У четвртак, 21. маја 2026. године, на празник Вазнесења Господњег и Светог Јована Богослова, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски служио је Свету Литургију у храму Вазнесења Господњег у Ђуриселу код Крагујевца, поводом славе храма.
Митрополиту су салсуживали: протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј Дејан Марковић, јереј Ненад Милојевић, јереј Небојша Јаковљевић и ђакон Лазар Марјановић.
По прочитаном јеванђељском зачалу, Митрополит шумадијски је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, срећан данашњи празник Вазнесења Господњег, или, како то у нашем народу словимо, Спасовдан. Каква лепа реч, српска реч, браћо и сестре: Спасовдан — дан спасења.
И заиста, ако човек свакога дана не схвати да је управо то његов дан, дан спасења, онда је све изгубљено у његовом животу. Зашто? Зато што ми нисмо сигурни хоћемо ли осванути сутрашњи дан. Зато апостол Павле каже: „Сад је дан спасења.” Сад је дан спасења. Дакле, браћо и сестре, овај празник нас управо позива и призива на будност. На будност у нашем животу, на будност како живимо и да ли, живећи на овоме свету, уопште размишљамо о своме спасењу. Да ли размишљамо, браћо и сестре, да ћемо једнога дана поћи са овога света и да ћемо убрати, сабрати једнога дана све оно што смо у току овога земаљског живота чинили или радили.
И зато, нека је, као што рекох, срећан данашњи празник. Срећна слава овоме храму, који је посвећен Вазнесењу Господњем, посвећен Спасовдану, браћо и сестре. Нека је срећна слава колачарима, нека је срећна слава свима онима који славе данашњи празник као своју крсну славу — а има их и таквих, Богу хвала — и нека је срећно и благословено наше данашње сабрање на овој светој Литургији, овде, у овоме светом храму.
Шта нам говори, браћо и сестре, празник Спасовдана? Говори нам речитије од сваке помисли. Говори нам речитије од сваке речи и од сваке могућности да се опише шта то значи славити Христа Господа. Шта то значи, браћо и сестре, славити Јеванђеље Христово и шта значи, у ствари, славити Спасовдан? Славити Спасовдан као своју славу значи славити име Господње. Значи носити Христа у себи. А када носимо Христа у себи, ми носимо, браћо и сестре, живот. Који живот? Не само овај земаљски — али носимо и њега, наравно — него носимо живот вечни.
И ако овај наш земаљски живот није стална опомена за живот вечни, онда је и овај наш живот промашен. Јер ако не добијемо, ако не задобијемо тај живот вечни, све нам је промашено у овоме животу. Можемо стећи не знам шта, можемо доћи не знам на какве положаје, до каквог чина и до свакакве славе — све нам је то празно, браћо и сестре, ако не стекнемо живот вечни. А стичемо живот вечни, браћо и сестре, када прослављамо Бога, када живимо Богом, када је Бог у нама и када је Бог са нама. Када славимо било који хришћански празник, као појединци, као породице и као народ, браћо и сестре, ми пројављујемо и потврђујемо пред читавим светом шта је наш систем вредности.
Ако не знамо шта је систем вредности, наш је живот промашен. Ако тај систем вредности не тражимо у Богу, у Цркви, у Јеванђељу, него га тражимо тамо негде, да тако кажем, на улицама или било где другде, онда је промашен наш живот, браћо и сестре. И тај систем вредности нам говори и опомиње нас како верујемо Богу и да ли верујемо како треба.
Јер вера је та која нас носи, браћо и сестре. Вера је та којом уносимо Христа у себе. Вера је та која нам јасно и гласно каже шта је добро, а шта није добро. И ако живимо том вером, онда смо на путу управо тих вредности. И не само што смо на путу тих вредности, браћо и сестре, него их ми и остварујемо. Дакле, браћо и сестре, шта је то што опредељује наше стазе животне? Шта је то што опредељује наше кораке? Шта је то што опредељује наша размишљања? И шта је то што, браћо и сестре, означава наше речи и наша дела? Управо тај систем вредности. Зато човек треба увек да зна шта је вредније од вреднијега. А ништа вредније нема него веровати у Бога, живети по вери и живети по Богу.
