У понедељак тридесет и трећи по Духовима, када наша Црква прославља Оданије празника Богојављења, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Високопреосвећеном је саслуживало свештенство храма Светога Саве: протојереј Бранислав Матић, јереј Александар Ђорђевић и протођакон Мирослав Василијевић.
Чтецирао је Владан Степовић.
Уз молитвено појање вернога народа, за певницом су били протојереј Немања Младеновић и протонамесник Иван Антонијевић.
По прочитаном Јеванђељу Високопреосвећени Митрополит Јован обратио се верном народу надахнутом беседеом у којој је истакао значај оданија и попразништва Господњих празника:
„Христос се јави, браће и сестре.
Ово је последњи пут у овој години да се поздрављамо са овим богојављенским поздравом, јер Црква је по свом Типику установила да се данас врши молитвено Оданије празника Богојављења. Црква је такође, браћо и сестре, установила да увек пред велики празник имамо такозвано предпразнство, чиме Црква управо жели да припреми свој верни народ за значај који треба да прославимо тог празника. Јер сваки празник, браће и сестре, јесте веома значајан за наш живот овде на земљи, али у исто време и за наше спасење. И рекох, као што има предпразништво, тако има и оданије празника, што управо, као што рекох, данас ми то чинимо. А зашто то Црква опет чини Оданије? Па зато, браћо и сестре, да не заборавимо значај празника, да не буде оно сад сам прославио и сад немам потребе да се сећам. Не, Црква и даље хоће да свој верни народ својим песмама, химнама, молитвама да стално подсећа на тај велики празник. И заиста, ево ми данас, као што рекох, вршимо Оданије празника Богојављења, како се то каже црквеним језиком. Шта ми усвари данас радимо? Служимо божанствену литургију. А литургија је управо благодарност. И ми уствари данас одајемо, како да кажем, захвалност Богу, што нам је тај празник открио и показао. А шта је конкретно нам открио и показао празник Богојављења? Открио је нам и показао, браћо и сестре, Бога у Светој Тројици. До тада ми нисмо знали у потпуности о Светој Тројици. Дакле, и ми, славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао управо људима као Тројица и да се Исус јавио Свету као Христос Спаситељ.
И где се то Христос јавио, браћо и сестре? Да ли се он јавио у неком великом граду или на неком јавном великом месту? Не. Не, браћо и сестре. Није се јавио на неком великом месту где се људи окупљају. Него је Христос је пошао у пустињу. Пазите, у пустињу. Где је пошао? Пошао је на реку Јордан, тамо где је св. Јован Крститељ проповедао покајање и позивао народ да се у знак покајања крсти у Јордану. И заиста ту долази Христос. Долази заједно са грешницима. Долази, браћо и сестре, онај који греха није учинио. И у коме се каже, не нађе превара у устима његовим. Он долази да се крсти. Је ли требало Христу крштење? Није. Али треба нама. И зато Бог све што је чинио и чини браћо и сестре, то чини ради нас и ради нашега спасења. Управо, Он се крштава да би се показало, да би се показало, браћо и сестре, да је крштење прва и основна света тајна, коју ми улазимо у Цркву и постајемо чланови Цркве. И не само то, него кад задобијемо ту тајну крштења, ми, браћо и сестре, као крштени људи, имамо право на друге свете тајне, које су у Цркви Христовој. Свети Јован се, као што сећамо се и кад читамо Еванђеље, кад је видео Христа да долази са оним народом, обичним да тако кажем, он се уплашио. Уплашио се толико да је рекао, Господе, шта ћеш ти овде? Ти требаш мене да крстиш, а не ја тебе. Ја сам грешан, а ниси ти. Дакле, ја не могу, каже Јован, да крстим тебе безгрешног. И још даље наставља свети Јован и каже, како слуга да положи руку на владику? И у том тренутку, када му је Христос рекао, Јоване, остави то све сада, јер нам треба да испунимо сваку правду. И ето, браћо и сестре, видите тог смирења Христовога. Долази господар од слуге. Господар од слуге тражи крштење.
Дакле, ако сад упоредимо ту смиреност Господа Исуса Христа са гордошћу Адамовом, првим човеком у рају, када је он, Адам, хтео да се узнесе и да постане попут Бога. А Христос, браћо и сестре, долази да грех гордости Адама поправи. Да га, браћо и сестре, избрише. И заиста, браћо и сестре, чиме то Господ чинио? Смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио, понизио, боље речено, пред човеком.
