У понедељак, у попразништву Рођења Христовог по телу, тридесет и други по Духовима, када наша света Црква прославља свету мученицу Анисију и преподобну Теодору, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Високопреосвећеном су саслуживали: арх.намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Иван Антонијевић, јеромонах Јован (Прокин), јереј Александар Ђорђевић и ђакон Саша Павловић.
Чтецирао је Владан Степовић, а за певницом су били оци: протојереји Бранислав Матић, протојереј Немања Младеновић, протонамесник Александар Мирковић, са верним народом.
После прочитаног Јеванђеља, Високопреосвећени се обратио верном народу бираним речима:
„Мир Божији, Христос се роди!
Наша Црква својим светим богослужењем, молитвама, црквеним песмама прославља рођење Христово од оног дана кад смо прославили први дан Божића, и тако прославља Црква све до такозваног Оданија Божића, и то је, браћо и сестре, оно што нам је најпотребније, шта нам је Господ донео кад се родио, донео је мир. Зато су и анђели поздравили долазак Господа Христа оном песмом слава на висини Богу и на земљи мир, а међу људима добра воља. Мир Божији, браћо и сестре, је оно што је неоподно свакоме човеку. Али који мир? Онај Божији мир. Једино тај мир, браће и сестре, испуњава човека. Једино тај мир Божији, јесте мир који радује и небо и земљу. Тај мир Божији, браћо и сестре, да се усели у човека, онда човек заиста живи у миру, јер се измирио са Богом, измирио се са собом, али се у исто време измирио са ближнима. Без божанског мира, нема мира на земљи, браћо и сестре, јер Господ је дошао да донесе тај мир. Дошао је Господ и родио се да измири небо и земљу, да измири човека са Богом. Дакле, браћо и сестре, мир је оно на чему ми у ствари стојимо. Ако не стојимо у миру, онда ми стојимо у немиру. А немир ништа добро није донео никоме, па ни појединцу, ни народима, никоме. На том миру, браће и сестре, ми треба да зидамо свој живот. Али њега не можемо да зидамо без новорођеног Спаситеља Господа нашега Исуса Христа.“
И зато корен из ког се развија сваки други мир, из ког се развија, браћо и сестре, свака друга врлина и заједница међу људима. Без Божијег мира нема мира у заједници. Без Божијег мира нема мира у породици. Без тог Божијег мира, браће и сестре, човек је у немиру. А чим је човек у немиру, онда значи да је човек, да тако кажем, у завади. С ким се то човек свађа? Па свађа се немир са миром, браћо и сестре. Свађа се човек са самим собом. Јер немиром човеку све нешто недостаје. Све му нешто фали.А никако да схвати да му фали мир Божији. А мира Божијег, понављам, нема без Бога, браће и сестре. Мир Божији је сам Бог међу нама. А Он је Бог свих људи. Заиста, свих људи Он је Бог. А често ми то заборављамо, браћо и сестре, да је Христос дошао да спасе не једног човека. Не један народ. Него да спаси цело човечанство. Па, зато људи и приписују особине који су плод, у ствари, који плод? Који су плод, браћо и сестре, искуства. Плод оног искуства који треба да одјекује. И као што одјекује, ево, већ више од 2000 година, од оног момента, када је Анђео јавио пастирима да им се родио Спаситељ света и поздравио их управо, миром. Радујте се, јер се роди Емануил. Роди се Бог међу нама. И зато, браћо и сестре, често мислимо да Бог дели људе, или да постоје они људи које су Његови Божији и који нису Божији, да постоје људи који припадају Њему и они који не припадају Њему. Најгоре што човек мисли, ја припадам Богу, а онај други не припада. Бог је мој, а није Бог Његов. Чим тако говоримо и мислимо, ми смо у највећој заблуди, браће и сестре. Ми смо у највећој заблуди. Зато и често такође понављамо да постоје изабрани и неки други људи који нису изабрани. А постоје баш и они који сматрају себе изабрани. Мене је Бог изабрао. Мене је Бог створио да ја кажем другима шта је Бог. Човече, кажи себи. А како ћеш да кажеш себи шта је Бог и ко је Бог. Ако немаш Бога у себи, ако немаш управо тог мира Божијег у себи. Али међутим, браћо и сестре, Бог подједнако воли све људе. Јер је рекох и понављам, он је дошао не ради једног човека не за једног народа, а за цео род људски. И заиста да Бог није дошао у свет, да се није родио, шта би ми имали и шта би ми могли да кажемо да имамо? А доласком Бога ми све имамо, јер Христос је нам се дао. Зато ће Апостол Павле казати, шта се хвалиш да ниси примио кад си све примио? Јеси ли примио Христа, живиш ли Христом, угледаш ли се на Христа? Примио си љубав, примио си наду, примио си спокојство. И зато човек, браћо и сестре, само треба да каже, Господе Исусе Христе, Сине Божији који си рођен од Дјеве, помилуј ме. И Бог ће помиловати. Онако исто као што рече данашње Јеванђеље које нам говори како је један човек слеп, хтео да приђе Христу, а они други су му казали, немој Христа да узнемираваш. То је она подела. Мој је Христос, а није његов. А шта је Христос рекао, браћо и сестре, баш зато што су ови други ућуткивали то једног слепог човека? Он је осетио да је Бог у његовој близини, али је у исто време кад је осетио да је Бог у његовој близини, он је осетио да је Бог у њему. И зато је, браћо и сестре, пришао Христу дрхтећи, плашећи се. А шта му је Господ рекао? Рекао му је, као што рече данашње Јеванђеље: „Не бој се, само веруј“. И пита га Господ, шта желиш? Он каже, Господе да прогледам. Пазите, да прогледам, а слепи му рече, Господе, учитељу мој, пазите, учитељу, он њега заиста прихватио за учитеља. И човек, док се год учи, док год себе осећа као ученик Христов, он ће стално вапити и говорити: „Учитељу помилуј ме". Али онај који мисли да је узео сву мудрост овог света, он неће да каже: „Помилуј ме“. Него он сматра, не треба мени учитељ, ја сам учитељ другом. Не можемо да будемо учитељи никоме, док се прво не научимо да будемо Божији. А то учење, таквог схватања учења нема без смирења. Смирење је та врлина, браће и сестре, која приводи човека Богу. Зато, браћо и сестре, да се помолимо Цару Мира, да пошаље свој мир, а он је већ ту, али да се тај мир усели у нас, браћо и сестре, нама је мир потребан. Кад је мир у теби, у мени, брате и сестро, онда је мир у породици, онда је мир и у селу, онда је мир у држави, зато да се стално молимо цару мира, да нас узрасте у миру Божијем. Који мир? Онај мир који је Господ дао апостолима, кад се прилику Вазнесења рекао: „Мир свој даје вам, мир свој остављам вам“. И додаје Христос и каже: „Не дајем га као што људи дају.“ И људски мир је варљив. Данас има мира са неким, сутра не да будем у миру, него ћу бити у свађи. А Божији мир, он, браћо и сестре, како бих рекао, облива и грешника и праведника. Само је питање колико је човек у Богу да га посети тај мир. Нека нам Господ мира помогне да живимо у миру са Богом, са собом и са ближњима“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господа Христа, и поделио иконице као молитвени подсетник на данашње сабрање.
јереј Александар Ђорђевић