Славећи Спасовдан, јасно је да је Јеванђеље Христово, браћо и сестре, систем вредности из којег извире све што јесмо. И не само што јесмо, него и све оно што имамо, као и оно што ћемо добити. А то што ћемо добити — у животу вечном — управо зависи, браћо и сестре, од овог нашег живота. Јер овим животом на овој земљи, где нас је Господ послао да сведочимо име Божје, да сведочимо име православно, од тога нам зависи живот вечни.
Дакле, браћо и сестре, то су те вредности, то је тај систем вредности који је у прошлости обликовао наше народно биће, обликовао нашу науку, обликовао наше стваралаштво. Све оно што јесмо и што имамо, све је заквашено и прожето Јеванђељем Христовим. Ако наш живот није заквашен Јеванђељем и прожет Јеванђељем, наш је живот промашен, па да не знам шта имали у овоме животу. Шта нам вреди? Све је то промашено. Ми онда, значи, само бринемо за овај свет, а шта је то? Краткотрајан век: педесет, осамдесет, сто, сто педесет, двеста година. Шта је и двеста година у односу на вечност? Баш ништа.
Али је зато вредно да се опомињемо какав нам је живот овде на земљи. Дакле, браћо и сестре, све што нам долази као нови систем вредности, све оно на шта нас позивају било одавде или са стране, споља, упућујући нас на то да треба да се усклађујемо са вредностима које нисмо познавали, све то треба да проверимо.
А човек не може да позна систем вредности ако није у Христу и ако није са Христом. Дакле, браћо и сестре, и такве вредности које нам долазе можда споља — можда оне имају своје вредности, можда јесу и добре, можда имају вредност у себи — али ми најпре морамо да погледамо у оно што јесте наш корен. Тај корен треба да продремо, браћо и сестре, и те вредности треба да меримо искључиво јеванђелским вредностима.
Зато Господ каже у Јеванђељу: шта човеку вреди да цео свет задобије, а души својој науди? А душа се лако губи, браћо и сестре. Душа се лако губи. А то је нешто што је највредније у човеку. Свети Јустин Ћелијски каже: када је Бог створио човека, он је такву вредност спустио у његов живот да човек, ако познаје ту вредност, он ће том вредношћу и да живи. Ако не познајемо и не знамо шта је наша душа, онда не познајемо ни себе. Губимо ли душу — губимо себе.
Дакле, браћо и сестре, тај систем вредности је необорив, а то је систем јеванђелски. Неко хоће да каже у данашње време, и говори, да Црква треба да се мења, да је Црква старомодна. Да треба да се усклађује са тим моралним вредностима и Црква и Јеванђеље. Да, можда је, браћо и сестре, Црква старомодна. И можда је и Јеванђеље старомодно.
Али Јеванђеље Христово, као систем вредности у себи, има, браћо и сестре, тај вечни корен. Има шта? Има баш љубав Христову. Има нешто што је, у ствари, универзално. То је нешто, браћо и сестре, што не можемо језиком исказати. То само може да осети човек који живи вредностима јеванђелским. Зато, иако је Јеванђеље Христово у прошлости посејано у људском роду и у нама, оно ни на који начин није старомодно. Није старомодно, браћо и сестре. Оно јесте посејано у прошлости, али, ето, Богу хвала, оно постоји и данас. И нико за ових две хиљаде и нешто година хришћанства није могао да каже о правој вредности више од онога што нам каже Христос кроз своје Јеванђеље, браћо и сестре.
Дакле, исто оно Јеванђеље, како је било некада, постоји и сада и биће у будућности. Зато с правом можемо рећи да систем вредности који извире из Јеванђеља, који је сажет у две најважније заповести Христове — у заповест о љубави према Богу и љубави према ближњима — није старомодан. Те заповести, браћо и сестре, нису старомодне. Оне су универзалне. Оне нису ни старомодне, ни модерне, него управо савремене. И човек, ако хоће да буде савремен, без Јеванђеља не може. Без тих јеванђелских вредности не може. Може он постићи све мудрости овога света, и освојити сва богатства овога света, и покорити све народе, тако рећи, али је џаба ако те такве вредности не воде ка Христу, браћо и сестре.
