Дана 27. маја лета Господњег 2026. Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког. Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Немања Стојковић.
Чтецирали су Александар Цалић, Стефан Радисављевић и Огњен Влашковић.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
“Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос непосредно пред своје страдање, желео је да упозна своје ученике, да се не плаше, да се не збуњују и Он им је говорио о своме страдању, говорио им је о свом Васкрсењу. Посебно је то учинио на Светој Тајној вечери и том приликом им је рекао: „Још мало ћете ме видети и опет мало па ме нећете видети.” Наравно да су се апостоли збунили, поготово када им је рекао „Још мало па ћете ме видети и опет мало па ме нећете видети, јер ја идем Оцу“. Шта то значи још мало? То значи да док је спас Господ наш, Исус Христос био у гробу, од погреба његовог до Васкрсења, апостоли га нису виђали и то је то мало што им је рекао. Али кад је Васкрсао, он се њима јавио и зато каже да ће га опет видети, али им нагласио да ће он бити вазнесен, да ће бити узнесен, да ће отићи на небо и да ће сести са десне стране Бога и Оца. И то се заиста догодило, по празнику вазнесења коју смо прославили пре неколико дана и још увек прослављамо Богослужењем.
Господ Христос ништа није хтео да утаји од својих ученика и када је их изабирао у апостолску службу, он њима ништа није обећао добро, ништа им није обећао лако. Напротив, рекао им је да ће их гонити, да ће их убијати, и то се заиста све догодило. Дакле, Спаситељ све зна. Боље зна нас од нас самих, и то не само шта смо ми учинили и шта чинимо, већ као срцезналац зна и шта ћемо још учинити. Да л добро, да ли зло? Зато им он предано и објашњава да се оне односе, ове његове речи, на његову смрт и на његово васкрсење. Његова смрт биће тешка туга за апостола, јер њих гоне, али они имају ослонац, ту је Христос међу нима. То је њихова сигурност. Ове речи с у њима изазвале велику тугу, али ће, каже, његово Васкрсење из мртвих ту тугу претворити у радост. И то коју радост? Ону радост, како каже Христос, коју вам нико не може одузети од вас. Нико. Ни ђаво, ни сви непријатељи, ни сви они који вас гоне, нико. Нико вам не може одузети ту радост, јер ћете се зарадовати. Они су већ доживели ту радост, приликом вазнесења његовога. Истина, ниједан растанак није радостан. Кад се растајемо од оних које волимо, увек осећамо неку тугу. Али то је једини растанак на свету који није изазвао тугу, него радост. Коју радост? Па, управо, Христос видевши апостоле како тугују, кад се он узноси на небо, он им каже: „Радујте се, послаћу вам Духа, утешитеља, који ће вас тешити, који ће вас снажити, који ће вас храбрити да извршите оно што сам вам заповедио.
Шта је Господ заповедио апостолима, а преко њих и нама? Рекао им је: „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен“. Када им је рекао да ће њихова туга бити претворена у радост, а њихова туга је била велика, јер је мука била велика, Господ је поредио ту њихову тугу и муку са женом која рађа, која се порађа. И зато у јеванђељу каже: „Жена док порађа, док се рађа, трпи муку, то је Бог, али чим се роди човек на свет, ту више жена, мајка, не осећа тугу, него осећа радост, дошао је човек на свет”.
Пазите, из једног тренутка тог бола, ви, жене које сте рађале, ви то најбоље знате, из једног истог тренутка, бол, велики, порађајни одједном нестаје и настаје радост. И заиста, туга ученика, као што им је рекао Христос, биће краткотрајна, а радост од Васкрсења биће вечна, биће непролазна. Зато Христос каже: „И радоваће се срце ваше и радост вашу нико неће узети од вас.“
Наша је права радост, само ако је радост у Господу. Та друга људска радост, она је добра, лепа је и треба да буде, али она зна да буде краткотрајна. Сад се зарадујемо неком човеку, а сутра се растужимо од тог човека. Док је радост Божија трајна, она никад не престаје. И зато свети Апосол Павле каже: „Радујте се у Господу и опет велим, радујте се“. Како је то дивно, како су ове речи нама увек потребне, посебно чини ми се у времену у коме живимо, не само ми, као српски народ, него у коме живи цело човечанство. Нажалост, усуђјујем се речи, да данашњи човек не уме правилно да се радује, јер радост му није од Господа, него од тренутка. Ми не умемо да се радујемо, зато што нам ослабила вера, зато што нам је ослабила љубав и зато што смо све извитоперили на неки начин. Па и љубав смо извитоперили, браћо и сестре. Љубав није на уснама, како то многи данас претварају, љубав је живот, љубав је начин живота. Љубав је нешто што није од данас до сутра. Говорим о оној божанској љубави. Та божанска љубав није од данас до сутра, него је она вечна, и зато је речено да ће све да нестане, и вере ће нестати. Шта ће нам вера кад будемо са спаситељем у кога верујемо, ког исповедамо у Симболу вере? Неће нам више бити потребна вера. Неће нам више бити потребна нада, јер онај у ког смо се надали, он је ту са нама, и ми смо са ним.
