У понедељак по Вазнесењу, 25. маја 2026. године, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Немања Младеновић, протонамесник Иван Антонијевић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом се обратио верном народу Митрополит Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, Црква Христова је одредила да се на свакој Литургији, као и на другим молитвословљима, чита по један одељак из Јеванђеља. И заиста, тиме је Црква хтела да нам каже и да нас подсети да Јеванђеље треба да буде у центру нашега живота. Ако Јеванђеље није у центру нашега живота, онда ми губимо компас, лутамо, не умемо да се снађемо у многим приликама и неприликама. Али када читамо Јеванђеље, онда ће нам све бити много јасније. Зато Свети Оци кажу да сваком хришћанину не би требало да прође дан, а да бар један део Јеванђеља не прочита у току дана. Колики је значај Светог Писма — Јеванђеља, браћо и сестре, записао је и богонадахнути Свети Апостол Павле. Каже: „Све је Писмо богонадахнуто и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитање у праведности“. Хоћемо ли да сагледамо себе — не можемо без Светог Писма. Хоћемо ли да нађемо одговоре за многе прилике и ситуације у којима се налазимо — опет не можемо без Светог Писма. У њему ћемо све наћи. И зато Јеванђеље треба да буде, браћо и сестре, огледало нашега живота, где се заиста можемо погледати и сагледати своје унутрашње стање. Заиста, браћо и сестре, као што рекох, ако у нама нема Јеванђеља Христовога, онда нам је живот промашен. И није само промашен у овоме животу, у овоме свету, него нам је живот промашен и у ономе вечном, непролазном свету. У овоме свету, ако живимо по Јеванђељу, онда ћемо лако решити све своје, ако хоћете, и личне, али и међуљудске односе. Јер је, браћо и сестре, сам Господ рекао: „Што не желиш себи, не чини другоме“. Кад бисмо се само ових неколико речи Христових придржавали у животу, где би нам био крај! И какви бисмо ми онда били? Заиста бисмо били прави људи, прави хришћани. Јер свако од нас жели да њему неко учини неко добро, је л' тако? Свако од нас жели да нама неко каже неку лепу реч. Али то треба да нас такође подсети да исто и ми другоме треба да кажемо лепу реч и да му пожелимо добро. Да ли то чинимо, одговор ћемо опет добити управо кроз Свето Јеванђеље. Дакле, човек ће најбоље моћи да преслиша себе и свој однос са другима, опет кажем, ако завири у Јеванђеље. Али није довољно само читати Јеванђеље, није довољно само научити га, јер можемо да га читамо и да га научимо и напамет, али шта нам то вреди ако то не примењујемо у свом животу, ако се не трудимо, браћо и сестре, да живимо по Јеванђељу. А ако ово испунимо, ову заповест Христову, ми смо онда задобили и овај и онај други свет — онај други свет у коме влада ред, влада хармонија и где ћемо се наслађивати управо гледањем лица Божијега. И то ће бити вид нашег причешћивања у оном непролазном свету: тиме што ћемо гледати лице Божије.
