У петак 8. маја 2026. године, када Црква прославља Светог апостола и евангелисту Марка, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у Великим Црљенима, надомак Лазаревца, поводом прослављања храмовне славе.
Митрополиту су саслуживали: протосинђел Евстатије (Драгојевић), јереј Милош Виленица, јереј Стефан Милошевски, јереј Милан Милановић, протођакони Иван Гашић и Никола Урошевић.
За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци из Београда.
Обраћајући се верном народу Митрополит је поучавао:
„Христос васкрсе!
Христово васкрсење је победа Бога над тројединим непријатељем човека. Сваки човек има ове непријатеље: грех, ђавола и смрт. Све их је Христос својим васкрсењем победио. Васкрсењем нам је и живот даровао. Имамо много непријатеља, али смо најчешће највећи непријатељи сами себи и то онда када не верујемо у Бога и не живимо по Богу, Јеванђељу и хришћанским животом. Сви имамо више непријатеља, као појединци и као заједница. Позвани смо као иконе божије, као хришћани, као људи јеванђеља и као заједница Бога и људи, да свакога видимо као свога брата и сетру. Ако тако будемо гледали друге, нећемо имати непријатеља. Ако друге не гледамо тако, онда ћемо и од пријатеља направити непријатеље. Без обзира како се други односили и постављали према нама, не треба да их гледамо као непријатеље. Не гледајмо на то како други поступају према нама, већ како ми поступамо према другима. Ако волимо другога, он ће осетити нашу љубав па ће и он волети нас. Ако други осети да га не волимо, узвратиће нам на исти начин. Бог од нас тражи да на његову божанску љубав одговоримо нашом човечанском љубављу. Бог је из љубави све учинио зарад нас. Из љубави се родио зарад нас, из љубави претрпео све шта су му други чинили, када су га грдили, псовали, вређали, називали ђаволом, а онда разапели на крст. Божија љубав и на крсту није могла другачије, него да се моли и да затражи опроштај за оне који не знају шта раде. Покајање је равно Васскрсењу. Није лако покајати се, али није немогуће. Сведоче нам то примери из живота хришћанске Цркве и из живота светитеља. Највећи грешници су устајали и када су падали, јер су имали вере која им је говорила да устану и крену даље. Љубав покрива мноштво грехова. Мржња још више раздире и увећава грехе. Мржња на мржњу доноси пропаст човеку. Љубав на љубав доноси спасење. Тада Бога осећамо као свога пријатеља. Бог је љубав. Не гледајмо на то како нас други виде. Свако нек гледа својим очима. Какве су нам очи, тако и гледамо. Гледајмо како ми друге видимо. Човек често види само оно што сам жели да види. Ако жели да види добро, свуда ће добро и видети. У најгорем човеку ће такав пронаћи клицу добра. Нема човека који је само добар или само лош. Од наше жеље зависи шта ћемо пронаћи у другоме. Шта желимо другоме, то ће бити и нама. Ако желиш другоме добро, добро ћр се вратити и теби. Ако другоме желиш зло, онда ће ти се то и вратити. Ако желим да само ја будем срећан, и не размишљам да прво ја усрећим другога, срећа нам никада неће доћи. Када срећним учинимо некога, срећа ће нам се вратити стоструко. Треба да избацимо зло из себе, мржњу која је опасно зло. Мржња може да измени толико човека да сасвим побрка добро и зло. Ако мржњу не избацимо из себе, не очекујмо да ћемо је избацити из оних око нас. Учини добро и добру се надај, говори наш народ. Друге не доживљавајмо као непријатеље. Сви смо ми иконе божије. Сваком од нас треба спасење. Сви треба да чинимо добро. Када изграђујемо себе и радимо на свом спасењеу, помажемо свима око нас да се изграђују у добру. Због слабости човек мисли да је други дужан да му чини добро, а да он другоме ништа не дугује. Јеванђеље Христово нам је дато да нам буде огледало душе. Оно нас учи да не судимо да нам не би било суђено. Кроз јеванђеље треба да коригујемо себе. Ако се не коригујемо Јеванђељем, онда се коригујемо собом. А када је човек сам себи мера, он увек претерује мислећи о себи боље него што је то стварно. Јеванђељем се најбоље поправљамо и коригујемо, растемо и живимо духовно. Јеванђеље нам није дато да кроз њега судимо другима. Дато нам је Јеванђеље да нам буде пут којим треба да идемо. То је оно најважније да пронађемо пут којим треба