У петак 30. јануара 2026. године, када Православна црква прославља преподобног Антонија Великог, навршава се 40 дана од упокојења игуманије манастира Грнчарице мати Домнике.
Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету Архијерејску литургију у манастиру Грнчарица уз саслужење игумана Петра (Драгојловића), протојереја –ставрофора Зарија Божовића, протојереја Дејана Марковића, старешине Саборног храма, протојереја Срећка Зечевића, јереја Александра Цветковића.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, одломак из данашњег Јеванђеља који смо сада чули говори нам о врлинама блаженстава. Говори нам о једној предивној беседи коју је Господ наш Исус Христос изговорио управо на гори, и зато се ова беседа назива Беседа о блаженствима. Дакле, шта су то у ствари блаженства, браћо и сестре? Блаженства су, како им и сама реч каже, блага вест, радосна вест. Али која блага и која радосна вест? Блага вест и радосна вест о новом животу. О новом животу. Јер наш живот овде на земљи има своје име и свој ток, али наш прави, нови живот јесте живот у Царству небеском. Тај нови живот, који је у новом Адаму, у Господу Христу, не можемо задобити нити живети, браћо и сестре, ако овде, на овој земљи и у овом времену у које нас је Бог поставио, не живимо тим новим животом. А тај нови живот јесте сам Христос.
Неко се буни када кажемо реч „ново“, „новина“. А тај, изгледа, не чита Јеванђеље. Да чита, сетио би се оних Христових речи: „Ево, све ново стварам.“ И ако се човек не спрема за тог новог човека, он остаје у старом човеку. Он остаје у огрезлом човеку, у греху, у злобии, у пакости или, како бисмо ми то данас рекли, у тврдоглавости. „Ево, све ново“, а ништа ново нема под сунцем до Господа нашега Исуса Христа, браћо и сестре. И заиста, зато су ова блаженства блага и нова вест – вест о новом животу. Блаженства су, у ствари, лествице којима се човек успиње на небо. Лествице блаженстава, а не оне лествице које ти и ја сами правимо, па мислимо: ја ћу на небо на свој начин. Не може. На небо се може ићи само кроз Цркву и у Цркви. Другачије не може, браћо и сестре. Блаженство, дакле, обухвата све добро које не оскудева ни у чему. И када човек има то блаженство у себи, он је миран, он је спокојан. Он не гледа шта други ради, него гледа шта он ради.
Он не гледа шта други говори, него пази шта он говори. Он не гледа како се други моли, него се моли онако како је научен. А ми смо, браћо и сестре, научени да се молимо. Међутим, наука о молитви је нешто што се учи целог живота. И опет човек не научи да се истински моли. Ево, ја ћу вам исповедити пред вама: човек сам у годинама, али ја се још увек учим да се молим, браћо и сестре. Па ако су могли апостоли, просвећени Духом Светим, који су стално били уз Христа, гледали шта Христос чини и како се моли, па су ипак говорили: „Господе, научи нас да се молимо“, шта онда да кажемо ми данас? Данас имамо стање – опростите што ћу рећи – да неко научи „Оче наш“ и мисли да је сву мудрост и неба и земље усвојио, па да је он тај који треба да поучава друге. Браћо и сестре, блаженство је, у ствари, шта још? Царство Божије. Да, блаженство је Царство Божије, а Царство Божије је царство вечних радости, вечних добара, Царство небеско – пуноћа Јеванђеља.
А ако човек Јеванђеље не стави у центар свога живота, он ставља себе. И ако човек не стави Христа у центар свога живота, он ће ставити некога другога, који му говори другачије него што учи Црква.
