У среду 3. јуна 2026. године, када се наша Света Црква сећа успомене на Светог Цара Константина и његову мајку Царицу Јелене, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви посвећеној овим дивним угодницима Божијим у селу Наталинци недалеко од Тополе.
Митрополиту су салуживали Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Ђорђе Радишић, протојереј-ставрофор Слободан Богојевић, протојереј Дејан Динић и ђакони Лазар Марјановић и Стеван Илић.
Појали су чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.
Након прочитаног јеванђелског зачала, беседио је владика Јован: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Срећан данашњи празник који је посвећен светом цару Константину и његовој мајци Јелени. Срећна слава овом храму и нека је срећно и благословено ваше сабрање овде данас, у овом светом храму, да прославимо ове дивне угоднике Божије. Нека вам је све срећно и благословено. И знајте, браћо и сестре, кад год долазите у храм на богослужење, а нарочито када долазите на Свету литургију, ви се освећујете и примате благослов Божији, а тај благослов потом преносите на своје домове. Замислите колико има домова у парохији и колико је данас тих домова остало без благослова. Да, без благослова, браћо и сестре. А ми знамо да све бива по благослову. Зато је благослов свет и зато га тражимо, зато се за благослов молимо, да нас Господ благослови, да нас Господ просвети и умудри.
Зато кажем да сте ви данас благословени, јер сте дошли у овај свети храм. Увек се радујем када у храму видим већи број својих верника, а исто тако, верујте ми, као ваш владика, тугујем када не видим довољно народа у цркви на Божанственој литургији. Понављам, ви сте данас благословени благословом Цркве и благословом Божијим, а још више су благословени они који ће се данас причестити и сјединити са Христом.
Нека је зато благословено наше данашње молитвено сабрање. Сабрали смо се овде да учинимо спомен овим великим и дивним угодницима Божијим, светом цару Константину Великом и његовој мајци, царици Јелени.
Ми, у ствари, када се сабирамо у цркви, браћо и сестре, само настављамо вишевековну праксу наше Цркве: да се сећамо у својим молитвама и у својој вери свих оних који су живели по вери и који су свој живот дали за веру, односно за Бога. Такви људи, браћо и сестре, вечно живе. Иако су цар Константин и царица Јелена живели у четвртом веку, ево, данас је двадесет први век, а они и даље живе у сећању верног народа и у молитвеном спомену Цркве. Тако ће бити до краја света и века.
Јер, док се служи Света литургија, свет постоји. Свети оци кажу да ће свет трајати све док се у њему служи Света литургија. Зато ови угодници Божији, цар Константин и царица Јелена, вечно живе кроз веру у Бога. И у Светом писму је речено: „Праведник ће од вере живети.“ Погледајте, браћо и сестре, како је то дивно и поучно. Праведник живи од вере и вером живи. Онај који није праведан нема ни истинске вере. Он живи и хода овом земљом, али није испуњен оним пуним животом у Христу. Христов човек је онај који је испуњен правдом, вером, надом и љубављу. Заиста је тако, драги моји. Праведник вером живи и никада не умире. Зашто? Зато што се храни вечном храном, храни се, браћо и сестре, Светим причешћем. А Господ је рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни.“ То је онај пуни живот, браћо и сестре. Ми живимо, али ако немамо вере, питање је да ли је то потпун живот. Или, како би наш народ рекао, то је само животарење.
Пун живот има онај човек који верује у Бога и који том вером живи, који своју веру показује делима, чија вера није само на устима и на језику, него се претвара у дело. Јер, ако живимо вером, онда се трудимо да не чинимо зло другоме и да не чинимо грех. Вера нам говори: „Не чини тако, то ти није на спасење.“
Али питање је да ли слушамо тај глас Божији. Да ли слушамо речи Јеванђеља које се свакодневно читају у Цркви? Дакле, свети Константин носи назив Велики. И заиста је био велики, не само на земљи него и на небу, браћо и сестре. Он носи и назив равноапостолни, што значи да је раван светим апостолима Христовим, који су били и остали духовни стубови и темељи Цркве Христове.
Цар Константин је велики угодник Божији. Рођен је у Нишу, у нашем српском граду, и зато га са посебном радошћу прослављамо. Добро је да читамо житија светих, јер тако упознајемо њихов живот и подвиг. Имамо дивна житија која нам је оставио преподобни отац Јустин Ћелијски, а ту је и Охридски пролог светог Владике Николаја, у коме је укратко изложено житије сваког светитеља за сваки дан у години.
