У недељу шесту по Васкрсу, 17. маја 2026. године, Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Сопоту уз саслужење протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, протојереја-ставрофора Златка Димитријевића, протосинђела Евстатија – игумана манастира Ћелије, протосинђела Сионија – игумана манастира Тресије, ђакона Бојана Миленовића и ђакона Лазара Марјановића.
По прочитаном јеванђелском зачалу, Митрополит Јован обратио се сабраном народу пастирском беседом, истакнувши да човек без вере остаје духовно слеп, а да вера отвара духовне очи. Да највеће чудо није када слеп прогледа телесно, него када човек прогледа духовно и почне да види Бога, ближњега и смисао живота.
"Христос васкрсе, браћо и сестре!
Овај поздрав сведочи да је Христово Васкрсење центар нашега живота, да је Христово Васкрсење темељ не само живота овде на земљи, него темељ и за Царство Небеско. Зато се, браћо и сестре, поздрављамо овим поздравом, јер знамо и верујемо да је Христос Својим Васкрсењем победио смрт, победио грех и победио ђавола. Треба ли нам већа радост и треба ли о било чему више да размишљамо него управо о Васкрсењу Христовом и у исто време о нашем васкрсењу.
Ми смо данас, браћо и сестре, чули одломак из Јовановог Јеванђеља који нам говори како је Господ отворио очи човеку слепом од рођења. Предање Цркве види да Јованово Јеванђеље наводи неке догађаје о којима нема речи у другим Јеванђељима — код Марка, Матеја и Луке. Али Јован наводи Спаситељева чуда која други јеванђелисти нису записали, да бисмо и ми разумели шта је Господ чинио и шта чини. Све што Господ чини, браћо и сестре, чини ради нас и ради нашега спасења. Када се наводе Христова чуда, треба да сагледамо и њихову духовну димензију. Тако и у причи о исцељењу овога човека коме је Господ дао вид, јер га никада није ни имао.
То нам говори да Бог чини чуда. А чуда су тамо где човек верује.Овде видимо да је Господ исцелио овога човека, а одмах су се појавила питања радозналих људи. Питали су: „Ко сагреши, Господе, те се овај човек роди слеп?“ Али то нису питали из духовне побуде, него из људске радозналости. И шта им Господ каже? „Није сагрешио ни он ни родитељи његови, него да се на њему јаве дела Божија.“ И заиста, јавило се дело Божије — чудо Божије. Јер у историји рода људског није познато да је некоме слепом од рођења враћен вид. А они који су били сведоци чуда покушавали су да болест овога човека повежу са грехом. Међутим, болест није увек последица греха. То само злонамерни људи говоре када чују да се неко мучи, па кажу: „Ето, заслужио је.“ Не. Болест није увек последица греха. Али Господ понекад допушта болест ради опомене — да кроз њу појачамо веру у Бога, љубав према Богу и ближњима, да стекнемо стрпљење и смирење.
Данас си здрав, сутра можда ниси. Зато не смемо да се гордимо.
Људи су тада, као и данас, у свему тражили само рационалне и логичне разлоге. Човек каже: „Ако нисам видео, нећу да верујем.“ Али ми много више ствари не видимо него што видимо. Логика вере и љубави има другу димензију. Она иде у просторе у којима влада благодат Божија. Тамо човек не робује правилима овога света, него живи слободом у Богу. Наш народ каже: „Да нисам видео чудо, не бих веровао.“ И заиста, чуда постоје да би помогла човеку да изађе из оквира овога света и уђе у простор вере и љубави. Када освећујемо воду за крштење, свештеник говори: „Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и никаква реч није довољна да опева чудеса Твоја.“ Нема тих људских речи које могу описати све што Господ чини ради нашега спасења. Тамо где има вере — ту има и чуда. Вера отвара духовни вид. Вером усељавамо Бога у себе и тада видимо много више него телесним очима. Човек без вере остаје духовно слеп. А често смо и ми слепи јер нас заслепљује гордост. Стављамо себе у центар живота, а чим човек себе стави у центар — он потискује Бога.
Цар Давид каже: „Рече безумник у срцу своме: нема Бога.“
Када човек дође у такво стање, онда мисли да му је све дозвољено. Али Бог нам је дао разум да бисмо разликовали добро од зла, љубав од мржње. Човек најпре треба да види Бога. А Бога видимо вером и чистим срцем. Зато је Господ рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“
Где је Бог, ту су и чуда. У непрестаној журби често постајемо слуге свога ега, своје сујете и гордости. А Господ каже: „Не можете служити Богу и мамону.“ Ако живимо само за земаљско, онда смо духовно мртви. Али ако се хранимо Телом и Крвљу Христовом, онда имамо живот вечни. Често се Бога сетимо тек када нас снађу невоље. А управо тада схватамо да је Он једини истински ослонац. Проверимо зато своју веру: да ли живимо у љубави и слози или у мржњи и осуђивању? Човек је икона Божија. Како онда други човек може да нам смета?
Сви ми често оправдавамо себе, а кривицу пребацујемо на друге. Али ако бисмо ми били бољи, и они око нас били би бољи. Молитва је велико чудо. Она преображава човека. У данашњем Јеванђељу чули смо да је Господ пљунуо на земљу, начинио блато и помазао очи слепоме, па му рекао: „Иди и умиј се у бањи Силоамској.“ И човек оде, уми се и прогледа. Господ је тиме хтео да покаже да је Он Творац човека и да може од блата начинити лек. Бања Силоамска је слика Цркве Христове. У Цркви добијамо опроштај грехова, исцељење душе и живота вечнога.
Господ није отворио само телесне очи овоме човеку, него и духовне. И ми треба да чистимо свој ум вером, надом, љубављу и молитвом. Док год осећамо присуство Божије у нама и око нас, и док осећамо присуство другога човека као брата, има наде за наше спасење. Нека нам Господ дарује духовне очи да видимо Њега, Његову љубав и чудеса која чини у нашем животу", рекао је Митрополит Јован.
Након Свете Литургије, несебичним трудом и љубављу протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, протојереја Горана Лукића и њихових породица, за све присутне уприличена је трпеза љубави.
