У суботу, 31. јануара 2026. године, када Српска Православна Црква молитвено прославља Светог Атанасија Великог, Светог Кирила Александријског и Светог Максима, Архиепископа Српског, у Храму Свете Петке, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију, сабравши верни народ на молитвено и евхаристијско заједништво.
Митрополиту Јовану су у молитвеном служењу саслуживали: архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава, протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, намесник јасенички, протојереј Драган Икић, јереј Дејан Ненадовић, јереј Милош Никодијевић, јереј Владимир Степановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Ђорђе Одавић.
Литургијском сабрању присуствовао је велики број верног народа, који је са побожношћу учествовао у молитви и приступио Светој Тајни причешћа.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Не задовољан животом, браћо и сестре, човек је управо зато што свој живот не схвата као дар Божији, него мисли да је живот његово власништво. Други начин живота показују они који трагају за собом, а не верују у Бога. Они који не верују у Бога често траже нешто што није истински вредно и што се не може упоредити са Богом.
Неки траже себе у остваривању положаја, звања, имовине или богатства. Када то не нађу, изгубе поверење и у себе, па падају у очај. Али да ли су уопште проверили да ли је оно што траже за њихово добро, за спасење њихово и њихових ближњих? Или су били толико саможиви да су мислили само на себе? Такви људи тешко да се могу назвати хришћанима.
Верни човек себе трага у Богу. Он пита Господа: „Господе, шта ми заповедаш да чинем?“ Као што је младић у Јеванђељу пришао Христу и питао шта треба да чини да задобије живот вечни. Господ му је одговорио: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом и мислима, и ближњега свога као себе самог.“ Браћо и сестре, овде видимо колико су ове две заповести значајне – на њима се заснива сав Закон и Пророчанства. Онај ко их испуњава, испуњава у ствари цело Јеванђеље.
Човек, трагајући за Богом, у исто време налази и себе. Најтеже је када се човек изгуби – тада га обузима страх јер не зна куда иде ни како да се врати. Свети Оци причају како се један човек изгубио на раскрсници и тражио помоћ мудрог старца. Страц му рече: „Знаш ли куда си пошао?“ Човек рече: „Знам.“ А старац му одговори: „Онда си само залутао, а ниси се изгубио.“
Они који немају веру, љубав и слух за савет других често лутају и губе себе. Народ каже: „Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш.“ Ми нисмо господари свог живота, јер смо дошли у овај свет по Божијем промислу. Важно је да човек буде свестан свог позива и времена у којем живи. Ако то није, тај човек се губи и постаје мали пред Богом.
Велики човек пред Богом је онај који верује у Бога, воли Бога и ближњега свога. Као што је Христос рекао када су му донели децу: „Пустите децу да долазе к мени, јер таквима припада Царство Небеско.“ Деца су безазлена, не знају за зло, имају поверења у родитеље, а онда и у Бога. Христос нас учи да будемо као деца – не по узрасту, него по безазлености, љубави и поверењу.
Онaj искрен човек није онај који себе преувеличава пред другима, који показује како је паметнији, образованији или успешнији. Ко се сам уздиже, биће понижен, а ко га Бог уздиже, тај ће ходати усправно и у овом и у вечном животу.
Духовну радост Господ нам даје да нас укрепи. Када страдамо – а то је животни пут сваког човека – Бог нам даје снагу да издржимо. Као што војник у рату, ако не бори, погине на првом кораку, тако и човек мора да се бори у животу. Живот је често тежак, али најтеже је када смо тешки сами себи. Апостол Павле каже: „Није вам тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим.“
Неблагодарни и немирни човек нема мира у себи, а онда га не може имати ни са другим људима. Такви људи мисле да је сваки немир усмерен против њих и криве све око себе. Али треба окривити себе. Када Бог види наше смирење – да смо себе осудили, а не другога – Он ће нас помиловати.
Радост у Богу није пролазна; то је радост која траје. Често се радујемо, а после сат времена остајемо тужни, јер нисмо постојани и не трудимо се да у себи остваримо Јеванђеље. Господ каже: „Што не желиш себи, немој чинити другоме.“ На тај начин човек заслужује Божију љубав и љубав ближњих.
Љубав је оно што човека крени и оснажује да уради оно што му се каже, колико год било тешко. Ко има љубав, сваку му обавезу олакшава. Ко нема љубави, остаје заробљен у себи и не може да ослободи срце за добре намере.
Велики људи пред Богом су и свети Атанасије Велики, архиепископ Александријски, и свети Максим Деспот Српски. Обојица су били велики у свему што су чинили за Бога и ближње. Свети Атанасије је страдао од јеретика, а свети Максим од Турака – али оба су страдала због вере у Христа. Љубав према Богу и ближњима била је основа њиховог живота.
Свети Максим, син деспота Стефана Слепог и свете мајке Ангелине, подигао је манастир Крушедол, где и данас почивају његове мошти. Они нас уче да добри корени рађају добро. Породица је најбоља школа људских врлина – оно што дете понесе из дома носи целог живота.
Ко је са Богом, тај је увек победник. Ко није – тај је вечити губитник. Као што цар Давид каже: „Господ је крепост моја, Господ је сила моја, чега да се бојим?“ Не треба да се плашимо Бога, јер Бог је љубав. Али треба да будемо свесни те љубави и да се трудимо да живимо хришћанским животом. Најважније је да нас Бог препозна, јер радост је највећа када човек, као круну свог земаљског живота, изађе пред лице Божије и чује: „Добри и верни слуго, у малом си био веран, уђи у радост Господа свога.“
А најтежи тренутак биће ако Бог каже човеку: „Иди од мене јер те не познајем.“ Бог је страдао ради нас, ради нашег спасења, и неће нас заборавити ако ми не заборавимо себе. Радост у дан Господњи значи бити човек – човек Божији, искрен, смирен, безазлен, љубављу испуњен. Ко себе преувеличава, тај је пред Богом најмањи; ко слуша Бога и живи Јеванђељем, тај је велики.
Бог Вас благословио!"
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије, братство храма Свете Петке припремило је трпезу љубави за све присутне, настављајући заједничко сабрање у духу братске љубави и хришћанске радости.
Ђорђе Одавић, ђакон
