Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован посетио је манастир Јошаницу у понедељак 2. фебруара 2026. године на дан Преподобног Евтимија Великог поводом имендана Архимандрита Евтимија Јутрше, игумана манастира, и служио Свету архијерејску Литургију.
Митрополиту Јовану су саслуживали високопреподобни архимандрит Онуфрије Вранић и протосинђел Пајсије Илић, високопречасни протојереј Александар Гајић, архијерејски намесник белички, и пречасни јереј Милош Ћирић, са пречасним протођаконом Иваном Гашићем и часним ђаконом Далибором Нићифоровићем.
Чтецирали су господа вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, а појали су својим прдуховљеним гласовима Србски православни појци из Београда.
Високопреосвећени Архијереј Јован је надахнуто беседио након прочитаних новозаветних одељака:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помаже вам Бог, браћо и сестре!
Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас у ову јошаничку обитељ, да у њој данас служимо Божанствену Литургију, да се причестимо и да се сјединимо са Богом. Нема већег сједињења него што је Бог дао себе као Тело своје, као Крв своју да се сједињује са нама. Али то сједињење са Богом кроз Свету Тајну Причешћа подразумева и наше сједињење са Богом, са самим собом и једних са другима. Ми зато кажемо на сваком богослужењу: “Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.” То значи да човек не може сам да се спасава. Човек се само спасава у заједници. У заједници Тела Христовога, а то је Црква. Зато онај човек, онај хришћанин који живи Црквом и Јеванђељем, и слуша Цркву биће спасен под условом да жели спасење. Под условом да се моли Богу да га Бог спасе. Јер, ако се заиста не молимо Богу и ако се не трудимо, неће нас Бог спасити. Често говорим да нас је Бог без нас створио али без нас неће да нас спасе. Али зато, понављам, спасавамо се у заједници. Онај хришћанин који живи заједницом он размишља живећи у овој заједници Тела Христовог, он већ размишља да живи у заједници са Небом – Богом. А како живи заједница на Небу? Живи у љубави, живи у слози, живи у миру, живи у поретку... Нико ни од кога ништа не узима, нити одузима. Е зато и ми требамо, колико је то могуће нама људима, који носимо и тело и душу да живимо у тој заједници. Ми смо се данас овде такође сабрали да прославимо једног великог угодника Божијега, великог молитвеника, великога чудотворца, Преподобног Светог Оца нашег Евтимија Великога.
Сабрали смо се такође данас да се помолимо Богу и Светом Евтимију да, који је молитвени заштитник нашег оца Евтимија, игумана овог манастира, да му Свети Евтимије буде путоказ. Али не само њему него да буде путоказ свима нама. Да нам Свети Евтимије, и њему и нама, буде огледало у коме ћемо се он и ми огледати јесмо ли у Христу или нисмо у Христу. У Христу јесмо ако смо у јединству са онима који нас окружују, са својима ближњима. Нисмо ли у јединству једни са другима, немој да заваравамо себе, па да кажемо „е, ја јесам у јединству са Богом, то могу да будем, ал да будем у јединству да другим, са оним који је поред мене, е то ми је мало теже”. И онда тако човек, са том таквом слабом вером, он долази у такво стање, а онда му нечастива сила итекако га потпомаже да каже „ех, да је овај поред мене бољи, ја бих био бољи”. Човек некако по својој слабости очекује да други буде бољи па ће онда он бити бољи. Да други буде добар, па ћу ја бити добар.
У хришћанству, у православљу је обрнуто. Да не чекамо да други буду бољи, него да ми будемо бољи и да тим примером утичемо да и други буду бољи. Јер, ако не будемо бољи, ми ћемо бити све гори. То је неумитна истина. А често се ми задовољавамо самим собом и својим неким духовним стањем, па кажем „довољно је, даље ми не треба да се трудим”. Човече, никад добра много! Никада! А зла је много и један кап. Зато је Бог хришћане послао у овај свет да свет препороде. Да свет који неће Бога, да свет поново врате у Царство Небеско. Јер падом првог човека човек је постао небиће. А Господ је дошао и поново нас вратио у биће. Има ли веће радости за човека него што га је Бог вратио у биће? Нема. И зато треба да будемо свесни тога и да Богу непрестано благодаримо што смо и овакви и онакви какви јесмо, тј. бића Божија. А Бог је ради тог бића човековога све учинио ради нас да бисмо се ми спасили. Е кад је Бог све поднео све оно ради нашег спасења, зашто и ми нешто мало не поднесемо.
