мој, ти требаш да пазиш на себе. Да пазиш на себе и на науку Божију и да истрајеш. Свети апостол Павле за служитеље олтара каже, тешко мени ако не проповедам Јеванђеље. Ако смем, грешно да додам, тешко и теби и мени, и свакоме служитељу ако се не трудимо да живимо по Јеванђељу. Сигурно да ми не можемо у потпуности испунити Јеванђеље, али Бог нам тражи да испунимо онолико како је нама потребно. Зато нам даје благодат, зато нам даје дар Духа Светога, да нас Он води, да нас Он крепи, да нас Он чува, да нас Он укрепљује. Ти ћеш од данас бити свештеник, а то значи да ћеш од данас имати већа искушења. Али не бој се. Не бој се ако чуваш благодатни дар који данас задобијаш, не бој се ако се предаш Богу. Сети се, дете моје, ако ништа друго има и пример пред собом светог архиђакона Стефана кога данас прослављавамо. Сети се како је он служио Богу. И он, имајући ту веру које га је Бог обдарио и ојачао његову веру да и када је на мучење одвођена, није се уплашио. Клекао је. Засипају га камењем, али он не осуђује. Он попут његовог и нашег Спаситеља моли се за мучитеље и каже: “Оче, опрости им јер не знају шта раде“. И зато и ти у твојом новом служењу, ако наиђеш на таква искушења која долазе и од нечастивога, долазе и од људи, али долазе највише од нас самих, знај да управо ако будеш имао смирења и будеш веру чувао, онда ће те и тебе Бог укрепити. Ја те молим да у овом времену коме постајеш свештеник, да чуваш јединство Цркве, да чуваш народ у јединству Цркве, да чуваш сваку душу која ти је поверена. И данас теби црква не поверава неке солитере, небодере, некаква богатства, него ти поверава душе свакога верника. И знај и ти и ја, као и сваки свештенослужитељ, као што и сваки родитељ треба да зна да ће из руке наших руку управо тражити душу Господу. А душа је, знаш и сам, по Јеванђељу вреднија од целога света. Слушај.
Ако се не будеш научио слушању, ништа нећеш испунити у животу. Јер онај који није се научио да слуша, никад неће правилно знати ни да заповеда. Питај. Наш народ лепо каже, ко пита, тај не скита. А не пита онај који себе сматра да зна све. Бог све зна. Моли се. Чувај оно молитвено правило које сам ти дао. Моли се Господу да учврсти твоје стопе на чињење добра. Моли се за себе, за своју породицу, али моли се за Цркву Христову. Моли се за народ. Посебно се моли за оне које ти је црква од данас поверила. И опет понављам. Имај стално у уму. Докле будеш служио Богу и народу, имаћеш благодат Божију. Зато нека ти је срећно данашње рукоположење, нек те Бог чува и укрепи.“
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршеној светој литургији Митрополит Јован и православна епархија шумадијска а на предлог црквене општине Аеродромске, одликовала је заслужне вернике који су учествовали са добровољним прилозима у фрекописању нашег светог храма, у првом реду орденом другог степена крагујевачких новомученика г-дина Миомира Пљакића, орденом вожда Карађорђа г-дина Ивана Костића, г-дина Игора Пејковића, а архијерејским грамата захвалности остале вернике и приложнике. За свечаним ручком у ресторану, старешина храма протојереј ставрофор Рајко Стефановић захвалио се Високопреосвећеном на љубави, на труду, бризи о нашем светом храму, и особито за пажњу коју је посветио приликом фрескописа дајући упутства за распоред и композицију фресака, уручивши му у име братства пригодан поклон. Отац Рајко се захвалио и свим великим приложницима и народу који је већ више од две деценије учествовао у изградњи и фрескописању нашег светог храма, као и нашем братству које је оставило велики и немерљиви допринос у материјалној и духовној обнови ове аеродромске светиње. Братство храма Светога Саве, остаје захвално Господу на сваком дару добром који од Њега долази, Високопреосвећеном Митрополиту на љубави и бризи, а верном народу на свакој помоћи и сарадњи у досадашњем животу нашег храма и Цркве Божије.
Јереј Александар Ђорђевић