Зато су блаженство и Царство небеско, у ствари, идеалне вредности, изнад свих вредности овога света. Због тога се ми непрестано и молимо и тражимо. У најзначајнијој молитви, „Оче наш“, ми кажемо: „Нека дође Царство Твоје, нека буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи.“ То значи: воља Божија, а не моја. Како на небу, тако и на земљи. А како се живи на небу, браћо и сестре? Живи се у хармонији, живи се у реду и поретку. Живи се у слози и љубави. Тамо нико никоме ништа не одузима, нити од другога тражи. Зна се ко је Бог Отац, ко је Бог Син и ко је Бог Свети Дух. На небу се живи литургијски, на небу се живи молитвено. На небу се живи у смирењу и љубави, браћо и сестре. И зато се они који се уподобљавају Христу називају синовима Царства. Зато се сва новозаветна наука о спасењу човека назива Јеванђеље о Царству Божијем. Зато Господ каже: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову“, а не моју и твоју. Правду Божију – и све ће вам се остало додати. И заиста, када човек иште Царство Божије, а Царство Божије је сам Господ Христос, онда је он испуњен свим оним што је вечно и непролазно, што је вечно и бесмртно. Синтезу ове науке о блаженствима, браћо и сестре, представља управо ова беседа Господа нашега Исуса Христа на гори. У блаженствима је, како кажу свети оци, садржано целокупно Јеванђеље.
Чули смо шта се у овој беседи наводи: „Блажени сиромашни духом“, „блажени милостиви“, „блажени миротворци“ и тако даље. Заиста, ако је човек испунио ова блаженства, ако је испунио ове заповести, он је испунио цело Јеванђеље. Овде нам је Господ одговорио на питање ко може бити блажен и ко може вечно живети у заједници са Богом. И којим врлинама човек треба да се испуни да би имао удела у Царству Божијем. Без тих врлина, браћо и сестре, не можемо очекивати да ћемо задобити Царство небеско.
Дакле, браћо и сестре, које су то врлине ових блаженстава, односно које су врлине Царства Божијег, ако хоћете? Те врлине су, браћо и сестре, пре свега – смиреност. Смиреност. Јер из смиреног човека све смирено излази. И речи су му смирене. Али из немирног човека све је немирно. Немирном човеку смета мир и поредак. И он хоће да унесе свој поредак уместо онога поретка који, ево, траје у Цркви Христовој више од две хиљаде година, браћо и сестре. Дакле, смиреност, па покајање. Да, да – покајање. То је најважније, браћо и сестре. Па онда долази кротост, па праведност, па милосрђе, па целомудреност, мирољубивост, страдање ради правде Божије, а не моје правде. Јер човек каже: „Ја хоћу да страдам за моју правду.“ А то је правда коју си ти сам одредио шта је правда.
Дакле, страдање за правду Божију – и то је, у ствари, право мучеништво. И хришћанство јесте мучеништво, браћо и сестре. Али изнад свих ових врлина, изнад свега, јесу смиреност и послушност. То је нераздвојиво. Тамо где нема смирења, тамо нема ни послушности. А ако немамо смирења као темеља нашег хришћанског живота, браћо и сестре, све нам је узалуд. Онда ни молитва није права молитва. Ни бдење није право бдење. Ни пост. Неко ће рећи: „Како то?“ Па зато што ћу ја да постим да бих се хвалио пред другима да постим, или да ме други виде како постим, а не да бих постом чистио и душу, и тело, и ум, и срце, браћо и сестре. Зато, браћо и сестре, треба мало чешће да завиримо у Свето Јеванђеље и да читамо Свето Јеванђеље, да бисмо се подсетили. Јер човек зна да залута, човек зна – ако се не понавља у добру – да заборави добро. И оно што је најважније у данашњем Јеванђељу јесте то што Господ наш Исус Христос каже: онај који испуни ове хришћанске врлине, шта му Господ каже? „Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима.“ Значи, испунио си – радуј се, човече. А нама је данас радост потребна. И зато грех уноси онај који уноси тугу тамо где треба да буде радост, браћо и сестре.
„Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима.“ Која награда? Па зато што смо испунили. Али опет Јеванђеље каже: и када човек све испуни, не сме да се погорди, него да каже: „Ја сам само испунио оно што сам био дужан да испуним.“ Наша је дужност, браћо и сестре, да испуњавамо Јеванђеље. А не можемо Јеванђеље испунити ако не живимо Јеванђељем. А зашто нам Господ даје ту духовну радост? Каже: „Радујте се и веселите се.“ Зашто? Зато, браћо и сестре, што духовну радост Господ даје да нас укрепи, да нас оснажи у страдањима. Сваки од нас на свој начин страда, али је страшно када човек страда због себе, због своје умишљености, а мисли да страда за правду. Духовна радост нас укрепљује у страдањима, ободрава у покајању. А онај који има покајање, тај ће испунити све заповести Божије. Тај је и послушан. Онај који нема покајања, нема ни послушности, браћо и сестре. Та радост нам не да да заборавимо да смо деца Божија. Да смо деца Божија и да нас Бог воли и награђује за учињено добро. А Бог воли подједнако и праведнике и грешнике. И да знамо да Бог није неки сурови мучитељ, него највољенији Отац, браћо и сестре.