Зашто се не трудимо да будемо мало бољи? Зашто се не трудимо да имамо мало више љубави Божије у нама и са ближњима? И на крају, зашто човек тако мало одговара на неизмерну љубав Божију? А шта то Бог од нас тражи? Не тражи много. Немој да се оптерећујемо „ја не могу да испуним Јеванђеље, па ја не могу да се спасем”. Човече, чим тако помислиш значи да ти је ослабила вера. Како да не можеш да се спасеш? Где год да има Спаситеља, а Он је свуда, има спасења. Е, ако нема Спаситеља, онда нема ни спасења. Све је ово тако дубоко знао и у своје биће уткао Свети Евтимије кога данас славимо. Заиста, с правом је њега Црква назвала великим. Чиме је он био велики? Да ли је био велики неком светском мудрошћу, знањем? Да ли је био великом неком великом ученошћу? Да ли је био велики неким богатством овога света? Не. Он је био велики по вери у Бога. Он је постао велики зато што се трудио да испуни заповести Божије. Он је био велики зато што је у центар свога живота поставио Христа и Његово Јеванђеље. Он се стално огледао Јеванђељем Христовим и стално преслишавао себе Јеванђељем. Јер нигде човек не може да види себе у правом стању, какав јесте, али ако призна себи себе него кроз Јеванђеље. Ко испуни тај ће се спасити. Свети Евтимије је био велики не само зато што је испуњавао заповести Декалога и заповести Блаженстава, али на првом месту он да би испунио и једне и друге заповести, он се трудио и испунио оне најважније и најзначајније заповести: “Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом... И ближњега као себе самога”. Која је вредност ове двеју заповести, то нам сам Господ потврђује када каже да о овима двема заповестима виси сав Закон и Пророци. Немојмо да кажемо „не могу, нисам испунио заповести Божије”. Ма испуни ове две. Јер онај човек који љуби Бога, који воли Бога, он ће да воли и ближњега свога.
И управо ће га волети правом љубављу, јер га воли не љубављу емотивном, нашом, него љубављу Божијом. А та љубав Божија она подједнако грли све. И праведника и грешника. Љубав Божија не дели људе онако како ми често знамо да делимо људе, па кажемо „овај је овакав - овај онакав, овај је праведан - овај није праведан, овај је грешан – овај је свети”. Откуд то нама? Зато што те је гордост навела да узмеш ти суд Божији у своје руке и да просуђујеш и расуђујеш. Ми не знамо шта је у човеку осим Духа Божијега. Али има неко ко зна. А то је Бог. То је Господ наш Исус Христос. То је Он који је срцезналац, Који заиста зна не само шта смо ми урадили или шта радимо, него што зна и шта ћемо урадити. И какав ће нам крај овоземаљски бити.
О свему овоме је и те како размишљао Свети Евтимије Велики и заиста зато је он све своје и дане и ноћи проводио у молитви, проводио је у богомислима, проводио је дане и ноћи у созерцавању, проводио је у смиреношћу, у кротошћу, у труду, у подвигу. А највише је проводио у послушности и смирењу. И човек заиста може да поседује врлине. И хвала Богу што човек поседује те врлине. Али да би те врлине имале плода у мени, у теби, брате и сестро, могу имати само ако смо у темељ свих тих врлина поставили смирење. Зато Свети Јован Златоусти каже када је Бог хтео да направи велику грађевину од врлина, Он је у темељ поставио смирење. Где нема смирења нема ни молитве. Где нема смирења нема ни правог поста, где нема смирења нема ни правог бдења. Може човек да изгорева, да сагорева, да гине од умора да ради нешто, ал ако то не ради из смирења и љубави према Богу и ближњима, све је то забадава. Ем се мучиш, ем се излажеш невољама, знојењу, а нећеш имати никакве користи. Зато што ниси све то поставио кроз смирење него и то што чиниш, чиниш често пута из тога да те људи виде, и да ме људи виде. А која нам је корист од тога? Добро је кад људи виде у нама добра дела. То је добро. Сваки крштени човек који је Духом просвећен, он познаје и срце другога човека, а само онај који просвећен Духом Светим, кога Дух Свети учи, кога Дух Свети води и руководи. А ако се не предамо Духу Божијему да нас Он води и руководи, предаћемо се духу овога времена и предаћемо се духу своме.
