У први четвртак по Духовима 4. јуна 2026. године Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседом се верном народу обратио Вископреосвећени Митрополит шумадијског Г. Јован и рекао је:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Одељак из данашњег Јовановог Јеванђеља којег смо сада овде чули, у главно нам говори о љубави. И зато Господ рече у данашњем Јеванђељу, рекао је ученицима својим, ово вам заповедам да љубите један другога, ако вас свет мрзи, знајте да је пре вас мене омрзнуо. Ако било шта у животу радимо без љубави, то није никакав рад. То није благословен рад. Ако се и молимо без љубави, то није молитва. А онај који се моли из љубави, он ће, да га та љубав целога сконцентрише у себе. Да он сав, што би реко наш народ, бриди на богослужењу, на светињи, па би онда та љубав га и преносила, и да другоме покаже да он се моли из љубави, а не из неког другог стања. Е, зато је љубав веза савршенства. Онај човек који нема љубави, он никаквих вредности духовних нема. И он само ставља своје вредности на прво место, а све друго му је споредно. Човек је тек онда постаје човек када је љубав. А кад човек има љубави, њему ништа није тешко у животу да уради. Ништа. Па чак ни да се моли. Иако кад се молимо, зна ђаво да нас и те како напада, да нам одвраћа мисли, да нисмо присутни на богослужењу. Нисмо присутни, јесмо телом, али нисмо присутни на Литургији где је Бог. Данас је на Литургији, свакој Литургији небо на земљи. Бог силази на земљу. Ми са анђелима саслужујемо или анђели са нама саслужују. Да ли човек може, ако има ту свест, шта је Литургија, да дозволи да му памет, што би реко наш народ, лута. Да будемо само телом овде, а умом, мислима, ко зна где смо. И зато кажем, човек је тек онда човека да је љубав. Човек је слика и прилика Божија. Ако је Бог љубав, а јесте, онда и човек је позван као слика Божија и прилика Божија да опет буде љубав. Људи показују најчешће љубав према онима који су потпуно исти са њима. Ове друге њихова љубав не познаје, само познаје оне који му угађају.
То је моја љубав, они су моја љубав. А љубав Божија није таква. Љубав је Божија подједнака за све. И често говорим, Бог потпуно подједнако воли и грешнике и праведнике. Зато је љубав. А кад је љубав, онда ту нема граница. Зато је љубав свеза савршенства. Хоћемо ли да будемо колико толико савршени у Богу, или по оном како каже Апостол Павле, усавршавајте се до пуноће раса Христова Бога. Хоћемо ли да се усавршавамо, не можемо без љубави. И не можемо ништа, понављам, урадити честито, свето, поштено, што у животу радимо, па тамани молитва даје, ако њој нема љубави. Ако ми кроз молитву, браћо и сестре, љубав не усељавамо у себе, онда та молитва је празна. Духовна љубав је тако силна, да она, како кажу свети оци, никада не уступа ничему. Већ увек, кажу Свети Оци, влада онима који је љубећи, онај кога љуби и ко љуби, браћо и сестре. Дакле, и не допушта да је победе било какве невоље у овом животу, биле какве трагедије, било какве муке. Кад имаш љубав, све ћеш лакше да пребродиш. Немаш љубав, равњаћеш, цео свој век. Знак истинске и Јеванђелске љубави, према људима, браћо и сестре, јесте, како кажу Свети Оци, веселити се њиховом спасењу. Пазите, веселити се њиховом спасењу, а туговати када видимо да други пропада.
То је љубав. Зато Апостол Павле каже, са радоснима будите радосни, са тужнима тугујте. То је то осећање. Али кад човек издвоји себе и заједнице, он, верујте, не осећа, ни саосећа никога, осим, као што рекох малопре, онога који је по мени, по мојој боли. Дакле, браћо и сестре, та љубав је увек таква саосећајна љубав. Саосетљива, боље речено, и таква је љубав и жалостива, и милостива. Јер човека зна да је други у жалости, но треба да се потруди да промени то његово стање. А како ћеш да се потрудиш кад ниси осетио његову жалост? Како? Него мислиш, он, нека буде жалостан, важно је да сам ја радостан. Љубављу се постиже не само, браћо и сестре, тајна Бога и бесмртност душе, него се постиже, браћо и сестре, све оно што је Божије, а оно што је Божије то је добро. Наше добро, ако није спојено са Божијим добром, није добро, браћо и сестре, није спасавајуће. Дакле, зато та љубав је за сва створења. И зато је сваки треба да учини онолико колико може и може колико хоће. А свега овога јесте мера љубави. Данас поједини ставља у љубав тамо где је страст. Пазите, и он страст проглашава за љубав. Тамо где је страст, ту је пожуда. И то називају што је најгоре правом љубав. Страст. Опасна је болест, браћо и сестре. Сви ми имамо своје страсти, али треба да их видимо. Треба да их упознамо. Треба да будемо свесни, да имамо страсти. Слаби смо, али оно што каже наша народна изрека, па ако си мајка, покори се. Јер тај човек нема смирења. Такав је човек сав у гордости, браћо и сестре. Дакле, где је љубав, браћо