У суботу 30. маја 2026. године, када вршимо помен свима од века упокојенима, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Васкрсења Христовог на крагујевачком гробљу Бозман.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су ректор крагујевачке Богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј Бранислав Матић, јеромонах Јован Прокин и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали протонамесник Иван Антонијевић и јереј Александар Ђорђевић са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом се обратио верном народу Митрополит Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, као што знамо, данас су Задушнице, или како их ми Срби називамо — Духовске Задушнице. Ми у Цркви се увек молимо за наше упокојене, и управо је молитва та веза између нас живих и наших упокојених. То је оно за чим, верујем, вапију наши покојници. Вапију за молитвом. Црква се увек, како се каже, моли за покојнике, мада пред Богом нема мртвих. Пред Богом су сви живи, јер Бог је Бог живих, а не мртвих. И у Њему су сви живи, па и они који су умрли телесно. Они су живи пред Богом. И заиста, наша је Црква, као што рекох, одредила те посебне дане у години када треба да им посветимо, како бих рекао, већу пажњу. Боље речено, да посветимо и узнесемо више молитава за наше покојнике, јер је сам Господ рекао у данашњем Еванђељу, као што смо чули: „Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме послао, има живот вечни и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. ” То је наша вера. Да верујемо у загробни живот. Ове Христове речи можемо једино да схватимо, браћо и сестре, ако верујемо у Бога. Вера је, у ствари, стицање тог вечног живота. Зато и Христос каже да онај ко верује у Њега има живот вечни — има га још сада, овде на земљи. Јер, како кажу Свети Оци, хришћани који ходају земљом увек треба да мисле на небо. То је наш задатак — да размишљамо и да мислимо о том дану када прелазимо из овога живота у онај вечни, непролазни свет. Јер, браћо и сестре, ово што каже — да онај који верује у Њега има живот вечни још овде, сада на земљи — како је то могуће и зашто? Зато што има веру. Зашто још? Зато што има Бога Оца, Бога Сина, а у Њима је живот вечни. Вером човек отвара све своје биће Богу и призива Га у себе, јер вером усељавамо Бога у себе. Он улази, Христос улази, Бог улази у нас кроз веру, браћо и сестре. Вером човек гради, како бих рекао, обиталиште Духа Светога у себи, обиталиште Свете Тројице, и усељава се у њега Света Тројица. А где је Света Тројица, ту, браћо и сестре, нема смрти. Нема смрти, већ је свуда и на сваком месту, у ствари, живот вечни. И зато ће Апостол Павле рећи: ако се наша вера састоји само у томе да верујемо у овоме животу, док смо овде на свету, онда је наша вера слаба и јадна. Ко слуша Еванђеље Богочовеково, браћо и сестре, прими га у душу и живи Његовим божанским силама, он на тај начин потискује из себе све грешно, све смртно, све пролазно, и свим својим бићем из смрти прелази у живот. Господ нам је показао пут, браћо и сестре, да се из смрти прелази у живот када је васкрснуо. И ми верујемо да ћемо васкрснути. То је наша вера која нам, поред све туге и бола за нашим милима и драгима, говори да ћемо се срести са својима. Да ћемо их препознати. Само, да ли ће они препознати нас? Они ће нас препознати онолико колико се молимо за њих. Препознаће нас наши покојници уколико их нисмо заборавили, браћо и сестре. Јер заборав је, заиста, тежак грех. Како би било ако бисмо наше покојнике жалили само једно време после њиховог упокојења, а после их заборавили? Може ли родитељ да заборави своје дете? Може ли Бог да заборави Своју духовну децу, браћо и сестре? Ето, зато је Црква одредила да се Света Литургија служи подједнако како за живе, тако и за мртве. Тако је Црква одредила и да долазимо у одређене дане на гробове својих милих и драгих, да их посетимо, да им запалимо свећу и да се помолимо на њиховом гробу. Јер ће и њихова тела, као и наша, васкрснути у свеопштем васкрсењу. А о свему томе казује нам та благовест Христова када Он каже: „Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује Ономе који ме послао, има живот вечни. ” И још шта каже Господ? И каже да он прелази из смрти у живот, а не у смрт. У живот, и то највечнији живот. Дакле, браћо и сестре, зашто такав човек не долази на суд? Па зато што је сам, покајањем својим, одгурнуо грех од себе, па тиме одгурује и смрт, одгурује и ђавола, и осуђује смрт. Чиме? Покајањем. То је оно што је важно. Покајање, браћо и сестре, и још чиме — еванђелским врлинама.
Постоје, браћо и сестре, две смрти, како каже Апостол Павле: смрт душе и смрт тела. Зато постоје и два васкрсења: васкрсење душе и васкрсење тела. Васкрсење душе бива вером — вером и осталим хришћанским врлинама које из ње произилазе, а васкрсење тела бива непосредним дејством силе Божије. Браћо и сестре, Богочовек је донео људима живот вечни. Он хоће да се сви спасу и да дођу до познања истине. Донео је живот вечни и Он зна да сваки човек може стећи тај живот и тиме избећи суд, избећи осуду за грехе и за смрт. Зато нам треба вера у загробни живот, зато нам треба, браћо и сестре, и покајање. И стварно, ко има живот вечни, тај не долази на суд, како каже Христос, него је прешао из смрти у живот. Зато је смрт на неки начин и благослов Божији, браћо и сестре. Зашто? Зато што после ње више не можемо да грешимо. Зато ми хришћани жалимо и оплакујемо наше миле и драге, јер су они наши, делови нашег тела, али их не оплакујемо као очајници — као да су умрли и да их више нема. Има их! Пред Богом су живи. А и у нама живе онолико колико се ми молимо Богу за њих. Колико се молимо, браћо и сестре, за спасење њихове и наше душе. Дакле, онај ко има живот вечни, тај не долази на суд јер је сатро, како каже Свети Јован Златости — сатро је и уништио у себи оно због чега се иде пред Бога на суд. А то су, понављам: грех, смрт и ђаво.
Зато, браћо и сестре, имајмо веру у загробни живот. Верујмо да су наши покојници живи. Телом су умрли, али су пред Богом живи, јер, као што рекох малопре, пред Богом нема мртвих. Пред Богом су сви живи. Имајмо ту веру у загробни живот и молимо се непрестано за наше покојнике. Молимо се, јер су им потребне наше молитве — увек, а посебно у овим задушним данима, када их се сећамо и када долазимо на њихове гробове. И онда се у нама буде сва та осећања према нашим милима и драгима, и зато их не заборављамо. Јер када их помињемо у молитви, ми, у ствари, разговарамо са нашим покојницима. Као што и када се молимо Богу — шта чинимо? Разговарамо са Богом. Зато се и каже да је молитва побожан разговор човекове душе са Богом. Значи, не можемо са нашим покојницима разговарати овако како разговарамо ми живи међу собом, али молитвом можемо. И то је за њих најважније, браћо и сестре — да их не заборавимо. Јер ако ми заборавимо наше покојнике, заборавиће и наши потомци нас, а рекох, заборав је заиста велики грех.
Нека Господ упокоји све наше миле и драге, нека их смести у Царство Небеско, а да и ми очекујемо то Царство Небеско, очекујући сусрет са Богом и сусрет са нашим најмилијима код Господа.
Бог вас благословио“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ, а по заамвоној молитви служио парастос свима од века упокојенима. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање. По изласку из храма митрополит Јован је одслужио више помена на гробовима свештеника и верних чеда Цркве који су се упокојили а који леже на Бозману чекајући свеопште Васкресење.