Дакле, браћо и сестре, ми смо данас чули речи Јеванђеља у коме Господ Христос каже — Бог који све зна, браћо и сестре, зна шта нас сналази и шта ће нас снаћи — Он у данашњем Јеванђељу каже: „Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“. И додаје Христос: „Верујте у Бога, и у Мене верујте“. И заиста, када човек верује у Бога и живи у Богу и са Богом, њему се Бог и открива онолико колика је вера у човеку. А ми, браћо и сестре, Бога видимо онолико колико Га носимо у себи и колико Га осећамо у себи. И зато, када Господ каже: „Верујте у Бога, и у Мене верујте“ и „нека се не збуњује срце ваше“, овим речима Христос нас храбри, даје нам велику утеху, даје нам наду. А Он жели да се сви ми спасемо. Даје нам наду како можемо да се очувамо као људи Божији, без обзира у каквом се стању налазили — било у греховном, духовном, било у душевном стању. Али под једним условом. Који је тај услов? Да не изгубимо веру. Ни у једном тренутку, било шта да нас у животу снађе, не смемо да изгубимо веру. Па и онда када мислимо да је све изгубљено, и онда када дођемо у себе и кажемо: „Ма, за мене нема спасења“, не смемо на то да се осврћемо. Не смемо, јер тамо где је Спаситељ, тамо је и спасење. А Спаситељ је свугде онде где Га ми призивамо и где Му се молимо, браћо и сестре. Дакле, не смемо да изгубимо веру и поверење у Бога, јер нас Бог воли. То никад не смемо да сметнемо са ума — да нас Бог воли, браћо и сестре. Али исто тако треба да се сетимо и да кажемо себи: „Па чекај, мене Бог воли оваквог какав јесам — и грешан и никакав. Онда треба да кажем самом себи: па онда треба и ја да волим Бога, браћо и сестре“. На љубав се љубављу одговара, а љубав је жртва. А Господ се жртвовао за нас: пролио крв, распет за нас, васкрсао, вазнео се ради нас и ради нашега спасења. Све је то Он чинио из љубави, браћо и сестре, али оне божанске љубави, не оне телесне љубави. И љубав није на уснама, љубав је у животу, љубав је у делима. Каква нам је љубав, таква су нам дела. Каква нам је вера, такав нам је у исто време и живот.
И заиста, браћо и сестре, када се изгуби вера у Бога и поверење у Бога, човек тада све губи. И онда се он осећа усамљено, одбачено. Онда дође у такво стање па каже: „Нити ја кога волим, нити мене ко воли“. И у таквом стању човек пада у очај. А тог очаја треба да се чува, браћо и сестре. Све док не падне у очај, ми имамо наду да се поправимо, да се исправимо, браћо и сестре. Дакле, кад изгубимо веру, онда се губи нада. А кад се губе вера и нада, онда се губи и жеља да чинимо добро — па чак не само да чинимо добро, него изгубимо жељу и да пожелимо добро, да помислимо добро, браћо и сестре. А када се изгуби вера, онда се губи и поверење у Бога, а верујте, онда се губи и поверење у човека. Па ће неко казати: „Ја верујем у тог човека, а он нема поверења у мене“. Немојте тиме да се оптерећујемо, да ли они то чине. Ми да чинимо њима добро. Јер, браћо и сестре, нас Господ неће питати шта су други нама чинили, него ће нас Господ питати шта ми другоме чинимо. То ће Господ нас да пита. То што нама људи чине ово или оно, ружно, лоше, то иде на њихову, што би рекао наш народ, душу. Али зато ми треба добро да пазимо шта ми другоме чинимо. Ако другоме чинимо добро, Бог ће нам узвратити добро. И зато Господ каже: „Не судите да вам се не суди“. Пазите, не осуђуј другога, па нећеш бити осуђен ни од Бога, ни од било кога другог, браћо и сестре. А када се, кажем, изгуби та вера, све се губи. И онда у ствари, кад се изгубе вера, нада и љубав, у човеку се појављује страх. Из страха се, браћо и сестре, појављује, као што рекох, очај, појављује се изгубљеност нашега срца, и срце наше почиње да се плаши. А ево, данас Господ рече: „Нека се не плаши срце ваше. Верујте у Бога, и у Мене верујте“. Дакле, срце се плаши. Но, браћо и сестре, чега се то плаши људско срце? Чега? Плаши се, браћо и сестре, од света, јер овај свет у злу лежи — то Господ каже. Срце се плаши од зла у свету. Плаши се, браћо и сестре, људи; срце се плаши људи, плаши се смрти, плаши се греха, плаши