Ако се предамо духу овога времена знамо куда ћемо да одемо. Дух овога времена неће Бога, дух овога времена неће љубав, дух овога времена неће мир, хоће немир, дух овога времена неће другога. Ми се преко тог другога управо спасавамо. Зато Свети Оци кажу колико је год наше спасење у Божијим рукама и у нашим рукама, још је више у рукама другога. И зато Бог не тражи од нас да ми нешто много више служимо Богу, него што треба да послужимо једни другима. А не можемо да служимо другима кад у нама нема смирења, када у нама нема љубави. Зашто¬? Зато што у нама има гордости. А гордост је почетак свакога греха, сваке злобе, сваке пакости, сваке мржње. Гордост неће ни Бога ни човека. Горд човек сматра да је он сам себи довољан. А то је највећа заблуда. Само је Бог сам себи довољан. Ми морамо у себи да осећамо да имамо недовољности. Да нисмо довољни себи и зато нам треба Бог, зато нам треба други, зато нам требају светитељи на које треба да се угледамо и да се позивамо. Али, ми често Срби знамо да се позивамо на нашег Светог Саву и хвала Богу што је тако.
Ми Срби знамо да се позивамо на наше светитеље. Али се позивамо само на језику, а да ли живимо онако како су живели наши Свети преци? Да ли се жртвујемо? А љубави нема без жртве. То нам је сам Господ Исус Христос набоље показао својом Крсноваскрслом жртвом. И ничим нас Христос није тако загрлио као што је управо Крсном жртвом загрлио. Љубав тражи одрицање. Чега да се одрекнемо? Јел то Бог тражи да се ја одрекнем свог идентитета? Не. Него да се одрекнем својих лоших навика. Да се на првом месту одрекнем греха, да се одрекнем свега онога што ми смета и стоји на путу мога спасења. Треба да се молимо Богу. Треба да живимо у Богу. Треба да живимо по Богу. Јер ако не живимо по Богу, онда ћемо живети по неком нашем кодеку, живећемо по неким нашим правилима. А човек изналази начина да оправда себе зашто не иде путем Христовим, и тражи неке своје путове и измишља своје путеве. И дође до тога стања да човек почне да измишља и Бога. Јер хоће Бога да прилагоди себи уместо себе да прилагоди Богу. Зато овај светитељ Евтимије кога данас прослављамо, испунио је заповести и Декалога и заповести Блаженства и ове две заповести, и зато и данашње Јеванђеље које смо сада овде чули како Бог - шта даје Бог човеку који испуњава заповести Божије. Па даје му силу, да је му моћ, даје му крепост, даје му оно што је дао самим апостолима кад их је послао да проповедају Јеванђеље: „Ево вам дајем власт да стајете на скорпије, на змије, на сву силу вражију и да вам ништа не може наудити. Није то Бог дао само апостолима.
Бог то даје и теби и мени, брате и сестро, кроз Свету тајну Крштења, кроз Свету тајну Покајања, кроз Свету тајну Причешћа. Све нам Бог ту даје силу и снагу. А онај који има Бога у себи, он има љубав и зато је мера љубави мера жртве. Ко има Бога у себи он нема страха. А страх је опасна духовна болести. Али страх нас хвата управо зато што не испуњавамо оно што би требало да испунимо. А страх ако га не отерамо, а њега не можемо да отерамо без Имена Божијега, онда ће нас страх одвести на психијатрију. Није чудо што Његош каже: “У страху су велике очи.” А тамо где је љубав, тамо страха нема. Љубав изгони страх. Зато човек почиње да се плаши од другога. А зашто се плаши? „Да ме тај други не открије – ко сам и шта сам. Да тај други не почне да говори о мени, зато ћу ја почети да говорим о њему. Бог нам је дао све: и језик, и ум, и разум, и срце да језиком и умом и срцем славимо Бога.