и сестре? Љубав је тамо где је Бог. Љубав је тамо где је Бог. И не само где је Бог, него љубав је тамо где је други. Зато такви људи неће да осете тога другога. Тера по своме. Дакле, браћо и сестре, љубав се рађа, како кажу Свети Оци, из молитве. Љубав се рађа из молитве и расте, каже, растом молитвености. Зашто већа молитва снажнија, то већа и снажнија љубав, браћо и сестре. Љубав, кажем, љубав Христова је претежнија од сваке друге љубав. И ако човека не волимо љубављу Божијом, него го волимо својом телесном, страственом, са страственом љубављу, то није никаква љубав, браћо и сестре. То није никаква љубав. Јер љубав је претежнија од свакога знања. Можеш имати знања, не знам каква у овоме свету, а немаш љубави, немаш ништа. Ти си она надувена мешина, како каже наш народ. Дакле, јер чим немамо љубави Божије у нама, нема шта да нас испуњава, осим што ми сами себе испуњавамо собом. Дакле, браћо и сестре, љубав даје души таква блага, такве радости, таква блаженства у којима никако знање не може ни нас љутити, а камоли пронаћи их и дати људском бићу. То једино може Бог. Наука Јеванђеља Христовог је да нема љубави према човеку, без љубави према Богу и обрнуто, браћо и сестре. Дакле, само љубав према Богу даје силе да волимо другога човека, да волимо човека, да га волимо чак и у његовом греху. До мере, он је док он не види да је у греху, али ако он не види да је у греху, тај не прима ни савете. Тера по своме, што би рекао наш народ. Зато, браћо и сестре, треба да, што је човек ближи Богу, верујте, ближи је и људима. А најближи је људима онај који је најближи Богу. То је та богочовечанска истина посведочена Православним искуством, браћо и сестре. Љубав Божија је толико велика, да она надомешћује све недостатке сваке друге љубави. Јер свака друга љубав, ако није од Бога, није љубав. Само је потребно веровати у ту љубав и живети њоме. Да, да, треба живети љубав, браћо и сестре. Треба се научити да се живи љубав. Треба се научити да заволиш човече, да заволиш и своју кућу у којој живиш. А не да бегаш од куће. Да заволиш чељад у кући, да заволиш Цркву, да заволиш свој храм, да заволиш богослужење. Онај који не воли богослужење, њему је богослужење терет. Заиста, браћо и сестре, само је потребно да живимо то љубављу. Људи, највеће љубави су уједно људи, највеће вере. Највеће вере. Јер опет кроз веру нам све треба, да знамо да кроз веру и вером усељавамо Бога у себи. Нема смрти за љубав, кажу Свети Оци. Нема. Нема, јер је љубав вечна. И вера је пролазна, и нада је пролазна, браћо и сестре. Али је љубав вечна. И зато она је једина сила над којом смрт нема власти. Онај ко има љубав, он је бесмртан. Јер ми највише личимо на Бога љубављу, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, ко љуби ближњега, он треба да љуби Бога. Ако не љуби ближњега, тај не љуби Бога. Нека прича когод хоће да он воли Бога. Управо свети еванђелист Јован, који је назван апостолом љубави, каже хришћанину како можда кажеш да волиш Бога, а не волиш тог ближњега.
Е, браћо и сестре, ми данас у нашој Цркви прослављамо тако једног човека који је био сав саткан од љубави, од вере, од наде, од љубави, а то је Свети Јован Владимир. Први српски светитељ, браћо и сестре. Погледајте, узмите бар, завиримо, ако не опширније, погледајмо само Охридски Пролог, па ћете видети тамо шта каже свети Владика Николај о светом Јовану Владимиру. Он је све схватао љубављу, па и онда када су га позвали да му укажу не знам каква достојанства, он је знао да га позивају да ће га убити. Али он са љубављу иде. Љубављу страда, јер зна да страда на истини. Ко је у љубави, он је у истини. Ко није у истини, тај није ни у љубави. Зато да се данас, браћо и сестре, као и увек помолимо светима нашим, да се помолимо и данашњем Светом Јовану Владимиру, мученику, великомученику. Ено му и данас тело у Сабоној Цркви у Тирани, у Албанији. Верујте, подједнако се, био сам тамо, њему се подједнако моле и православни и неправославни, и шиптари и муслимани. Осећају да је то човек био човек љубави, јер је волео све подједнако. Зато да се молимо Богу, да нам Бог домести љубави. А кад нам Бог домести љубави, све ћемо заволети. Све у животу. И заволећемо. Ко је са села он зна. Онда ће човек да заволи и ону њиву који треба данас да окопа. Али ако иде да је копа са љубављу, он ће знати да ће то радити и радити са радошћу. А онај који нема љубави, он ће да ради, па ће се мучи, па да се зноји, па ништа неће да уради, а намучио се. Зашто? Зато што није заволео. А ништа се не може урадити ако се не заволи. И грех не може да се учини док се не заволи. И злоба и пакост, и гордост и нарцисоидност. Ништа не може да то учиниш ако не завориш. Зато заволимо Бога онако како нас Бог воли. Рекох, Бог нас подједнако воли.“
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