Значи ни једно ни друго нема потребу да више постоји, али зато је љубав вечна. Зашто је вечна? Зато што она воли, зато што се љубав не надима, како каже апостол Павле, зато што љубав све прашта. И зато је та љубав Божија права љубав. Љубав Божија, воли сваког човека подједнако, и грешника, и праведника. Зато се каже у Јеванђељу да је Господ заволео нас, пре него што смо ми заволели њега. Знао је Господ какав ће ко да се родии зато је он заволео свакога пре него што се човек родио. И ово што данас у јеванђељу рече: „У онај дан нећете ме питати ништа“, својим апостолима, заиста, тако је и било. Када су га видели Васкрслог, нису имали шта да га питају више. Он је ту. Враћам се на оно што су казали апостоли: „Не знамо шта значи то мало“. Е, то је оно мало од оног тренутка кад су Христа положили у гроб, до његовог Васкрсења. То је само Петак и Субота. И то је заиста мало у односу на вечност. Апостоли су, кад су видели Христа Васкрслога, управо од радости занемели. Пазите, од радости они су занемели, јер су све муке биле скинуте с душе њихове, и сад, сва питања су остала реална. Христос је Васкрсао, и у ствари шта нам треба да више? Шта нам треба? Треба нам вера. Да верујемо у Васкрсење Христово, јер је то смисао нашег Симбола вере. „Чекам Васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.“ Пазите, „Чекам Васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.“ То значи да ми не верујемо само док смо овде и у овај живот. Него да верујемо и у онај загробни живот. И то је права вера. Веровати у Васкрсење мртвих. А када верујемо у Васкрсење Христово, онда ћемо схватити и разумети и почети да верујемо и у своје Васкрсење. Јер ћемо и ми Васкрснути, браћо и сестре. Кад? То Бог зна, кад ће он доћи по други пут Васкрснућемо.
Како да Васкрсне човек који је пре хиљаду година умро? А зато што је потребно, да по другом доласку Христовом, кад ће доћи да суди живима и мртвима, потребно је да се поновосаставе душа и тела. Јер су они заједно и добро чинили, и заједно и грешили. Наравно, у Васкрсењу неће бити тело овако како ми сада носимо.То ће бити једно преображено тело. То ће бити једно тело духовно, како каже Апостол Павле. Дакле, све нам то говори и страдање Христово, и Васкрсење Христово. Све нам то говори о љубави Божијој. Љубав Божија, она је свела Бога на земљу. Он се из љубави родио због нас, али и због љубави све претрпео ради нас. Казао нам је да љубав покрива мношто грехова, како каже Апостол Павле, јер кад волимо некога, ми ћемо да му опростимо, па да не знам шта огреши од тебе мене, јер га волим, а љубав не осуђује. Као што рекао рече Апостол Павле, љубав прашта. Човек је тек човек, тада је испуњен вером, надом и љубављу. Ако не поседује човек ове најважније хришћанске врлине, он само носи облик човека. Облик човека. Онда је само као на љуштура од ораха. Лепа, споља. И ми мислимо, кад разбијемо ону љуску, да ћемо гледати плод, тамо плода нема. Е, такав је човек, без вере и без љубави – празан, ли што бисмо ми рекли нашим речником, шупаљ. Господ је још зарадовао своје ученике приликом Вазнесења када им је рекао: „Заиста, заиста вам кажем, да што год узиштете од Оца у име моје, даће вам“. И тиме ће се радост ваша употпуњавати док не буде потпуно испуњена, док се не будемо потпуно сјединили са Господом, јеР смо ученици васкрслог и вечно живог човекољубца Бога, Господа нашега Исуса Христа.