Све што долази, као што је долазило у прошлости и што долази сада, треба да проверавамо Јеванђељем. И зато, ако Јеванђеље није у средишту нашега живота, промашен нам је живот, верујте, промашен нам је наш живот, браћо и сестре.
Зато треба све то, као што рекох и понављам, да проверавамо Јеванђељем. А корен тога јесте у љубави, као што рекох, према Богу и према ближњима. Дакле, браћо и сестре, волети Бога, а не волети човека — то је лаж. То не кажем ја, то каже свети Јован Богослов, управо кога данас прослављамо. Јер он каже: како, човече, хришћанине, можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш овим телесним очима, а не волиш брата свога, не волиш ближњега свога?
Значи, љубав Божја је усмерена према сваком човеку и треба да буде усмерена према сваком човеку, без обзира какав је тај човек. Без обзира. А шта је, у ствари, љубав Христова, браћо и сестре? Најпре, то је љубав на коју смо сви позвани — не да само говоримо о љубави, не да будемо хришћани речју, да будемо хришћани, како бих рекао, вербално, него да будемо хришћани својим животом.
Тако, када нас Господ позива на љубав, он нас најпре позива, браћо и сестре, на љубав међу собом, на љубав међу нама. Човек који нема љубави, да ли може да се назове човеком? Не може. А човек вреди онолико колико има љубави у себи. Знамо добро да често не можемо да одолимо, па ни да разумемо, да има много нетрпељивости међу нама. Има много нетрпељивости, браћо и сестре, међу нама. Нажалост, не само нетрпељивости, него и мржње. Међу нама.
А мржња, често говорим, толико измени људски разум да човек и када зло чини, мисли да чини добро. Код њега је све обрнуто. Код онога који има мржњу. Онај који има мржњу, он је сам спечен у себи, да тако кажем. А који има љубав, он има ширину. Који има мржњу, он је узак. Он је тесан самоме себи. Зато ће апостол Павле казати: „Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим.” Дакле, браћо и сестре, као људи смо слаби и немоћни. И можда не можемо увек да одолимо тим изазовима наших слабости.
Али ако је Јеванђеље систем вредности, браћо и сестре, по којем живимо, ако је то наш поглед на свет и на човека, онда знамо шта значи опростити човеку. Шта значи опростити, шта значи покајање, шта значи стати пред брата, без обзира што тај наш брат може бити различит у много чему. Такав човек, такав наш брат, треба да има места у нашем срцу. И ако љубимо брата свога, ближњега свога, љубиће и нас Господ. Људи смо, огрешимо се једни о друге, али, браћо, схватимо да смо се огрешили, признајмо да смо се огрешили и покајмо се. А покајање је веће од свакога греха.
Зато, браћо и сестре, не можемо да живимо дволичним животом. Не може, српским речником речено, не може да се лажемо. Лажемо себе, браћо и сестре, када говоримо о љубави према човечанству, о људима који страдају, које знамо и које не познајемо, а који су далеко од нас, а немамо осећања једни за друге. То је лаж. Зато рече и апостол Павле, у данас прочитаном Апостолу, да је све лаж тамо где нема истине. Човек се служи лажима управо када нема истине у себи. Када не живи истином, онда измишља лажи и почиње лажима да осуђује другога. А не зна да је сам себе осудио чим је почео лажно да говори о другоме човеку.
Браћо и сестре, не можеш волети онога који је далеко од тебе ако не волиш онога који је поред тебе. Зато ми кажемо: лакше ми је волети онога преко пет брда, али ми смета тај који је поред мене. Не да ми да напредујем, не да ми да се уздигнем, и шта ја знам, и тако даље. Браћо и сестре, ако ниси спреман да опростиш, ако желиш да осудиш и да одбациш заувек, знај — бићеш одбачен од Бога. Јер Христос каже за такве: „Не познајем вас.” А има ли икакве веће осуде за свакога од нас него да нам Господ каже да нас не познаје? А он је за тебе, за мене, за свакога од нас страдао, пролио крв, браћо и сестре, распет био и васкрсао. Победио смрт, победио грех, победио ђавола. А зашто се не узмемо у памет, што би рекли, да треба и ми да победимо себе? Није победник онај који победи другога. Може човек да победи и другога, и народе, и не знам шта све. Али је најтеже победити себе. Зашто? Зато што је најтеже, браћо и сестре, променити себе. А све док се не променимо, немамо у себи ону клицу покајања, браћо и сестре.