Опет понављам, господар се понизио пред слугом. Шта нам то све говори, браћо и сестре? Па говори нам то, да нам без смирења нема спасења. Да без смирења, браћо и сестре, ми, уствари, не можемо ни једну свету тајну у потпуности да испунимо. Говори нам још смирење, да ако немамо смирења, нећемо имати користи и ни од молитве, јер не можемо се правилно молити. Молитва излази из смирења. Дакле, браћо и сестре, треба ли нам већа порука од ове на коју нас упућује управо празник Богојављење, на које нас упућује сам Господ наш Исус Христос. Зато данас, када богослужбено и, понављам, молитвено, одајемо захвалност Богу и његовом јављању, имајмо, браћо и сестре, стално на уму, да се није Бог само једном јавио на Јордану пре две хиљаде и више година. Не. Бог се јавља стално. Где? У Цркви својој. Као тело своје. Бог се јавља, браћо и сестре, кроз све те тајне и све те врлине. Ето, Бог се јавља и кроз ову нашу данашњу литургију, коју служим. А литургија је, у ствари, управо Богојављење. Дакле, није се Бог, кажем, само јавио тада на Јордану, реци Јордану, и да се Он, како би рекао, једном јавио и повукао се, вазнео се на небо после Васкрсења, него и Бог се не јавља од године до године, како ми календарски прослављамо празник Богојављења.
Он се, понављам, увек јавља. Само је питање наше вере, колико ми чујемо тај глас Господњи. Зашто се Господ крштава у води? Па зато што је вода заражена људским гресима. Он долази да освети воде, да очисти творевину, да освети творевину, браћу и сестре, и зато се он јавља сваком човеку који жели да чује глас Божи. Онај који жели само свој глас да чује, он никад неће да чује, не само што неће да чује глас другог човека, доброг човека који нам говори добро, него неће да чује ни глас Божији, јер сматра, не треба мени никакав глас, ја сам свој глас себе најпотребнији. Дакле, браћо и сестре, треба да знамо да тај глас Божи чује само онај човек који се припрема да се сретне са Богом. И то је оно што је врло важно у нашем животу, да чујемо то јављање Божије који нас, ја кажем, понављам, стално јавља, али је такође у нашем животу врло важно, браћо и сестре, да ми ишчекујемо сусрет са Богом. Да се сретнемо са Богом. И не можемо да се замајавамо, да тако кажем, ја ћу се срести са Богом негде тамо, на небу, на неком другом месту.Не. Нећемо се срести са Богом ни на небу, ни на земљи, ако се прво не сретнемо у себе и у своме срцу. Зато нам је потребна та припрема, браћо и сестре, нашег сретања са Богом. Јел ако се не сретамо са Богом, ухватиће наш онај нечастиви, па ћемо се с њим срести. А тај нечастиви неће оно што Бог хоће. Шта нечастиви неће? Неће љубав. Оно ће мржњу. Неће слогу. Он хоће свађу. Неће заједницу. Нечастиви неће. Оно ће да нас издвоји из заједнице. Да нас одвоји од заједнице, и од Бога, и од људи. Зато, браћо и сестре, данас, када, као што рекох, одајемо благодарност овог великог празника, молимо се Господу и рецимо Господе, ево мене, ево мога слуха, хоћу да те чујем. Човек често заглушен овим земаљским животом, браћу и сестре, заглушен хуком и буком овога света, често не чује.
Али, онај који има Бога у себи, он ће га увек чути, зависно, опет кажем, од његове вере. Имате један диван пример, то сам негде, чиним се, недавно и говорио, у Старечнику, како један пустињак, велики молитвеник, ишо да проповеда и замакне у једној месту и закуца на врата човека, отвори му врата и каже, овај путник, каже, брате, могу ли да спавам код тебе ноћас? А овај, осетивши да је то свети човек, каже, брате, како да не, али има му, каже, једно велики проблем. Ти си се много заморио, путовао си, тебе треба да се одмориш, а видиш, каже, моја је кућа овде поред пута главнога. Пролазе и автомобили, и хуке, и буке, нећеш, каже, бојим се да нећеш моћи да се одмориш како треба. А њему овај пустињак каже, само ти дај мени ту келију и не брини, брате. Дао му келију, и сутра кад су устали, домаћин, као прави домаћин, га пита: Брате, је си могу да се одмориш од ове хуке и буке ноћашње? А њему каже, брате, ја нисам уопште чуо ту буку и хуку. Овај се забавио како да није, а зна да није глуп да тако каже. Како, брате, ниси чуо? Па нисам. Па шта си радио? Па ја сам се молио. Значи, он је све своје мисли, и срце, и ум, и душу, усмерио на молитву. И то што се око њега догађало, догађа и догађало, то њега није могло да потресе, да тако кажем, или није могло да му замени ту молитвену, молитвено тиховање. Зато и ми, браћо и сестре, без обзира што живимо у овом времену, а време је озбиљно. Озбиљно време, браћо и сестре. Још нас чека озбиљнија времена. Зато научимо се да у највећој хуке и буке овога света да знамо да се молимо и да прослављамо Бога. А онда ће и та хука и бука из нас нестати. И само ћемо чути тај глас Божији. Глас Божији на водама.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован је причестио верни народ, и окадио икону Богојављења Господњег, целивао је начинивши Оданије празника.