Свети Владика Николај је у Прологу додао и поуке под насловом „Расуђивање“. А расуђивање је веома важно, браћо и сестре. Треба да се молимо Богу да нам дарује благодат Духа Светога како бисмо правилно расуђивали. Нарочито у овим данима када прослављамо силазак Светога Духа на апостоле и на Цркву Божију. Нека нам Господ дарује мудрост да правилно расуђујемо и о себи и о другима.
Када бисмо свакога дана прочитали само по један одломак из Пролога који се односи на светитеља тог дана, другачије бисмо размишљали и другачије бисмо гледали на свој живот. Тако бисмо се учили да правилно расуђујемо и да се молимо Богу да молитвама светог цара Константина и царице Јелене и ми постанемо истински сведоци Христови.
Неко ће рећи: „Ја нисам апостол и не могу бити апостол.“ Али, браћо и сестре, сваки крштени човек јесте у извесном смислу апостол. Јер реч апостол значи посланик, онај који је послан. И Бог је свакога од нас послао у овај свет са одређеним задатком. Послао је нас у ово време, као што је наше претке послао у њихово време, а наше потомке ће послати у време које долази.Питање је да ли ми испуњавамо своје послање. А испуњавамо га ако живимо у љубави, вери и нади, ако живимо по Јеванђељу, ако живимо у Цркви и ако живимо Црквом.Овај велики угодник Божији, свети цар Константин, имао је благослов Божији да пред једну одлучујућу битку види на небу крст састављен од светлости. Ишао је са мањом војском против далеко јачег непријатеља и био је у недоумици да ли да крене у битку.Тада је угледао крст на небу и чуо речи: „Овим побеђуј.“ Схватио је да је то знак Божији. Наредио је да се знак крста стави на заставе његове војске и тако су пошли у бој. Не да би отимали туђе, не да би чинили неправду, него да би одбранили оно што је било исправно. И заиста, цар Константин је однео победу, јер је Бог био са њим. Крст Господњи био је његова сила и заштита. Као што певамо у Цркви, крст је сила, крст је снага, крст је победа. Међутим, постоји још већа победа коју је цар Константин извојевао. То је победа коју је остварио када је 313. године издао Милански едикт и хришћанима даровао слободу вероисповести. После векова гоњења, хришћани су могли слободно да исповедају своју веру. Видите колика је сила крста Господњег. Зато се крстимо и клањамо Часном крсту. Зато је крст наше опредељење. Наш народ је лепо говорио: „Без крста ни преко прага.“ Често заборавимо да се и прекрстимо када устанемо ујутру. Мислимо да имамо снагу, здравље и моћ сами од себе. Али све је то пролазно. Зато је важно да никада не заборавимо силу Божију и силу Часног крста. Наш народ је добро разумео значај крста. Говорио је: „Бежи као ђаво од крста.“ И заиста, ђаво не подноси крст, јер је Господ управо кроз крст победио смрт и сатану. До краја свога живота цар Константин је остао веран Христу. У Римском царству је завладао мир за хришћане. Могли су слободно да исповедају своју веру и да подижу храмове Божије. А ми данас треба да се запитамо: да ли и ми исповедамо своју веру? Да ли знамо шта је вера? Када нас неко пита верујемо ли у Бога, ми одговарамо да верујемо. Али шта је вера? Свети апостол Павле каже да је вера „основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих“. Ми не видимо Бога телесним очима, али Га препознајемо и осећамо у свом срцу. А осећамо Га онолико колико Му отварамо своје срце. Зато је Црквени песник за светог цара Константина рекао да му је Бог даровао Соломонову мудрост, Давидову крепост и апостолску ревност. Није тражио богатство, ни власт, ни славу, него мудрост да разликује добро од зла. То је права мудрост, браћо и сестре. Не да се уздамо у своју памет, него да знамо шта је добро, а шта зло, и да се определимо за добро. Бог нас је створио без нас, али нас без нас неће спасити. Без нашег учешћа, без нашег труда, без нашег подвига, без наше молитве, браћо и сестре.
Зато је у Светом писму и речено: „Почетак мудрости је страх Господњи.“ То не значи да треба да се плашимо Бога. Не треба да се плашимо Бога, јер је Бог љубав. А када је Бог љубав, онда Он подједнако воли и праведне и грешне. Али треба да се чувамо да се не огрешимо о ту Божију љубав коју нам Господ непрестано дарује. Као што се дете плаши да не ожалости своје родитеље, не зато што их се боји, него зато што их воли, тако и ми треба да пазимо да не повредимо љубав Божију својим грехом и својом небригом.