Да ли га прослављамо? Да ли тај језик као тај дар заиста Божији, као што је и живот дар Божији, да ли тај језик нам служи да говоримо о Богу добро, да говоримо о другоме добро? Или да говоримо супротно? Дао нам Бог језик да славимо Бога и да прослављамо ближњега свога. Све нам је дао Бог. Али, сад је питање само да ли те дарове чувамо или можда злоупотребљавамо? И зато смо се ми данас овде сабрали, да се помолимо Богу, и да служимо Божанствену Литургију, сабрали смо се да затражимо помоћ од Бога, да затражимо помоћ од Светога оца Николаја, коме је ова обитељ и посвећена. Да затражимо молитвену помоћ Светог Евтимија и да кажемо: „Господе, ево ти мојих мисли, ево ти мојих речи, ево ти мој ум. Управљај њима, Господе; не умем да управљам”. А човек стално мисли да он зна најбоље да управља, свему. Данашњи човек је оптерећен много чиме. Више се човек данас труди да сазна где је отишао Кинез негде данас, а не труди се да види где сам ја отишао. Јер ако сам се одвојио Бога, ја сам отишао од Бога, ја сам онда залутао. Ја онда лутам, а човек кад залута, е њега све више хвата страх. Он изгуби оријентир, изгуби компас. Имате онај диван пример код Светих Отаца где описују како је један човек дошао у велики град. И дошао тамо на ону велику раскрсницу и збунио се. Нити зна којим путем да крене... Ту га види један Божији човек. А он препозна тог Божијег човека па му каже: „Брате, ја сам се изгубио, ја сам залутао”. А овај Божији човек га пита: „Брате, знаш ли куд си пошао?” Каже: „Знам”. – „Значи ниси се изгубио, него си залутао; ево ти правац и доћићеш тамо где си пошао.” Ми имамо правац, онај који нам је дао Бог, који нам даје Црква, који нам даје морални закон. Данас више проводимо времена на овим медијама, поготову на телефонима, него што проводимо време у молитви. И сад мислимо „ја сам велики што знам шта је ко неко тамо урадио, шта је ко шта учинио”. Човече, прво сазнај о себи. Кад сазнаш о себи ко си и шта си онда ће ти Бог открити да сазнаш и о другоме, али не да га осуђујеш, него да га још више волиш. Нека нама и нашем игуману Евтимију данашња служба и данашња молитва, и данашње Свето Причешће буде подстрек за наше спасење. Да размишљамо да смо овде дошљаци, и да ово нама није вечна кућа. Да ми имамо како каже Свети Апостол Павле своју кућу на небу. Али да бисмо добили ту кућу на небу, треба да имамо у себи рај. А у човеку је или рај или пакао. Човек најчешће осећа да је у паклу ал никако да призна да је у паклу, него се још уљушкао и њему је лепо. Јесте, донекле. И грех је човеку неки пута сладак док не дође она горчина. А из горчине рађа се све што не треба. Рађа се што је најглавније неблагодарност, из горчине се рађа незахвалност али се и рађа очајање. А очајање је задња степеница до које човек може да дође а да још увек може да разликује шта је добро, шта је зло и да се врати. Али, ако га очајање обузме он изгуби наду на спасење. А ми имамо наду јер је Бог дошао да нас спасе а не да нас погуби.
Зато се молимо Богу и Светом Евтимију да у нама заиста процвета љубав Божија. Да схватимо нашу одговорност. Човек је заиста велики дар Божији. Који је велики човек? Онај који има љубав. Велики је човек онај који се жртвује за другога. Хоћемо ли да будемо велики? - Мора прво да се смиравамо. Ако је наше смирење искрено Бог ће нас подићи и учинити нас великим као што је учинио великим Светог Евтимија кога данас прослављамо.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Велики број верног народа је учествовао у Тајни над тајнама причестивши се даровима Тела и Крви Христове, а затим су сви поделили радост са игуманом Евтимијем у благосиљању, осевећењу, преливању вином и преламању славских дарова. Уследила је трпеза љубави на којој се високопреподобни о. Евтимије захвалио свима на части и љубави што су учествовали у овом радосном дану за њега и његово братство, а нарочито Митрополиту Јовану на благословима и приносу Бескрвне жртве за спасење света.