И зато, када тако осуђујемо и говоримо ко зна о коме шта и како, онда схватимо, браћо и сестре, да је наш језик, нажалост, затрован и сувише тим ружним речима. Зато Господ у Јеванђељу каже: „Ваше да буде да — да, и не — не. А што је више од тога, од злога је.” Дакле, видите, када човек хоће да се оправдава због нечега, а зна да није у праву, милионе речи ће употребити да би се оправдао пред тим или пред неким другим. А шта ћемо за оправдање пред Богом? Шта ћемо с тим, браћо и сестре? Хоће ли нам помоћи нека људска реторика, да тако кажем, нека способност људског говора? Не може. Неће нас то пред Богом ослободити, браћо и сестре. Него ће нас ослободити наша дела, или ће нас осудити наша дела.
И ево, на Спасовдан, ми треба да осећамо себе. Треба да осећамо себе, а осетићемо себе ако имамо мира Божјег у нама. И данашњи празник, и данашње Јеванђеље, управо говори о миру. А нама, не само српском народу, него целокупном човечанству, данас је потребан мир. А где га има? Толико се о том миру говори, а све је више немира, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, ми смо се зато и сабрали, јер знамо да је мир увек мир Божји. И да мир не долази споља, него да мир треба да полази изнутра, браћо и сестре.
Господ сам каже у данашњем Јеванђељу: када се вазнео на небо, апостоли су били тужни што се растају са својим Учитељем, са својим Господом, који их је штитио, а на њих су насртали, да тако кажем, сви они који су били против Христа. И сада одлази њихов Спаситељ од њих, између њих. Они тугују, а он каже: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам.” И још додаје и каже: „Не дајем га као што свет даје.” И то је, ваљда, једини растанак у историји рода људског који није тужан. А сви растанци су тужни, зар не, када се растајемо од својих најмилијих и најдражих. А овај растанак није био тужан. Зашто? Зато што им је Господ послао мир. Да у немиру и у немирном окружењу осећају мир, јер носе мир Божји у себи.
Историја људског рода је, браћо и сестре, пуна прогреса. Пуна је напретка, и хвала Богу што је тако. Али историја људског рода је пуна сукоба и пуна ратова. Ето, чујете, данас се не више говори о рату, а не говори се о миру, браћо и сестре. И када год су људи сами, по себи, да тако кажем, својом памећу, својом интелигенцијом, својим способностима и вештинама, хтели да решавају неспоразуме између себе и хтели да постигну мир, по правилу, постигли су немир. Јер нису пошли од мира Господњега.
Дакле, браћо и сестре, човек када има мир у себи, он има мир са Богом, он има мир са људима. Зато свети Серафим Саровски каже: „Стекни мир у себи и хиљаде око тебе ће се спасти.” Грешимо се, браћо и сестре, једни о друге, о најближе своје, али грешимо се и о себе и грешимо се о Бога. Грешимо се, браћо и сестре, кад год не можемо да пожелимо добро другоме, него оно, по народној: „Нека цркне крава моме комшији.” Па када су питали: „Какву корист имаш ти од тога што ће цркнути крава твоме комшији?”, он каже: „Ја нећу имати користи, али ће он имати штету.“ Значи, ми желимо штету другоме уместо да му пожелимо добро. Па довољно је што је он у штети сам са собом, и у свађи сам са собом, и са другима, и са Богом. Која му је већа невоља? Зато пожелимо му мир. А мира, рекох, нема без Христовога мира. А када пожелимо мир другоме, онда ће и Бог доћи међу нас и он ће нас ослободити.
Али зато морамо да знамо оне Христове речи: да познамо истину и истина ће нас ослободити. Лаж не може да нас ослободи”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије, освештани су славски дарови и пререзан славски колач.
