Свети Сава je највећи српски светитељ, утемељивач хришћанства, он је уткан у све поре живота српског народа свог времена, али и свих познијих векова до данас, све их је оплеменио, облагородио, осветио. Његова светлост нам је зрачила у тами ропства, Његова рука нас је водила када смо остајали без државе и политичког вођства, Његов ум нас је саветовао шта нам ваља чинити кад смо били у недоумици и на историјској раскрсници.
Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован, на дан Светог Саве српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму у Крагујевцу, у којој је принео молитве Богу и Светом Сави за спас српског рода. Радост литургијског сабрања заједно са Митрополитом и свештенством, поделило је доста верника и деце.
На Литургији је после прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит је у својој Светосавској беседи поучио верни народ:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, срећан данашњи празник нашег Светога Саве. Срећна слава свих православних Срба, јер заиста ово јесте слава васцелога српскога рода. И заиста, бар по моме мишљењу, ми просто не можемо, браћо и сестре, да заблагодаримо Богу довољно што нам је дао Светога Саву, што нам је дао нашег просветитеља, учитеља и нашег првог архипастира. Нека нам је срећан Савин дан, пред којим стојимо, како бих рекао, као пред олтаром нашега етоса и нашега етноса, како је то неко приметио, а пре свега и нашe вере. Данас је дан када би, рекао бих, посебно и највише требало да се молитвено обратимо Светоме Сави, да се он моли за нас, да се он моли, браћо и сестре, за род људски. Потребна нам је његова молитва данас и у свако време.
На самом почетку бих нагласио да у свему ономе најбољем што је наш српски народ изнедрио до сада, ми са сигурношћу можемо препознати темеље који су утврђени на животу и деловању Светога Саве, првог, како рекох, архиепископа и просветитеља српскога. Стога, браћо и сестре, готово да нема ниједне области у животу и деловању српскога народа о којој се не може говорити кроз призму личности и дела Светога Саве. Тако да, било да је реч о богословљу, о духовном животу, о црквенопастирском и мисијском деловању Цркве, о развоју црквеног богослужења, о црквеној архитектури и градитељству, било да је реч о просвети, образовању, култури, уметности, било да је реч, браћо и сестре, о медицини или науци, у свим тим и у многим другим областима можемо уочити једну нит која нас води или, можда боље речено, враћа нашем Светоме Сави Све ове особине, браћо и сестре, биле су уткане у овог дивног светитеља Божијег и нашег духовног оца. Свети Сава је христолика и целовита, рекао бих, остварена и довршена људска личност. Од Светога Саве нико нас није лепше представио свету и са светом, што је веома важно, помирио Где год је ходио, туђини су нам, како је то приметио још Свети Доментијан, престајали да буду туђини: непријатељи су постајали пријатељи, разбраћени су постајали браћа. Желео је и стварао Свети Сава земљу слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно сарађивати. Земљу честитих и светих домаћина, јер је земља највећа, браћо и сестре, онда када је земља светих и честитих људи, како пишу наши Свети Оци.
У тропару посвећеном српском учитељу и светитељу Светоме Сави истиче се да је он пут живота и да уводи у живот, да је наставник, првопредстојник и учитељ. Да, био је учитељ. А постао је учитељ српског народа зато што је најпре себе научио. Постао је првосветитељ нашег народа тиме што је најпре себе Христом просветио, браћо и сестре. Дакле, једноставно речено, не можемо сабрати сва светитељева дела којима је задужио српски народ, а себи стекао небеску славу Такву славу да га је Господ, браћо и сестре, заиста прославио међу светима Својим. Тако да се за Светога Саву може рећи: Сава нема ним. Приметио је то и Свети Владика Николај, који каже да он није ходао по свету да прославља само српски народ, него да прославља Христа, да прославља љубав над љубавима. Зато је свет заволео њега и, због њега, и његов народ, како каже Свети Владика Николај. И управо зато, тим својим дубоким промишљањем и походима, Свети Сава није само ходио и поучавао, већ је народ духовно уједињавао, а државу духовно утврђивао. Добро је знао Свети Сава да држава не може опстати ако нема Христа у себи. Зато је он и оснивач наше помесне Српске Цркве. Он је, браћо и сестре, ако могу тако да кажем, а мислим да могу, најбољи зидар свога народа, најтрудољубивији стваралац његовог карактера. Он је био најнеуморнији обликовалац карактера свога народа, како је Светога Саву описао и Свети Владика Николај.
Служењем Христу Свети Сава је оплеменио српски народ. И не само да га је оплеменио, него га је увео у ред просвећених Божијих народа, народа домаћина. Понављам то више пута: домаћина. Јер је прави домаћин у породици онај који се брине више за своју децу и за свој дом него за самога себе. Нажалост, процесом секуларизације, усуђујем се да на дан Светога Саве то кажем, започео је и процес слабљења, чије су крваве кулминације довеле до наших страдања у двадесетом веку. У веку, у којем је идеологија бранила српском народу да уђе у Цркву, бранила да прославља своје светитеље, бранила, једном речју, да се назове српским народом, приписивано нам је, браћо и сестре, да смо народ који мисли само на себе. А српски народ није такав. Али није било ни лако одржати се, јер кад год бисмо рекли да смо Срби, проглашавали су нас националистима. А погледајте Светога Саву: он је ширио веру, он је ширио љубав, он је ширио Христово добро свакоме народу, где год је ходио и са ким год је разговарао. И управо зато, браћо и сестре, многи православни народи га прослављају, а верујте, и многи неправославни га признају за истински духовног и мудрог човека.
