У понедељак пете недеље по Васкрсу 11. маја 2026. године, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Бранислав Матић, јереј Александар Ђорђевић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом се обратио верном народу Митрополит Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Христос Васкрсе, браћо и сестре!
Чули смо данас овај одељак из Јовановог Јеванђеља о томе како је Господ упутио прекор Јудејцима. Зашто? Зато што су они говорили да им је Бог Отац, а тиме су одрицали да је Господ Исус Христос Спаситељ света. И зато им Христос каже: „Кад би Бог био Отац ваш, љубили бисте и мене, јер ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао сам од себе, него ме Он посла.” Када је Христос изговорио ове речи, они су му рекли: „Демон је у теби.” Пазите докле може да иде човек! А Христос им одговара: „У мени демона нема”, него је управо обрнуто. И заиста, браћо и сестре, кад чујемо овај данашњи одељак из Јеванђеља, схватамо да пред човеком стоје само два пута: пут ка Богу и пут ка мамону или ђаволу. Богољубље је природан, нормалан и, рекао бих, логичан пут човеков ка Богу и ближњему. С друге стране, грехољубље је нешто што је неприродно, ненормално и нелогично. Чини ли рђава дела, има ли рђаве мисли и осећања, човек је на путу грехољубља. А када је човек на том путу, он не може да љуби истину, не може да љуби правду, нити љубав. Човек који стоји на путу богољубља свим мислима и осећањима својим – како каже заповест Божија: свом душом, свим срцем и свом снагом својом – осећа како све извире из Бога и увире у Бога. И заиста, ако наше биће не извире из Бога и не увире у Њега, наш је живот промашај. Богољубив човек се сваког дана и сваке ноћи, кроз нове мисли и осећања, изнова рађа од Бога и осећа како га све то Њему приводи. На тај начин човек постаје син Божији, а Бог постаје Отац његов. Зато Господ и каже: „Ја сам дошао не да творим вољу своју, него вољу Оца који ме је послао.”
Христос у данашњем Јеванђељу говори Јудејцима да би Га они љубили када би Бог заиста био њихов Отац. Јер Господ каже: „Ја од Оца изиђох и дођох вама, и остављам свет овај и опет идем Оцу.” Достојанство сваког човека испитује се управо кроз однос према Христу. Ако Христа не схватамо као Бога и Спаситеља, онда не прихватамо ни Бога Оца, ни Духа Светога. Зато је сусрет са Христом истовремено испитивање и суд. Испитујем себе, проверавам се Христом и тада сам у себи видим свој суд. Христос је та божанска светлост под којом се свима суди. Зато Господ пита: „Зашто не разумете мој говор?” Они га не разумеју не зато што су умно заостали, него зато што су духовно глуви. Господ каже за оне који не верују како треба: „Очи имају, а не виде; уши имају, а не чују.” Бог нам је дао очи да видимо оно што је добро и лепо, а да ли ћемо гледати то или оно друго – до нас је. Дао нам је уши да слушамо реч Божију и свету литургију. Али ми често чујемо само оно што желимо. Човек види оно што тражи. Ако неко жели да види добро у другом човеку, наћи ће га, па макар тај био и највећи злочинац, јер тражи добро. У човеку није све само зло, нити је све само добро, већ и једно и друго. Зато се потрудимо да гледамо оно што је добро, а то је сам Бог. Нико није добар као Бог. Ови Јудејци из Јеванђеља нити желе да слушају Христа, нити желе да Га разумеју, а то потврђују својим делима. Лаж је постала њихова природа. Човек у истини живи истину, а онај ко се служи лажима, тешко из тога излази ако се не отргне и не увиди свој пад.
Онај ко је од Бога, тај речи Божије слуша и труди се да их испуни. Није Господ рекао: „Благо ономе ко научи Свето Писмо напамет”, него: „Благо ономе који научи и испуни.” Шта вреди знање без испуњавања? Када Христос помиње своје „овце”, Он мисли на словесне овце – на нас крштене људе који имамо душу. Те овце разликују глас свога Пастира од гласа најамника. Господ кротко одговара да има само један циљ – да прослави Бога Оца, док Јудејци непрестано настоје да Га осрамоте. Зато каже: „Заиста, заиста вам кажем: ко одржи моју реч, неће видети смрти никада.” У Христу је живот и васкрсење. Наше призвање је да Христову реч сачувамо у сећању, у срцу и у целом свом бићу. Ко верује у Васкрсење Христово, верује и у своје, јер у Символу вере читамо: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.” То је наш задатак – да живећи у овом свету, чекамо тај прави живот.
Човек живи од плодова својих дела и она иду испред њега, али остају и иза њега. Народ то најбоље зна да процени. Када оде добар човек, хришћанин, каже се: „То је син или ћерка тог и тог доброг човека.” А када неко остави зла дела, име му се често и не помиње. Прави човек је Христов човек, онај који се труди да живи по Христу, који Га је уселио у себе и који је Христу „позајмио” свој живот. Тада Христова душа и срце постају човекови. А када је срце Христово, оно је толико широко да у њега може стати и Онај који је већи од целе васељене. Нека нам Господ помогне, отвори ум и разум да схватимо да је Христос наш Спаситељ, послат да спасе човека, а не да га погуби.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
Дејан Јовановић, ђакон