Чућете ви од самозваних духовника како је Бог овакав или онакав, како ће Бог да казни, како ће Бог да спали, како постоји тај пакао у коме гори непрестани огањ. А не знају шта је огањ. Не знају шта је огањ. Мисле да је огањ овај физички. Право да вам кажем, исповедам се пред вама: када би био тај пакао као физички огањ, лакше би ми било. Баце ме тамо, изгорим – и нема ме више. Али није то. Божански огањ је, у ствари, наша савест, која ће нас тек тада пећи, како каже наш народ, када изађемо из овога света и када видимо свој живот какав нам је био – као на длану. Или, како бисмо данас рекли, као на филму. Зато духовна радост, браћо и сестре, не даје да заборавимо чему треба да тежимо, нити да заборавимо рајско стање у које треба да се вратимо. Не смемо да заборавимо да смо деца Божија. А деца Божија не можемо бити ако нисмо деца Цркве. А Црква је тело Христово. А ти и ја смо удови тога тела, браћо и сестре, јер смо крштени, јер смо постали чланови Цркве. Kада смо се крштавали, рекли смо да се одричемо ђавола и свих дела његових. Тамо смо рекли: „Дуни и пљуни на њега.“ И зато треба да живимо и ти и ја по Духу Светоме, колико је то могуће човеку, браћо и сестре.
Јер ако нас Дух Свети не води, онда нас води дух овога времена. Онда нас води мој дух. А мој и твој дух је варљив, браћо и сестре. Варљив је – данас је овакав, сутра је онакав. Зато треба да живимо у духовној радости. А духовне радости нема без Духа Божијега. Зато, како каже апостол Павле: „Духа Божијега не гасите у себи.“ Духовна радост се добија као последица смирења, безазлености и – поновићу још једном – дубоке послушности „Ко слуша моје речи и извршује их, тај ми је и отац, и мајка, и брат, и сестра“, каже Господ у Јеванђељу, браћо и сестре. Дакле, духовна радост јесте и дар Божији за очување чистоте и душе и тела. И душе и тела, јер смо ми створени и од душе и од тела, браћо и сестре. Радост нам се даје онда када се човек искрено каје. А без покајања, браћо и сестре, нема живота вечнога. А коме не треба покајање? То ћу поново рећи: ономе који мисли – ја све знам, ја боље знам од овога, боље знам од онога.
Такав човек ће рећи да боље зна и од светога Јована Златоустог, и од светога Василија Великог, и од светога Антонија Великог, кога данас прослављамо. А светога Антонија прослављамо, браћо и сестре, управо зато што је он испунио заповести о блаженствима. Он није тражио славу. Није тражио да га људи хвале, него се склањао од људске похвале. Склањао се у пустињу, ишао тамо да разговара са Богом, да га нико не омета, браћо и сестре. Зато, заиста, треба да схватимо да нам радости нема без Бога. Све ове наше људске радости су од данас до сутра. Апостол Павле, кога поново данас помињемо, каже: „Радујте се у Господу и опет велим – радујте се.“ Ми имамо разлога да се радујемо, без обзира какви смо и колики смо, јер имамо Бога – Бога радости. А онај који нема Бога у себи, нема ни праве радости. Његова радост се претвара у бунт. Његова радост се претвара у оговарање и осуђивање, браћо и сестре.