Овај благочестиви цар много је допринео очувању чистоте православне вере. Борио се против јереси, раскола и лажних учења. Посебно је значајно што је помогао одржавање Првог васељенског сабора у Никеји 325. године, који је сазван ради осуде Аријеве јереси.
Арије је учио да Христос није истинити Бог, него само узвишено створење. Црква је, међутим, исповедила и потврдила истину да је Господ Исус Христос истинити Бог и истинити човек. На том сабору утврђен је највећи део Символа вере, који је касније допуњен на Другом васељенском сабору. И данас га читамо на свакој Светој литургији и њиме исповедамо своју веру. Символ вере је, браћо и сестре, најбољи путоказ за сваког хришћанина. У њему је садржана суштина наше вере. Он почиње речима: „Верујем у једнога Бога, Оца Сведржитеља, Творца неба и земље.“ Један је Бог, али је тројичан: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети. И међу лицима Свете Тројице влада савршена љубав, савршено јединство и савршени мир. Цар Константин је, дарујући слободу хришћанима, постао узор многим хришћанским владарима после себе. По његовом примеру живели су и владали многи благочестиви цареви и владари који су остали у светлом сећању Цркве и народа Божијег. Такви су били и наши свети владари из лозе Немањића, затим Лазаревићи, Карађорђевићи и други који су настојали да служе Богу и своме народу.
Данас нас нико не прогони због вере. Данас нас нико не приморава да се одрекнемо Христа. Зато се треба запитати зашто понекад кријемо своју веру и зашто је не показујемо својим животом и својим делима. Није довољно само рећи: „Верујем.“ Веру треба показати животом. Мајка светог цара Константина, света царица Јелена, отишла је у Јерусалим да пронађе Часни крст Господњи. Јерусалим је у то време био разорен и многе светиње биле су сакривене. По Божијем промислу пронашла је место Христовог страдања и три крста која су била закопана у земљи. Али поставило се питање: који је од њих Крст Господњи? Према црквеном предању, тада је наишла погребна поворка. Донели су покојника и полагали један по један крст на њега. Када су положили прва два крста, ништа се није догодило. Али када су положили Крст Господњи, покојник је оживео.
Тако је Бог открио који је Крст Христов и показао силу Часнога крста.
Зато, браћо и сестре, када данас прослављамо светог цара Константина и свету царицу Јелену, ми прослављамо људе који су Бога носили у свом срцу и читав свој живот посветили служењу Њему. То видимо и на њиховим иконама. Између цара Константина и царице Јелене увек је приказан Часни крст. То није случајно. Крст је знак њиховог живота, њихове вере и њиховог опредељења. И ми носимо крст на грудима. То је добро и благословено. Али није довољно само носити крст око врата. Потребно је да га носимо у своме срцу. Потребно је да крст засија у нама, као што је засијао на небу светом цару Константину. Јер у крсту се најјасније открива љубав Божија према човеку.
Господ нас је загрлио својом крсном жртвом. Зато је Христос и рекао: „Нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ И ми често кажемо за некога кога искрено волимо: „Дао бих живот за њега.“ Али истинска љубав се показује не само речима него и делима, стрпљењем, праштањем, жртвом и бригом за другога. Треба да носимо једни друге у своме срцу. Треба да будемо одговорни једни за друге. Не смемо мислити само на себе и на своје потребе. Ако желимо благослов Божији, морамо желети добро и другима. Морамо се радовати туђој радости и саосећати у туђој невољи.
Помажимо једни другима. Неко лакше носи свој животни крст, неко теже. Али зато нас је Бог и сабрао у Цркви, да будемо подршка једни другима, да се молимо једни за друге и да заједно корачамо путем спасења. Нека је слава Богу за све. Нека нам свети цар Константин и света царица Јелена буду пример вере, љубави, мудрости и служења ближњима. Нека нас њихове молитве укрепе да и ми останемо верни Христу, да живимо по Јеванђељу и да се удостојимо Царства небеског. Амин“.
После заамвоне молитве валдика Јован је заједедно са свештенством и верним народом осветио славске дарове и пресекао славски колач. Овогодишњи свечар био је Г. Милан Живанић. Сабрање је настављено славским ручком у црквеном сали.
Стеван Илић, ђакон
