У предивном амбијенту порте храма, под отвореним небом и пред великим бројем верног народа, одржано је незаборавно предавање и песничко вече академика Матије Бећковића.
На самом почетку свог обраћања, академик Бећковић је нагласио да ово сабрање носи посебну духовну тежину и да су га суштински одредила два велика актуелна догађаја у нашој Цркви. Први је велики јубилеј – 850 година од рођења Светога Саве, а други је несвакидашњи благослов под којим се наш народ налази ових дана, када се са великом љубављу и побожношћу поклања великој светињи, Појасу Пресвете Богородице. Ова светиња је, подсетио је академик, у пратњи високопреподобног архимандрита Јефрема, игумана светогорског манастира Ватопед, стигла у Србију, на Врачар, покренувши реке верника који се сведочењем вере поклањају светињама. Управо ови велики датуми и духовна кретања нашег народа били су полазиште и инспирација за ово благословено вече.
Пре него што је реч препуштена уваженом госту, окупљени народ у порти топло је поздравио старешина храма, протојереј Саша Антонијевић. Он је пожелео добродошлицу академику и верницима, истакавши важност очувања духовног и националног идентитета кроз живу реч. Узвишену атмосферу на самом почетку додатно су улепшали Хаџи Марина Лазић и Милинко Ивановић, који су песмом увели присутне у тајну празника. Хаџи Марина је својом надахнутом изведбом отпевала песму посвећену Икони Пресвете Богородице Тројеручице, што је послужило као савршен увод у Матијино слово.
Настављајући у свом препознатљивом беседничком стилу, Бећковић је говорио о чудотворној икони Тројеручици и дубоком смислу молитве Светог Јована Дамаскина. Нагласио је да трећа рука на овој светињи није само сведочанство древног чуда, већ симбол свега онога што смо као народ кроз историју духовно и културно створили, што је постало вечно и чиме смо оправдали своје постојање на земљи пред Богом и људима.
Осврћући се на личност и дело првог српског архиепископа, Бећковић је истакао да је Свети Сава посејао неуништиво семе Српске Цркве. Из тог светосавског стабла развиле су се бројне гране, а једна од њих јесте и наша црква посвећена Светом Јоаникију Девичком. У дирљивом и охрабрујућем закључку овог дела вечери, академик је поручио да народ који у свом бићу сачува макар и једну једину семенку са тог светосавског стабла, има корен из којег се увек може духовно обновити и поново родити. Након ових речи посвећених Светом Сави, академик је казивао своју чувену поему о Тројеручици.
У наставку вечери, Бећковић се дотакао и других кључних стубова српског идентитета и историје. Кроз стихове и беседу, повео је присутне на Косово поље – то небеско и земаљско исходиште наше народне судбине, оживљавајући косовски завет који вековима светли у мраку историјских искушења. Са посебном историјском одговорношћу и пијететом, осврнуо се и на трагичну судбину краља Петра Другог Карађорђевића, али и на континуитет наше традиције кроз лик престолонаследника Александра.
До краја вечери, порта храма била је испуњена дубоким емоцијама док је академик настављао да казује своје најпознатије песме и поеме, које су код публике изазвале смену суза, поноса и осмеха. Верни народ је великог песника и чувара нашег језика на крају наградио дуготрајним и громогласним аплаузом, видно духовно окрепљен речима које опомињу, лече и сабирају под окриљем светиње. Наш академик је имао времена и стрпљења да се са сваким слика и потпише књиге.
ђакон Стефан Јанковић