да идемо кроз живот, пут који нас води Христу и Царству небеском. Тај пут нас води ближњима и он нам је потребан. Једино је Господ могао да каже да је Он Пут, Истина и Живот. Често човек у својој гордости и сујети намеће себе да је он пут и истина. Али, да ли смо сигурни у такву истину? Немамо чиме истину да проверимо до Јеванђељем и нашим личним животом. У овом свету можемо да задобијемо част, власт, положаје, звања и чинове, али ако то није задобијено хришћанским и путем љубави и смирења, већ лактањем, онда је све узалуд. Морамо одговорити Богу на његову љубав. Бог ће нас питати како смо му узвратили на ту љубав, какви смо били према природи, како смо се понели према читавој творевини божијој, и како смо се односили и према себи и према другима? Неће нас Бог питати шта су други учинили нама? Све можемо да сагледамо кроз Васкрсење Христово, радост над радостима. Ништа није тако детаљно описано у јеванђељима као Васкрсење Христово. Уплашеним апостолима после Васкрсења Господ поручује: „Мир вам!“ Нема ништа лепше него уплашеном и узнемиреном човеку упутити мир. Нама треба мир, са Богом, са собом и са другима. Наша Црква и овај свети храм, у коме смо данас сабрани, прослављају Светога апостола и јеванђелиста Марка. Марко је писац једног од четири јеванђеља које почиње речима Јеванђеље Господа нашега Исуса Христа. Сви јеванђелисти говоре о Христу, а највише о љубави. У јеванђељима је описано оно што руке сведока опипаше, што очи видеше, то се проповеда у Јеванђељима. Шта ће нам више од тога сведочанства. Али ни апостол Тома није поверовао док се није уверио и опипао Христове ране. Тома није био неверен, како ми то говоримо. Он је то рекао јер је у апостолима видео страх. Страх је тешка болест. У страху се ништа не види реално, већ изопачено. Где су љубав и вера, ту нема страха. Где су љубав и вера, ту је и нада. Ове нас хришћанске врлине учвршћују да верујемо у Бога, да имамо поверење у Бога и у ближње. Ако имамо поверење у ближње, онда не да ближњима нећемо чинити зло, него на то нећемо ни помишљати. Човек не може другоме да чини зло, а да прво себи није нанео зло. Смишљајући зло другоме, човек повређује сам себе. Себе доводимо у стање да мрзимо друге. Апостоли које је Господ одредио да буду његови сведоци и јеванђелисти су пример и углед и позив да и ми будемо апостоли. Ако ниси апостол, онда ниси хришћанин. Апостол је онај који је послан. Сви ми смо послани у овај свет. Ми сада, наши преци пре нас, потмци после нас. Сви смо послани и сви смо апостоли. Сви крштени су потенцијално и светитељи. То и сведочимо на литургији када кажемо: „Светиње светима!“ Којим светима? Нама свима. А да ли живимо светим животом, то зависи од нас самих. Црква је Христова једна, света и апостолска учи нас Символ вере. Наши животи имају смисла једино ако смо апостоли, сведоци Истине. Господ нам каже: „Познајте Истину и Истина ће вас ослободити“. Истина је једна, Господ Исус Христос. Апостоли смо ако смо сведоци те Истине, распећа Христовог, смрти, Васкрсења и Вазнесења Христовог. Све то исповедамо у Символу вере, изговарајући га са осећањем вере. Славећи Светог апостола и јеванђелиста Марка, читајмо његово Јеванђеље. Тако ћемо себе видети као у огледалу и препознати да ли смо на јеванђелском путу или не? Свети оци нас поучавају да не сме проћи ни један дан, а да нисмо нешто из Јеванђеља прочитали. Да ли ми тако радимо, или не? Јеванђеље је написано за све нас. Читајући га треба да будемо искрени према себи. Умивајући се сузама покајања схватимо да не можемо подићи камен ни на кога, и да будемо обасјани љубављу Христовом. Само тада можемо осетити да носимо достојанство иконе Божије. Нема већег достојанства него бити човек. Замолимо Бога и Светог апостола Марка да читајући Јеванђеље задобијемо просветљење разума и схватимо да је Јеванђеље смисао нашег живота. Јеванђеље нас учи да се молимо и да волимо и наше непријатеље. Ако то чинимо, кад-тад наша молитва ће их уразумити. Добра никада није довољно, а зла и најмања капљица је превише. У добру да се виђамо и налазимо увек.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене припремио парох великоцрљеначки свештеник Александар Глишић са породицом и верним народом.