И даље, у данашњем Јеванђељу, Христос каже: „Иштите и примићете да радост ваша буде испуњена“. Ако верујемо у Бога, ако живимо Христом, ако је Христос центар нашег живота, ако је Јеванђеље компас у нашем животу, то све ће нам Господ испунити. Нарано, оно што је за наше спасење. Зашто ће испунити? Зато што ће апостоли бити испуњени Духом Светим, када Дух Свети сиђе на них, а то ћемо већ сада славити о Духовима, о Светој Педесетници. А и свако од нас је примио Духа Светог, на Светој Тајни Крштења. Немамо ми изговора да нисмо примили Духа Светога. Јесмо, само је питање, да ли живиш Духом Светим? Да ли живиш крштенским животом, или ти је Крштење постало нека традиција, неки обичај, или, као што је често код нас да кажу: „Ваља се да се крсти, ваља се да се причестимо, ваља да одемо у Цркву“. Не да ваља, браће и сестре, него то је наша обавеза. То је наша хришћанска дужност. Сваки човек који не испуњава своју дужност, неће добити никаку награду. Неће. Војник, ако се не бори, на правилан начин, хоће ли добити награду? Па неће. Ако није обазрив, а ушао је у рат, погинуће, што кажу, на првој линији. Зато нама треба будност, она будност војничка, она будност стражарска, да будемо стражари над собом.
Христос им је рекао: Када будете испуњени Духом Светим, искаћете само оно што служи спасењу, и њиховом, и целоме свету. Зато ми иштимо и ми тражимо само оно што служи нашем спасењу, и не само нашем спасењу, него и свету. Не сме хришћанин, посебно, православни хришћанин, да само мисли на своје спасење и да само каже: „Спаси мене Господе“. А шта ћеш са другим? Без другога не можеш да дођеш до Христа. Имате ону дивну молитву светог Владике Николаја нашега, који се моли Господу и каже: „Господе, ако ћеш ти само мене да спасеш, а нећеш овај мој народ да спасеш, немој Господе ни мене да спасаваш. Идем ја с њима у пакао“. Зашто? Јер да сам ја био бољи, и они би били бољи. Ето, то је исто позив свакоме од нас, да треба да будемо бољи. То јест да будемо примери и зато нам треба да тражимо Христа и да њега сместимо у своје срце. Кад Христа сместимо у своје срце, кад Христа имамо у себи, заиста имамо све. И тада човек може да ништа нема на овоме свету, али ће бити радостан јер има Бога у себи. Чак и да ништа нема. Онај који има Бога у себи и који живи Богом, Христом, Бог ће му све дати, све додати. Само нам треба, понављам и себи и вама, вера, али вера која не све само да се односи на нашој језик, на наше усне, него вера која дела, како каже Свети апостол Павле. Вера која се претвара у веру. Ако ми само говоримо о вери, а живимо против ње, све је узалуд? Каква нам је вера, такав нам је живот. Ми вером Христа уносимо у себе.
Нека нам Господ помогне и да се молимо и ми, када је у питању вера, баш онако како су се апостоли молили Господу Христу, па су казали: „Господе, дометни нам вере“. Ми мислимо да имамо то у говорењу. Ми често мислимо да ми знамо о вери. Вера је велика тајна. Она се не може научити из неких уџбеника. Она се учи током целог живота. И зато ми, крштени хришћани, треба да схватимо да смо непрестани ученици Христови. А не да кажемо: „Нисам више ученик, сада сам учитељ“. Коме си учитељ, када ниси самом себи учитељ? Дакле, ученици Христови, то стално треба да мислимо, а шта је најважније за ученика? Зашта се он спрема? Па спрема да положи испит. То је његово све у животу, да положи испит. А ми морамо једног дана полагати испит. Морамо, браће и сестре, и децо драга, једног дана изаћи пред Онога који све зна.
Тамо нећемо да се оправдавамо неком својом мудрошћу, поготово својој гордошћу, или још горе, некој својој речитости. Па каже: „Ја сам речит, па ћу ја и тамо моћи да убедим“. Е, нећеш тамо моћи. Тамо ће бити само оно како каже Христос у Јеванђељу, што је да, да, и што је не, не. Све више од тога, то је сувишно. И зато људи када погреше, а неће да признају своју погрешку, они се убише да доказују зашто су урадили то, уместо да кажу онако како Свети Оци кажу: „Хришћанину, погрешио си, рекао ти је неко, погрешио си. Погни се и кажи, и благослови, и опрости, а не објашњавај.“ Е то ђаво хоће да ми сад објашњавамо. Грех тражи оправдање, а кад је вера у питању и кад вером живимо, нема шта да се оправда. Ми ћемо се вером, као и својим делима или оправдати или осудити. И дела увек иду испред нас и остају иза нас. Ми мало старији то знамо да, како је то дивно кад кажу: „Е, то је син оног доброг човека. То је ћерка оне добре мајке“. И кажу кога, кажу име. То кажу за човека, а за нечовека неће да кажу име, кажу онај. А шта то значи онај? Не знамшта. А кад каже да си човек, то је човек, то је онај Божији човек. Е онда заиста, тај човек светли животом Христовим.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