И зато је, од тада, уместо домаћинске, светосавске, државотворне и разборите свести о дому, поново, усуђујем се да кажем, засео најопакији егоизам, који незаустављиво разара органску снагу нашега народа. Јер домаћин, када је егоиста, разара своју породицу. Он мисли само на себе, а заборавља своју дужност као домаћина, не схватајући домаћинство као дар Божији. Заборавља да му је дато да ради, да унапређује домаћинство, како би од тог унапређења, браћо и сестре, и други имали користи. Дакле, друштво које се не сабира око једног јединог Владара — а тај једини Владар јесте Богочовек Христос — такво се друштво, таква породица, неминовно расипа. И ми смо данас сведоци како нам се породица растаче, како се расипа и како се разара. Зато у породици мора постојати домаћин, али домаћин који прославља Бога, домаћин који не сматра себе правим домаћином, него увек зна да је прави домаћин Бог. А када Бога сматрамо домаћином овога света, онда ћемо разумети да је Он домаћин и твоје, и моје, и сваке породице, браћо и сестре. И зато је Свети Сава, носећи радосно свој крст пред собом, имао један јасан циљ: да свој народ приведе и укључи у непролазно Царство Божије. Припремајући себе за Царство Небеско, Свети Сава је тиме припремао и српски род, браћо и сестре. И сада можемо поставити питање: да ли је Царство Божије иза нас или је оно увек пред нама? Наравно да је Царство Небеско увек пред нама. О томе нам Господ у Јеванђељу говори: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, а све ће вам се друго додати.“ Али, браћо и сестре, то Царство најпре мора бити у нама. Јер Христос каже: „Царство Божије је у вама.“ И заиста, или је у нама Царство Небеско — Царство светлости, Царство просвећености Јеванђељем и вером — или је у нама царство таме.
Зато нас је Свети Сава учио да управо тражимо Царство Небеско, а све ће нам се друго додати. Он је градио Цркву Божију у своме народу и целога свога живота желео да српски народ постане Црква Христова, Црква Божија. И зато, када све ово кажемо, можда би данас, на празник Светога Саве, требало да поставимо једно питање: ко смо ми данас, православни Срби? Шта смо и, пре свега, шта бисмо морали бити? Морали бисмо најпре бити Христови. Ако смо Христови, онда смо и деца Светога Саве. Ако нисмо деца Божија, онда нисмо ни деца Светога Саве, браћо и сестре. За нас је Свети Сава она суштина светлости, темељник српског бића, како је говорио Владика Николај, оса и вертикала нашег постојања: љубав према вери и љубав према роду. А оно најважније: једини истински учитељ Српства јесте Светосавље — истина и дар просвећености у вери, части и духу.
А шта је одлика Светосавља, браћо и сестре? То је ићи за Христом. Зато кажемо да је Светосавље наше православље, али, оно је заиста наше, само онда када идемо за Христом, када смо са Христом, када Христу верујемо, када Христа молимо, када Христом живимо и када Христа носимо у себи. Нека би овај дан и молитве Светога Саве, и он сам, били са нама свакога дана: као наш путоказ, као наш сапутник, али и као наш молитвеник пред Господом. Да бисмо заједно са њим имали радост у души. Јер радост нам је потребна. Чини ми се да се данас све мање радујемо. А да бисмо имали ту радост у души и мир у срцу, да бисмо имали светлост у уму, треба да истински и исправно, носећи име Светога Саве, славимо једнога у Тројици Бога: Оца и Сина и Светога Духа.
Срећна слава и срећан празник Светога Саве!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После заамвоне молитве Митрополит Јован је извршио обред резања славског колача и освећења славског жита. По завршеној Литургији чланови Дечјег хора Саборне цркве отпојали су неколико пригодних песама, потом је изведен је краћи рецитал посвећен Светом Сави, након чега су најмлађима подељени пригодни дарови. На предлог Црквене општине Саборне цркве, Архијерејском граматом признања одликована је диригент Марија Радојевић, за труд, љубав и пожртвовање у дириговању Дечијим хором Саборног храма.
Црквена општина крагујевачка, протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма и свештенство Саборног храма је уприличило славску трпезу за Високопреосвећеног митрополита Јована и госте. Ова трпеза љубави, почива у заповести Божијој: ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА КАО САМОГА СЕБЕ, и посведочена је добротољубљем и човекољубљем, а све у славу и спомен најдивнијег чеда одњиханог на крилу једне мајке од рода рашанског, рода српског.
Протојереј Срећко Зечевић