Човече, где је ту смирење, када си узео суд Божији у своје руке и прописујеш како други треба да живи, а сам нећеш да живиш по пропису Божијем? Ти другоме прописујеш правило, а сам га не испуњаваш. Опростите што ћу рећи једноставно и помало грубо, али морамо бити јасни. Зато ти људи који имају много идеја, кажу: „Имам хиљаде идеја“, а ниједну неће да остваре, него их само просипају. А кад човек не живи по тим идејама, свако то примети. Свако примети. И сваки онај који има макар мало Духа Божијега у себи, вере и побожности, њему Бог даје да прозре шта је у срцу другога човека. А ми мислимо: нико не зна шта је у мом срцу. Зна Бог. А знају и свети људи, браћо и сестре. Али ми мислимо: „Не, ја само знам.“ Дакле, духовна радост је чиста. Зашто је чиста? Зато што је бестрасна. А човек када је обузет страстима, он није спреман никога да послуша. Када је заробљен страстима, он се одваја од другога. Страсти га носе као папир бачен у воду – час га удара у једну обалу, час у другу. А из страсти се рађа све што је зло: и мржња, и пакост, и све остало, да не набрајам, браћо и сестре. Радости су различите, али у духовној радости нема ни трунке греха, јер нема страсти. Нема ни трунке таме – она је сва у светлости. Зашто је у светлости? Зато што је у покајању. У покајању и у радосном испуњавању воље Божије. Данас служимо Божанствену Литургију. И рећи ћу вам нешто што није моје, него светих отаца. Литургија се служи тамо где има причешћа.
Свети оци кажу: где нема причешћа, не треба да буде ни Литургије. А где нема Литургије – нема живота. И овај свет ће постојати, како кажу свети оци, дотле док се у њему служи Божанствена Литургија. Не моја, не твоја, него Божија, браћо и сестре. Данас служимо ову свету Литургију и сећамо се четрдесетог дана упокојења монахиње Домнике, бивше игуманије ове свете обитељи. Верујем, хоћу да верујем, да се она трудила да испуни заповести блаженстава. Верујем да је, ако је то чинила у смирењу и послушности, данас у радости. Верујем да је, ако је препознала Литургију у овом животу, кроз Литургију и Бог препознаје. Зато је данас, када је најважнији дан за њену душу, она у сусрету са Богом. Ту не помаже ни њој, ни мени, ни теби мудровање. Када угледамо лице Божије, видећемо и своје лице – тамно или светло, онакво какво смо га обликовали овим животом. А ако смо били у радости Господњој, чућемо оне Христове речи: „Добри и верни слуго, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити – уђи у радост Господа свога.“ Браћо и сестре, данас нам је потребна радост. А ми не умемо да се радујемо. Много тога нас спречава да се радујемо правом радошћу. Чак се дешава да човек, када му је ум помрачен, чини зло и при томе се радује. А знате шта српски народ каже за такву радост – нећу то овде изговарати. Зато нека нам буде на здравље и спасење ова молитва – света Литургија. Нека нам буде на здравље и спасење Свето Причешће. Јер ако се не причешћујемо, нема нам спасења. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, има живот у себи“, каже Христос. А данас се појављују неки „мудри“, под наводницима, који говоре када треба, а када не треба да се причешћује. А све је то у канонима решено, браћо и сестре. Тамо пише: хришћанин који је крштен, а не причешћује се три недеље, не може бити у Цркви. Свештеник који се не причешћује у одређеном року, не може вршити службу. То није моје, браћо и сестре. Зато не треба да измишљамо својом главом, када нам је у Цркви све већ предато и показано.
Треба да слушамо Цркву и да учествујемо у Светој Литургији кроз покајање, исповест и Причешће. А нигде у канонима не пише – и то морам да вам кажем, а томе нас је учио и блаженопочивши владика Атанасије – да је неко прописао: мораш да постиш толико и толико дана да би се причестио. То не значи да не треба да постимо. Треба да постимо, али како нас Црква учи, а не по сопственој вољи. Као што се не смемо ни молити по својој вољи.
Бог да прости душу уснуле игуманије Домнике и нека јој је вечан спомен међу нама.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После завршене литургије Високопреосвећени Митрполит је служио парастос игуманији Домники, уз саслужење Игумана Доситеја (манастир Гргетег), Игумана Петра, протојереја-ставрофора Зарија Божовића, протојереја Дејана Марковића, протојереја – ставрофора Душана Илића, протојереја Срећка Зечевића, јереја Александра Цветковића.
Срећко Зечевић, протојереј