се мржње у свету. Плаши се, браћо и сестре, од лажне љубави, од злих мисли, злих сећања и осећања. А сврх свега, срце се плаши самога себе. Како то — срце се плаши самога себе? Па зато што срце све зна. Ми срцем осећамо, је л' тако? А чим осећамо, ми значи и знамо, зато што срце много види и много зна. И све зависи од тога ко је у нашем срцу: Бог или ђаво. Трећега нема, браћо и сестре. И зато Господ Христос каже: „Не можете служити Богу и мамону, не можете служити Богу и ђаволу“. Не можемо сад мало бити са Богом, а мало са ђаволом. Бог нам је дао разум да можемо да разликујемо добро од зла. Бог нам је дао савест, да нам савест каже: „Ово ти, Јоване, не ваља, а ово ти ваља“. И кад човек нема помућену, замрачену савест, њега савест води и руководи. Дакле, браћо и сестре, шта је сада лек за то плашљиво срце наше? Па, лек је вера. Вера је лек, браћо и сестре, лек од свега овога. А тај једини лек који ми добијамо, добијамо од Бога. А Он зна какав лек треба да нам да. Само ми треба да послушамо и да узмемо лекове које нам Он даје, а Он нам даје Себе као лек. Он нам даје Себе кроз Свету Тајну Причешћа. Зато, браћо и сестре, кад узмемо тај лек Божији, кад пригрлимо Цркву Његову, све свете тајне и све врлине, ми узимамо и добијамо све оно што нам је потребно за спасење. Дакле, браћо и сестре, вера је потребна, јер кад је срце испуњено вером, оно је испуњено и Богом. Јер ми вером Бога усељавамо у себе. Дакле, браћо и сестре — вера у Бога, вера у Богочовека Христа. Он је и Бог и човек. Зато Бог најбоље разуме нас, јер је и Бог и човек. И ја то често говорим: ја баш управо хоћу таквог Бога који зна и моје слабости, али Бог зна и шта бих ја могао и колико могу да учиним добро. Али човек се често некако, и кад учини најмање добро, тиме задовољи и каже: „Доста ми је, ја сам учинио толико добро, даље не“. Браћо и сестре, кад тако размишљамо, треба да се сетимо речи Светог Апостола Павла који каже: „Добро чинити да вам се не досади“. А добра, браћо и сестре, никада није много. И кад тако срце своје испунимо вером, онда срце осећа и зна да Промисао Божија света влада; онда знамо да ништа не бива без воље Божије и знања Божијега. Управо онако као што каже Господ у Јеванђељу: ни длака с главе човекове не може пасти без знања Божијег. Толико се Бог брине о нама, браћо и сестре. Толико Бог жели да се ми спасемо. Е па, и ми би требало да испунимо мало и ту Божју вољу, али да испунимо и своју вољу — да желимо и да хоћемо да се спасемо. И зато треба, све што нас у животу снађе и што нам се догађа, да знамо, браћо и сестре, да ништа не бива без воље Божије, него да све то бива по Промислу Божијем. Па када нас и искушења сналазе у животу, када нас сналазе и болест и не знам шта друго, опет треба да кажемо: „То Бог зна зашто постоји“. И када то примимо — и искушење, и невоље, и патње, и муке — са благодарношћу, и то носимо са благодарноћу, онда смо сигурни да ће нас Бог ослободити и свега тога.
Зато се, браћо и сестре, наоружајмо вером. Вером у Бога, јер нам вера помаже да се ослободимо самога себе. И све док се човек не ослободи самога себе — онога гордог, сујетног човека — неће Бог да се усели у нас, браћо и сестре. А када се Бог усели у нас, е онда човек почиње да живи Богом. Почиње да живи Богом, и онда ћемо схватити како је све добро што нам је Бог дао и казао управо у Светом Јеванђељу. Казао нам је Господ, браћо и сестре, да ћемо грешити, да ћемо падати, али нам је казао и да треба да се поправљамо. Нема човека без греха. И ако се човек не поправља, док се не мења, онда ће он заиста залутати у греху. Једно време ће му и тај грех бити леп, али то је краткотрајно. То је краткотрајно, браћо и сестре. Оно што је вечно, то је Бог. И зато и ми постојимо вечно са Богом, а без Бога смо ништа.Нека нам Господ помогне да се не плаши срце наше, да се не збуњујемо, без обзира шта се дешавало теби, мени или свету. Да знамо да је Бог са нама, и зато треба да будемо и ми са Богом.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
Дејан Јовановић, ђакон
